Čekanje proleća. Dugo čekanje.

Dosadila sam pričama o proleću, svesna sam toga. Ali to jeste moj jedini "problem" i "tegoba" ovih dana. Udišem duboko, zatvaram oči, puštam Lisu Hannigan i odjednom u mojoj sobi ima sunca. Žuta je tako divna boja.



Veujem da ne znate šta znači ime mog bloga, sem što odaje kakvu počast rečima. I verujem da ovo što piše ispod naziva ne znate iz koje je pesme, iako verujem da znate da je iz pesme.

Pvezani su. Možda ste shvatili. A možda i ne. Reč je o Lisi Hannigan, lepoj, talentovanoj devojci lepog glasa i još lepših pesama. Neki je znaju, a neki su je možda čuli slušajući koju pesmu Damien Ricea. U svakom slučaju, ne mogi.

Pesma je "Ocean and the Rock" sa njenog divnog albuma Sea Saw. Volim da kažem da su njene pesme kao nizanje perlica - melodične, skladne, pomalo detinjaste, ali obojene svim bojama sveta. Tako srećne i tako jednostavne. Kad slušam vidim sreću, vidim boje, vidi njenu rodnu Irsku, vidim kišu (ali SREĆNU kišu) i dugu, vidim svet.

Dosadna sam, znam, ali moram ovo spomenuti - želim proleće. U meni se gomila snaga, u meni se gomila smeh i sreća, sreća, puno sreće koju nemam želju da trošim po ovakvom vremenu. Želim da ustanem nasmejana i da pevam, a onda pogledam napolje i poput deteta se snuždim jer nemam zbog čega da pevam. Možda da pada sneg bilo bi lakše. A možda i ne bi.

Želim da budem aj srećna i želim da usrećim ljude. Odjednom želim da pričam sa ljudima, da ih upoznajem, da ih menjam, da ih nateram da se smeju i pevaju i igraju samnom. Da pod zelenom krošnjom drveta negde u rano proleće, još uvek u svojim debelim jaknama, sedimo kao vesnici i čekamo laste. Svi pod istim suncem, svi srećni. Da se opustimo, kao deca, kao da nema briga na svetu i da se smejemo. I da je dan i da ima sunca i jednostavno da sve bude lepo i divno. Da sedimo na Kališu pred zalazak sunca, da trčimo, pravimo buku, da se smejemo, nek nas ljudi gledaju i nek se smeju sa nama.

Želim da ceo svet učinim srećnim! Poput malog deteta da nakrivim glavu i da ih plavim očima posmatram. Da se smešim i kažem da će biti u redu, da se smeju samnom. Jednostavnost je neprocenjiva, baš kao i komplikovani ljudi. Jednostavne stvari me čine srećnom. Jednostavan osmeh, jednostavni pogled, jednostavna pesma. I po neki komplikovani čovek.

Ponekad se čini kao da čekam i čekam uzalud. Kao da se sneg nikad neće otopiti, a laste se nikad neće vratiti. Tad mi poigra donja usna i zasuze oči, ali ne daj se Ines. Klimem i kažem da moram da se strpim. Utišam to dete u sebi i stoički podnosim ovo vreme. Ponekad mislim da ću poludeti. Ponekad mislim da već jesam. Imam ponekad crne misli, mračne misli, misli o samoći. Ali znam, znam ipak da to nisam ja i onda klimenm, sklonim ih, napišem par crnih reči i ostanem gledajući kroz prozor i čekajući sunce. Znam da ga još ima, tu je negde. Uverila sam se u Egiptu. Mada mi to sad izgleda tako daleko, verujem da će još malo i ovi dani tako izgledati. Ah,e vo ga februar. Šta je to, jš samo 28 dana i tu smo. U martu će već biti lakše.

I onda dolazi april i sunce i sve ono što željno iščekujem.

Volim proleće. Volim.


Vidim sebe jednog dana ispod drveta punog japanskog cveta trešnje kako mlatim nogama i čekam proleće. U očima se vide zraci sunca i na usnama pobeda. Uspela sam da pređem zimu. Dovoljno sam jaka za to.

Moram uspeti i ove godine.

Osećajte se srećni, da zajedno pređemo zimu. Još malo pa će doći proleće, onda ću biti srećna za sve. Do tad, evo mali zrak sunca u ovom crnom danu.

