Dosta.

Kad sam se jutros probudila broj pročitanih stranica u knjiyi koju sam juče uzela iz biblioteke bio je 0. Kad sam se vratila iz škole taj broj je porastao na 153. Možda vam je ova činjenica jako random i jako nepotrebna, ali ono što ja zapravo želim da kažem jeste koliko zapravo RADIMO u školi i koliko ja zapravo volim tu školu da bi se u njoj družila.



Primećujem kako iz dana u dan sve više tonem u sebe i sve više svekim inčom svog tela prezirem to mesto, te ljude, taj način komunikacije sa njima. Postajem, polako ali sigurno, onaj klasičan primer outcast devojaka iz američkih filmova - u poslednjoj, ili pak prvoj klupi, obučene u crno, konstatno čitaju nešto što nije za školu i bacaju zlobne komentare.

Nije samo činjenica da ja sa tim ljudima nemam apsolutno ni jednu jedinu dotičnu tačku, činjenica je da me nerviraju, da su zlobni i da su glupi. Da nemam želju da sa njima pričam kakvo je vreme danas, da ih pitam šta ima novo, da izađemo van škole, a pogotovo ne da odem na fakultet i zateknem ih tamo.

Profesori su priča za sebe. Svi znaju najbolje, svi mrze one druge, svi su najpametniji, najveći umetnici i "onaj koji vam je pre predavao" ne zna ništa. Za vreme svog školovanja sam čula tri verzije kako se crta i to samo tako i nikako drugačije i iskrena da budem, muka mi je. Zar umetnost nije sloboda? Ima stvari koje moraju da se nauče, ali ima i stvari koje su jednostavno moj lični dojam kako ja vidim nešto. Zato se i zove umetnost, ne matematika.

Ali ne. Tašti umetnici moraju svemu da daju svoje ja i da budu oni najpametniji i da znaju najbolje i samo oni, oni, oni odnosno ja, ja, ja. A i dalje ništa ne radimo, i dalje se ne pomeramo sa mrtve tačke, i dalje je moje znanje jednako onom sa kojim sam upisala tu školu. I imam osećaj da se neću pomaći.

I kad se ja trudim da odem dalje, da naučim, da znam, da promovišem školu, odma se pojavi moj najnoviji najveći strah, a to je takozvani "razredni ispit". Od svih ljudi koji ne rade, a ima ih, zaboga toliko ih ima, oni žele mene da bace na razredni? Hvala. Hvala puno što me nagrađjutete što idem u Petnicu, na razmenu učenika, što hvalim školu na radiu, što spremam predstave, pišem scenarie i što znam.

Mislim da mi je zaista postalo dosta.

Bacite me na razredni, ako hoćete. Radite šta želite. Ja za tu školu prstom više neću pomeriti, a ko želi da je upiše, a da ima mozak, reći ću da ne pravi istu grešku kao ja. Zapala sam u leglo taštine, gluposti i zlobe i jedva čekam da izađem.

Ne smatram da sam prepametna, najbolja, da dajem život za otadžbinu. Ne očekujem da me polivaju laticama i hvale me kačeći moje ime na pano. Jedno što ih molim je da me ostave na jebenom miru i da prestanu da me sputavaju.

Damn.

Iskreno,
ja.