Obaveza. Osećanja. Odgovornost. Odrastanje.

Nosim veliki džak.

Nosim džak u obliku slova O.

Velikog slova O.

Ruke su počele da mi trnu, i kako god da namestim on me žulja, bode me u leđa, smeta mi i čak me budi noću. Ne da mi taj džak da se opustim. Bole me leđa, od toga me boli vrat, a onda i glava, i tako postajem nervozna. Stalno razmišljam o džaku i o tome kad će da nestane. Ponekad po nešto izleti iz njega. Samo ode i rasprsne se u vauduh. Ali svejedno imam osećaj kao da se džak i dalje puni. I nikakvo sunce ne pomaže.

Moram da ga nosim sama. Nema tu molbi za pomoć. Drugi ljudi moraju svoje džakove da nose. Mada odavde, jer sam, naravno, daleko od njih, njihovi džakovi izgledaju mnogo manji nego moj. Neću im se približiti i zamoliti ih za pomoć jer mogu da mi pomognu možda na tren, ali će onda otići. A mogu i da uzmu džak i bace ga daleko. U moru ljudi, koji su ipak tako daleko, ja sam sasvim sama.

Moj džak i ja.

Tu i tamo ga spustim, čisto da se odmorim, ali moram brzo da ga podignem, da se ne uplja, ne podere i onda da sve ispadne iz njega.

Kako to očajnički želim.

Plašim se da ću jednom pući i samo baciti džak, prosuti sve iz njega na pod, pa nek se razbij staklo u milione komada. Plašim se da ću preći preko njega, euforična i srećna što nema više džaka. Da ću skakutati i pevati. Da ću igrati nad polomljenim ostacima stakla onoga shto su nekad bile male, teške, okruglaste figurice od stakla.

Plašim se da ću prekasno shvatiti da igram taj ludački ples dok mi noge krvare i peku. Da u pesku i blatu zamnom ostaju krvavi tragovi, a da su mi parčići stakla ispod kože, zariveni u mesu i da ludački bole. Koliko god se trudila i kopala da ih izvadim, nema šanse - ostajče tu da me podsećaju kako sam bila užasna, užasna prema svom džaku. Ostaće ožiljci i duboke brazde koje bole na svaku promenu vremena da me podsećaju na trenutke gluposti kad sam bila lakomislena.

I to ti je život.

To ti je život sa džakom.

Ne želim da ga nosim.

Ali moram.

Njemu.

Umri, čoveče u mojoj glavi.
Nestani jer ne postojiš.
Ti si samo zamišljena slika stvorena na osnovu blede senke, blede kopije. Ja sam te svorila i imam svako pravo da te ubijem.
Zašto mi ne uspeva?
Znam da je glupo, neosnovano i da sam te ja izvajala od gline snova, ali ne mogu te ubiti, ne kad si tako divan i savršen. Mogu ja sebi do sutra da ponavljam da me ne voliš. Da ti ne značim. Da si me uništio, oborio, smrskao u miliardu komada. Ali mi neće pomoći.
Rana neće prestati da boli, a ti nećeš nestati.
Jer ti si kao sve one lutke iz mog detinjstva. Kad sam bila mala igrala sam se sa njima, obožavala ih i bile su najlepše lutke. Niko nije imao takve. Onda smo ih sklonili na policu.
Znam šta bi bilo kad bih ih sad spustila. Znam da bi bile ružne, da bi tek sad primetila ožiljke na veštačkom licu i gumene ruke koje ništa ne znače, odrpanu odeću i odvratne tonove roze i zlatne. I zato ih ne želim spustiti odatle jer mi je lepša ta savršena slika u glavi.
Tako i ti truneš negde na polici sa tom razlikom što ja sve vreme skačem da te dohvatim, ali ti odbijaš da siđeš. Stojiš tu, na vrhu police, zlobno se smeješ i ne vidiš me, a ja se i dalje propinjem, plačem, grebem i molim samo za par reči.
Očajna sam i odvratna sama sebi. Posvetila sam sve te reči, prelepe reči, čoveku koji ih ne zaslužuje. Koji ih ne želi. Koji ne želi mene.
I može proleće da dođe još deset puta i sneg da padne duplo toliko, i dalje ću ti pisati. Ovde, tamo, gde god nađem prostora ispisaću po koju reč o tebi, kako te mrzim, kako te volim, kako mi nedostaješ.
Ipak, divim se sebi.
Prvi put javno priznajem da te ne poznajem.
Da ne postojiš.
Da sam te izmislila.
Da si samo bedna slika, bedna kopija nečega što ja želim.
I što znam nikad neću dobiti.

’Ajde, siđi sa te prašnjave police. Siđi da vidim tvoje plastične ruke, veštačko i izgrebano lice. Da sada vidim, kad imam više pameti, kako izgledaš pod pravim svetlom iz očiju jedne devojke koja je ipak prošla kroz više stvari nego ona devojčica koju si ti onda upoznao.
Siđi, molim te, siđi da bih te istinski zamrzela i ubila.

"Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo sunčev zalazak..."