Hanniganski vaša,
Nja.

Dva bloga u isti dan. Bravo, Anja, jako smisleno. -.-

U još jednu nuspojavu današnjeg društva spada gubljenje vremena. Dan je zapravo dug kad bi smo znali da ga iskoristimo. Živi se brzo, ali besmisleno.




Verujem da je i vama jako čudno koj' moj ja sedim subotom uveče u kući i pišem blog, slušam Reginu Spektor (Hotel Sooong. <3 prosto poželiš da postaneš kurva) i instaliram online igrice pored knjige iz sociologije. Oh, imene čudi. Nisam depresivna, samo me mrzi. Ljudima koji me puni nade zovi svaki dan sam jednostavno rekla da se vidimo na proleće. Izaćiću sutra da se vidim s' KDPovcima i to je dosta od mene za ovu nedelju. Nemam snage da oblačim dva para helanki , tražim čarape koje nisu debele, a opet jesu (jer se debele čuvaju za Petnicu), kapu, šal, nepostojeće rukavice i da se uputim u skejterkama (zvanim Eddie i Twiggy) po snegu koji se topi da bi me verovatno usput sačekao još koji sneg. Fuj. Prosto FUJ.

Jasno vam je da mi je dosta zime. Verovatno je i vama dosta da slušate mene kako mi je dosta zime. Verujem, čvrstooo verujem da će brzo proleće.

Ali kurac. Da se tako izrazim.

Regina peva pesmu Eet jednu neverovatno divnu i zabavnu pesmicu. Odslušajte je. Random.

Dan sam provela sama. I prijalo mi je, mada jesam uhvatila sebe kako se u jednom trenu vrtim po centru sobe gledajući oko sebe sa hiljadu stvari koje mogu da uradim ali neću. Počeću svakodnevno sbei da deaktiviram facebook i da aktiviram tek uveče na pola sata. Neću se kačiti na MSN. Neću pričati pola dana fixnim. (doduše, danas nisam, ali šta mi vredi)

Štaviše, ne znam ŠTA sam danas radila. Prepisala sam sociologiju. Bila na faceu. Pisala blog. Opet pisala blog. Jela. Sredila krevet., Bila kod ORLa. Paradajza mi. Dan je PROLETEO.

Kukam stalno kao mi treba vreme, još vremena, JOŠ vremena, ali istina je da bih nekim danima imala sasvim dovoljno vremena da ga jednostavno ne bacam. Dva dana nisam odgledala Rome jer me mrzi da uključim Windows player. A šta sam radila dva dana? Ništa.

Oficijalno priznajem da sam jedna lenština.

Realno,bacamo svoje živote. A na šta to? Na facebook? Budite iskreni dragi prijatelji pa recite kad ste seli poslednji put i naučili nešto za svoju dušu? Kad ste rekli "Danas neću sesti za kompjuter već ću ceo dan čitati stare knjige/praviti ogrlice/crtati/prerediti celu sobu/sašiti nešto/itd"? Divim se vama koji možete.

Moram postići samokontrolu. Kreativnost se gubi i jedino ga gajim preko ovog bloga. Zato ga i volim, jer jedino ovde mogu da budem donekle kreativna. Opet, nije kad da prerađujem svoju knjigu preko ovog.

Da, priznajem. Nemam život. I da, moram da ga uspostavim. Odmah -,-

Počnimo s time što ću sad isključiti ovo čudo, kao i sve ostale sajtove, izlogovati se sa msna i otići da odgledam Rome. Hej, nije previše kreativno ali moram od neček početi!



Iskreno, zgubidanski, vaša
Nja.

I'm so childish, a little bit wildish

Jutros sam ustala sa neizmernim osećajem proleća (nije mi jasno KAKO), željom da igram Sims i mislima "Još samo nedelju dana! O, i ideš u Ameriku!". Osećala sam se fantastično, a i pregled kod ORLa to nije promenio. Mislim, ali samo mislim, da ne baksuziram, da ću KONAČNO posle 17 godina moći NOMRALNO da dišem, bez bolova u glavi, slepoočnicama i zubima. Život je lep.

Moja entuzijastičnost je bila tolika da sam u 10 ujutru skinula recept i napravila palačinke.Prve i poslednje palačinke u životu verujem.

Sve je išlo savršeno. Sve, čak i ako nije bilo brašna! A ona je došao deo sa pečenjem.

Vidite, ne ide mi baš to pečenje, zaista.

Moje palačinke nisu ličile ni na šta. Apsolutno ni na šta, sem možda na dronjke koji su inače pregoreli. Iako ukućani tvrde da imaju dobar ukus, ne verujem im. Jer nemaju. U taxiju mi je kasnije bilo neizmerno muka, mada je moguće da je to i od panatlona koje izazivaju sterilitet (jedinstvena metoda, samo na balkanu - stisnite svoju karlicu toliko i obezbedite da zauvek nestane rizik od trudnoće! -.-), ali sam imala svejedno ogavan ukus onih so-called-palačinki u ustima.

Vidite, uvek sam želela da imam nekog ko će mi praviti palačinke. Palačinke, princes krofne i šiti mi haljinice za menei lutke. Kao što sam uvek htela da naučim da vozim biciklu i da imam deku. I rodbinu. Bilo kakvu rodbinu.

Od toga sam imala babu kojoj je leti previše vruće, a zimi previše hladno da pravi slatkiše, a igla je mnogo mala da bi ona šila. Roditelji nisu ni sami znali da voze biciklu, tako da nije bilo svrhe da me oni uče. Kad sam naučila da vozim, dobila sam biciklu sa bušnim gumama.

Nekako mi fale neki delovi detinjstva.

Sad bih više volela da sam se družila sa dečacima, trčala u dvorištu, imala kuću na selu i idilično detinjstvo Eni sa zelenih pašnjaka. Ali ja sam živela na Novom Beogradu, sa jednom drugaricom sa kojom sam se igrala Barbika i oblačila se u roze krinolinice.

Međutim, ne stidim se. Bila sam prava devojčica. Verovatno da nisam, bavila bih se pokazivanjem gaća dečacima u vrtiću ili voženjem plesne trupe u osnovnoj, a onda ne bih izrasla u ovo što sam danas. Ne nosim možda više roze, ali bih se i dalje igrala Barbikama

Nikad neću odrasti.

A možda mi u stvari nije apsolutno ništa falilo. Kad se setim nisam bila nesrećna. Dobro, možda bih volela ponekad palačinke ili bicikl, ali smo Mica i ja to sredile igrajući se hemičarki u mom špajzu. Sad kad se setim, pa bilo mi je zabavno. Čitala sam i imala Barbi kući. Pravila kolače od litra soka, tri kila bombona i karija. I dobila brata. Bilo je lepo.

Vidite, neću odrasti. Nek uvek slušam Lisu Hannigan, gledam Disneyeve komedije, pevam SunđerBoba i imam tri para papuča u sobi dok hodam bosa. To je zabavno. A ja zaista nikad neću videti zabavu u odrastanju.

Samo vi budite odrasli. Lepo se provedite. Možete da mi pravite palačinke. Ja nikad neću naučiti.

To je za odrasle. :)

U čekanju za prolećem vaša,

Mala Nja.

Sunce hvala ti što si izašlo za mene...

Imam 17 godina i savršen život.



Uh, kako dobro zvuči.

'Ajd opet.

Imam 17 godina i savršen život.

Volim što sam zadovoljna. Volim što uživam u malim stvarima i što sam ambiciozna i što uspevam. Što se guram. Što i kad padnem ustanem. Što sam dovoljno samouverena, ali ne previše sebična i sujetna. Što volim, što sam voljena, što putujem, što imam šta da jedem, imam oba roditelja, imam najdivnijeg brata i krov nad glavom. Imam zdravlje, jer moji sinusi i jajnici nisu ništa u poređenju sa nečijim tegobama.

I svako jutro, svako jutro, čak i kad je najgore vreme, ja volim da se zahvalim - ne Bogu, jer ne verujem u njega, ali nečemu, nečemu što postoji - što imam 17 godina i srećna sam.

Nekada nisam bila. Nekada su me sve sitnice vređale kao najgore stvari, svaka reč bola pravo u centar. Ali načila sam da čak i kad boli prođe. Sve se dešava sa razlogom. Čak i kad padnem ustaću. Čak i kad je najteže, uspeću.