Toliko o tome. Subota uveče i sedim u kući razmišljajući da sredim sobu. Nisam jadna pa da nemam gde da izađem. Nemam snage da se suočim sa spoljnim svetom i izležavanje u krevetu izgleda mnogo privlačnije. Pustiću muziku - neku opijajuću, onako, depresivno, po mogućstvu Damien, a perfect circle ili Placebo - i gledaću u plafon.

slika zalaska by Ja i sem trademark zvezdice nije obradjivana. ha.
Nema ništa lepše, ubeđena sam da nema ništa lepše od zalaska sunca. Kad gledam u narandžastu loptu sakrivenu iza oblaka koji su obojeni najrazličitijim tonovima od žute pa do ljubičaste - to je osećaj da sam živa. To je onaj osećaj vazduha u plućima, osećaj slobode i osećaj kao da sam zaista srećna.

Ubeđena sam da sam baš danas, mada ne znam gde, pročitala da je osećaj slobode onda kad nemaš više apsolutno išta. Zvuči glupo, ali složiću se. To jeste sloboda. Kad si sam, a srećan, kad nemaš ništa, a jednostavno ti ni ne treba. Kad možeš da priuštiš sebi da gledaš zalazak.

I to je taj osećaj leta. To je osećaj da me ne čeka ništa i da me ne čeka niko, da mogu da sedim tu, gledam zalazak i ne razmišljam da li ću biti umorna sutra ujutru ili gde treba da idem ili kome sam obećala šta. To je jednostavno osećaj da sediš i prepustiš se bojama. Kao da gledam najlepšu ipresionističku sliku, kao da moram da proučim svaki pokret četkice, svaku boju, svaku nijansu plave, žute, ljubičaste i zelene. A svih tih nijansi ima na jednom zalasku.

I onda kad se razlije po oblacima, nekako čujem Kate Bush i Aerial, Sky of Honey, u svojim ušima. Zatvorim oči na trenutak i udahnem duboko. Udahnem vazduh, udahnem život i udahnem leto. Udahnem sreću i kao da je sve, sve što me je mučilo ili moglo da me muči, nestalo.

Da ne znate ništa o njemu mogli bi ste pomisliti da je zalazak sunca luksuz.

Ali to je najveća čar - nije! Kad god poželiš možeš se istkrasti, lagano, na terasu i gledati ga i praviti se da te ništa ne muči, da ne moraš ustati sutra rano za školu, da te ne bole noge, da ti se ne spava, da te niko ne nervira, da voliš ceo svet i - da je leto. Makar tih par trenutaka možeš nestati u sebi, opustiti se i biti šta god poželiš gde god poželiš.

Otputovala sam tako, večeras, nekih deset godina unazad u ono vreme kad sam se svako veče šunjala na terasu da bih sebi priuštila gledanje boja i uživanje. Mali princ me je tome naučio. Mali princ i njegovih četrdeset i tri zalazaka sunca. Nešto najlepše na svetu.

Imao je on pravo kad je rekao da ljudi vole da gledaju zalazak sunca kad su tužni. Jer tad ti je najpotrebnije da nemaš ništa i da nemaš nikog samo te boje, to sunce i slobodu, svo slobodu sveta pod tim išaranim nebom.

-Zar si bio toliko tužan onog dana kad je sunce zalazilo četrdeset i tri puta?
Ali mali princ ne odgovori.

Iskreno
-Nja.

So, come on courage, teach me to be shy...

Došli smo do tog trenutka kad ja zapravo nastvaljam pisanje na blogu. Verovatno kao posledica PMS jako mi je dosadno, lepo, ružno, sivo i žuto i sve mi prija i ne prija. Ili jednostavno imam bi-polarni poremećaj. A možda je to i onaj pubertet? Ioanko su simptomi isti.



Ne pamtim da je maj bio ovako siv. Ne, ne po raspoloženju. Po boji.

Koliko god drveće bilo zeleno, sivo je. Nije to kiša, ja volim kišu, volim pljusak, volim crno nebo. Sve, sve, samo ne sivo. Tako je bezlično, monotono, utopljenički. I ja taman nađem uže za koje ću se izvući iz ovog mora gluposti, kad ono dođe i pokuša opet da me potopi.

Stvari ne idu loše. Idu poprilično lucidno. "Ovo beše čudna nedelej" zaključile smo malopre Anja (ona Anja koja nije ja) i ja (koja jesam ja). Toliko toga se izdešavalo, a ja moram reći da se osećam dobro. Čudno je to. Možda je to jer mi odjednom upisivanje na fax ne izgleda kao mračna rupa, mo+da jer sam našla svoja osećanja (što u Americi, što ovde), možda jer volim svoje prijatelje (a zaista ih sve volim), a možda jednostavno jer mi je kosa, posle tolikih godina, lepa, loknasta i riđa. Nekako su se kockice sklopile i pored svih, izvinućete me, sranja i sivog neba ja plutam na površini mora - mokre kose od borbe, ali spašena.

Neće me to more ponovo potpoiti.

Ponedeljak sa novim nadama, utorak sa puno smeha (i bez fizičkog!), sreda i stvari na svom mestu, četvratk bez temperature, petak ... eh taj petak! i konačno subota tako naopaka i divna i nešto što sam valjda čekala duže vreme. I danas nedelja, jednostavna, siva, ali kovržava i uz malo Housea i dobro obavljenog rada (doduše ne za mene) stvari teku dobro.

Naravno, da, pesma me i dalje proganja. Ali moram i ja patetisati malo zbog glupih stvari. Ipak jesam žensko i jesam tinejdžer koliko god se trudila da se istrgenm stegama tih činjenica.

I dalje sam samo dete.

Iskreno vaša,
-Nja

Stones taught me to fly,
love, it taught me to lie,
life, it taught me to die
so it's not hard to fall
when you float like a cannonball.