Postoje dve vrste problema - rešivi i nerešivi. Oni koji mogu da se reše - rešiće se, ne brini se. Oni koji ne mogu, ne mogu koliko kod se brineš.

Hvala ti. Hvala ti, ti neka nepoznata nepostojeća mistična silo, neka srećo, nešto u vazduhu što me pokreće. Što me štiti i mene i meni drage. Hvala ti što sam živa, što sam zdrava, što sam srećna. Što idem u Ameriku, što idem u Petnicu, što sam položila FCE, što je onda baš moja priča izašla u zabavniku, što imam mozak (ne preveliki, ali postoji), što sam (donekle) emotivno inteligentna i što ima toliko sitnica koje me usrećuju. Jutros kad sam se probudila u pola 6 i videla onaj divan okrugao crven kao krv mesec nije bilo srećnije osobe.

Sunce hvala ti što si izašlo za mene,
Sunce obećajem misli biće pozitivne!

Nadam se da ćete i vi biti ovako srećni, ne samo danas nego uvek. Radujte se sitnicama i suncu i crvenom mesecu i idite napred. Ne odustajte.

Iskreno srećno vaša
Nja.

P.S. Polažem sva prava na sliku. Moja je. Muahahaha. Takođe, sem zvezdice i isečenog detalja, nije editovana. FTW.

Par reči o internetu i glupim ljudima (ili "Kako me izluđuju ljudi koji nemaju život")

Umesto da učim, ja se bavim žbanalnim temama. Pa to je sjajno. Nije da će mi ovaj tekst pomoći u bilo kakvom daljem životu, ali morala sam da kažem nešto. Moram se boriti protiv gluposti. Nadobudno, zaista, ali ne možete reći da je pogrešno.



Lepa stvar sa internetom je što je tu kad sve ostalo nije.

Ili tako nekako.

To znači da onda kad ti sve propadne u životu, izgubiš posao, žena te ostavi i netsane sva tvoja ušteđevina za Wordcraft ostaje on. Ili jednostavno kad si tween (predadolescent) ili dokoni, dokoni tinejžer (što smo u suštini svi mi).

Znači da kad sve propadne uvek možeš postati internet zvezda, na youtue-u, blogu, live journal-u, ili pak da imaš nekih pet hiljada miliona prijatelja na spejsu - padon, to je out - na fejsu.

Ne kažem, dabome, da treba ukinuti internet, fejs, spejs ili, ne do bog, youtube ili blog. Samo mi je strašno smešna pojava ljudi koji apsolutno nemaju život sem male crne kutije. Kltura polako nestaje i za par miliona godina ljudi neće imati kamene ploče od nas već lančane e-mailove.

Zastrašujuće.

Internet zvezde su nekako potpuna pojava. Zar zaista nemaju život? Baš toliko? Svesna sam da i ja sama ovo dnevno vodim - ali napišem za 20 minuta. Nisam umrla bez neta 11 dana kad sam zapravo imala život, tamo u Egiptu *melancolic sigh* Štaviše nije mi ni malo nedostajao. Počinjem da se pitam postoji li prednost ove sprave?

Sve je krenulo kao jedna divna ideja pametnih ljudi. Ali takvih je jako malo (volim što ne zvučim nadobudno. ma uopšte.), a internet vremenom počinju da vode oni drugi ljudi. Tako je, oni gluuupi.

I tako imamo gomilu glupih stranica sa glupim sadržajem na kojima ljudi troše vreme. Počnimo samo od yahoo ansewers. Jednom ću postali onu listu njihovih pitanja ovde i želim komentare, da znam koliko ste se smejali - ne smejali nego pali sa stolice. Ili pak koliko ste plakali.

Ljudska glupost je zaista beskrajna.

I tako internet polako postaje - zapravo, već je odavno postao leglo netačnih informacija, ludih fanova Miley Cyrus, jedanaestogodišnjakinja koje nemaju život pa misle da nas to baš i zanima (a ne zanima nas) i naravno, my favorite, pornogarfije.

Sveti paradajzu na nebesima.

Komunikacija je važna i sve je to dobra ideja, ali bi korsnici zaista trebali prvo da polože IQ test. Ništa lično, zaista. Možete reći da imam predrasude, ali zaboga, dosta mi je. Ne zanimaju me glupe informacije, boja tvog pudera, tvoj dečko, kako se on ljubi (da hoću da znam, proverila bih), to što te je žena ostavila, što voliš Britney Spears ili kako misliš da psi mrze crnce (WTF?). Kad je prestalo da se ceni obrazovanje? Pamet? Učenje? Knjige? Ah. Pardon. Ne znate šta je to.

My bad.

I da, dabome da znam da ljude takođe i ne zanima šta ja jedem. To i ne pišem. Takođe znam da često ne zanima i šta ja mislim. Ali kad bi ljudi izložili svoje mišljenje, a ne napadali i svađali se i opisivali sve svoje tajne i jade, sve bi bilo smisleno.

Takođe, iskreno me ne zanima da li iko čita. Vaistinu. Kao što sam spomenula jednom (ne ovde doduše) ovde pišem više što nisam našla svesku za dnevnik. Isto tako sebe pripremam da moram početi da se javno izražavam i prestanem da svoje reči krijem kao zmija noge ako želim da živim jednom od iste te reči. Naravno, svaki komentar prija, i više nego to. Svaki je dobrodošao i drago mi je što ljudi zapravo i čitaju. Ali ako mislite da ne valja, recite. Dok god ne pišete kako je Miley boginja ili OMG taj i taj od vaših tri 'iljade prijatelja vas je obrisao, smatram vas inteligentnim.

Uostalom, ne bi se ni trudila da odgovaram onima drugima.

Volim vas, pametni ljudi.


Vaistinu vaša,
OMG Nja!

Probudi se, pokreni se!

Pre nego što počnete da čitate, želim da napomenem da se ne "upecate" na prvih par rečenica. Ovo nije glupi post o odeći. Niti sam ja osoba koja želi da vam piše o tome. Ovo ima poruku i to ne skrivenu više. Ne morate da čitate između redova. Samo čitajte. Shvatićete.



Kupila sam jaknu. Lepu, toplu, crnu jaknu. Mušku jaknu, ali jaknu nontheless. Konačno nešto što mi zaista zapravo treba.

Dobro, lažem. I skejterke mi trebaju. Moji divni Twiggy i Eddie. Da, skejterke mi imaju ime. Sad mogu a se pare sa martinkama, Hortenzijom i Anemonom.

Ili ne.

Duksevi. Još mi samo fale duksevi i pidžama i spremna sam. Nije da znam gde ću to kupiti, ali moram. U suprotnom sam mrtva (od hipotermije).

Jedva čekam Petnicu. Mislim da je to svima jasno, ali eto. Jedva čekam. Psihologija, malo mira od svakodnevnog života i neko novo okruženje. Stvari koje mi (pored DOBRE žurke) đavolski trebaju.

Nemojte se brinuti ako vam se ne javljam dok sam tamo. Dobro sam i živa sam, samo mi treba odmor. Odmor od svih ljudi sveta i ne samo vas. Jednostavno odmor od stvari koje pozajem, od osobe u koju se pretvaram i podsetnik da negde postoje i dalje nove stvari koje se kreću.

Stojim u mestu. Zajedno svi stojimo u mestu sa tom razlikom što se mnogima sviđa. Meni se ne sviđa. Ponekad mi dođe da pobegnem, samo pobegnem, i da se ne javim. Nije zato što ne volim neke ljude. Naprotiv. Baš zato što sve volim. Baš zato što ne želim da mi sve dosadi, da sve ovde zamrzim, da odjebem, izvin'te me na izrazu, ljude koje volim zapravo. Ali ja ne umem ovako da se igram. Ne umem da stojim i gledam ispred sebe. Moram da hodam i gledam u nebo.

A ovo je još gore jer smo počeli da idemo u krug i gledamo u pod.

Nema ništa novo, ništa se novo ne dešava, nema ni tračeva, samo svađe, svađe, svađe. Niko nikog ne podnosi, niko nije zadovoljan, niko ne želi ovo ili ono, ali šta zapravo želite!? Ako vam se nešto ne sviđa promenite ga, ako vam se neko ne sviđa, popričajte sa njim. Ako nešto ne želite ne znači da drugi misle isto. Postali smo svi - a mislim i na sebe - previše egoistični i previše ogorčeni, i ono najgore - negativni. Nema sreće i nema pesme i nema šale.

Odjednom smo svi odrasli? Ja nisam. Niti nameravam. Pustite me da se smejem, da se igram, da pevam, da trčim, da bežim. Nemojte pokušati da me vežete jer ćete me tako jedino izgubiti. Fore sa rečima kod mene ne pale. Meni treba akcija. Meni treba da sednemo u trolu i odemo - ne zamo gde ali ODEMO. Treba mi da kažeš IDEMO i da krenemo. Da se smejemo i pevamo, pa makar i Radu Manojlović.

Ja to još uvek imam u životu, ali mnogo manje. Mnogo više ljudi stoji sa one druge strane i kuka. Kako je život težak, kako nema ovog i onog, kako je nepravda, kako im je dosadno, kako nisu zadovoljni, kako nemaju nikog... Ali, eto, opet, samo STOJE. I ne pokreću se.

Zato ja ne mogu više. Izvinite, ali ne mogu. Nisam dovoljno jaka za nas sve. Sentimenti sam, ne zbog ljudi. Već mi nedostaje energija. Provod. Sreća. Zabava. Jednom smo mladi. Imaćete dovoljno vremena da patite i očajavate. Alo - nemate ni 20! Šta ćete tad? Kad budete u papirima, knjigama, faxu, nepravdi, budžet ili ne budžet, otlaćivanje roditeljima, posao, ozbiljne veze, a onda još malo i brak, deca i gomila nedojebanih baba na poslu koja vas izluđuje svaki dan?

Imate vi energije. Imate i to višak čim se toliko nervirate i svađate.

Poslušajte malo EKV.

Probudi se. Pokreni se.

Energično vaša,
Nja.

Ili ne.

Boli me glava, boli me glava, boli me glava.

Jako me je ubio današnji dan, sivilo i gužva i nemam pojma kako ću se dići sutra u 6 i odšetati nonšalantno u školu. I igrati sat i po fizičkog što je bitnije. Ah, možda ću uživati.

Ili ne.

Nešto sam senti-menti, iako nije doba PMSa. Nisam baš pametna danas, uglavno lupam gluposti kao nadrogirana žaba. Kre kre kre. Bole me ramena, glava i karlična kost. NE ne tako. Perverznjaci poremećeni da vas vaša majka čuje. Teško da znam i šta pišem. Danas sam u vrhuncu lupetanja. To je kul.

Ili ne.

Nema danas "Dirty sexy money". Ili ima kasnije. Kako god. ODLAZIM. Da gledam "Rome" i pijem nestea OD LIMUNA U BOJU. K'o u stara dobra vremena.
Ili ne.


U boju,
vaša Nja.

Borba za umetnost, borba protiv slave.

U naletu dosade u prethodnih dva meseca pisala sam vam o raznim besmislenim stvarima. Mada, šta i ima smisla na ovom svetu? Umesto da nastavim putevima filosofije - iako bih mogla, o itekako bih mogla - reći ću da sam danas odlučila da vam ne pišem o hodanju po ledu, putu na Zvezdaru ili o tome kako mi je hladno, već o nečemu što me se dovoljno tiče i dovoljno je moje, a i nije tako besmisleno.



Svi se mi ugledamo na svoje idole. I ako ne priznajemo to, uvek postoji neko, makar tajno u našoj podsvesti čiji nam se postpupci sviđaju. Ponekad želimo a udemo kao ta osoba, makar dok maštamo. A neki ljudi se jednostavno neizmerno dive nekome. Ne mora to da bude neko koga lično znamo, mama, tata, komšija ili slično, češće je to pevačica, modna ikona ili političar.

Nisam izuzetak, dabome. Ipak sam i ja samo prosečna tinejdžerka. Donekle. Jer i dalje nisam upoznala mnogo ljudi koji se dive delu Kejt Buš.

Gotovo ljubomorno čuvam njenu muziku za sebe, ne želeći da neko ko je nije vredan sluša i pogrešno protumači, smeje joj se ili shvati kao slatku melodiju koju pevamo dok se tuširamo. Jer postoji muzika koju moraš da slušaš. Da čuješ svaku notu - čak i ako se ne razumeš u njih - i odslušaš svaku reč.

Sa Kejt ne možeš drugačije. Njene melodije nisu slatke da uđu u uvo, njene reči nisu jednostavna recitacija koja se ponavlja. Sama piše svoje tekstove i deluje kao da ih sama svaki doživi pre nego što ih otpeva. Nisu za džabe sa njom radila najveća imena današnjice - od Dejvida Gilmura i Princa do Erika Kleptona i Najdžla Kenedija, sve preko Pitera Gejbrijela. A danas je ona ikona alternativne muzike čijim pesmama su mnogi dali svoj pečat (Placebo, Pet Bernatar, Natali Kol, Tori Ejmos, Coldplay). Neke od pesama kao što su Babooshka, Running up that hill, Wuthering Heights, Cloudbusting ili Don't give up ste sigurno čuli na radiu. Ne vodi javan život, po čemu je upoređuju sa Gretom Garbo, a u muzici je potpuno nezavisna i svoja, sposobna da dozvoli sebi da na albumu radi 12 godina (Aeriel, 2005).

U početku je bila i ona samo šesnaestogodišnjakinja sa dobrim glasom koja je pomutila Madonin speh. Ali se ubrzo videlo da je drugačija. Po tekstovima, melodijama, spoovima, načinu izražavanja kroz muziku i po onom specifičnom plesu (jer je ipak ona u osnovi bila plesačica). I po tome da je održala jednu - i samo jednu - turneju.

Jednom prilikom je rekla da kad bi mogla, njena muzika bi se puštala na radiu, ali da se njeno ime nikad spomene. "Nikad nisam htela da budem poznata, htela sam da izdam ploču" kaže. Zato i nećete naći puno njenih intrvijua na netu, tračeva o njoj ili slika njenog sina. Ona je muzičar i umetnik, a ne poznata osoba.

I zato, baš zato, je toliko i poštujem. Ne želim da budem kao ona, oblačim se kao ona ili imitiram njene izraze. Jednostavno sam zadivljena njenom skromnošću i ljubavlju prema umetnosti - isto koliko i volim njenu muziku.

I zato ako imate volje i razmevanja zaista vam preporučujem njenih 10 albuma na kojima ćete preslušati razne priče o lopovima, porođajima, smrti, plešačima, Kejtinoj majci, ili samo o mašini za veš, u kombinaciji sa najrazličitijom i najposebnijom muzikom koju ste imali prilike da čujete. Može da vam se svidi, može da vam se ne svidi - ali delo Kejt Buš nekako morate poštovati zbog njene ljubavi prema muzici, pameti, tekstova i jednostavno savršenoj sinfoniji koju stvara već preko 30 godina. Za to vreme, ja ću željno iščekivati nove vesti o nekom novom albumu jer Aeriel nije namenjen da bude njeno poslednje delo, kako je ranije izjavila.

Iskreno vaša,
-Nja

I Remember. Ili ne.

Verovatno volim psihologiju zato što je tako ljudska. Zato što svaki dan vidim hiljade primera iz one knjige plavih korica. Zato što introspekcija je samo još jedan termin koji objašnjava stvari koje sam ja znala godinama, ali im nisam znala naziv. I zato što uvek mogu sama na sebi da istražujem i testiram je. Kao da sam kunić.



Jednom, kad sam imala oko tri godine - ali me ne uzimajte za reč jer su se meni u glavi sve stvari desile kad sam imala tri godine ili kad sam bila treći razred - progutala sam paricu. Mama i tata su negde izašli i dok se baba zamajavala sklapanjem kreveta igrala sam se plastičnom flašom. Živeli smo još u Kneževcu, bila je zima, i meni je bilo moćno dosadno. Kao i uvek, uostalom. U flaši je bio dinar koji sam ja pošto-poto htela. Obrtala sam flašu, okretala, udarala, sve do trenutka kad sam je, kao u crtanom filmu stavila iznad usta.

Treba li reći da je dinar tad ispao?

U moj želutac. Right at the center of it.

Sećam se panike, sećam se vožnje kolima, da meni ništa nije jasno - ljudi, to je samo dinar - i sećam se belih ulaznih vrata u Tiršovu.

Ili sam bar ja mislila da se sećam ovoga.

Vidite, skoro, pre jedva par nedelja, pričala sam sa mamom. Spomenula sam ovaj događaj - kao i niz drugih mojih povreda i dogodovština i moj ožiljak na glavi - i ispričala joj detalje želeći da testriam svoju memoriju. Bila sam zbunjena i utučena kad sam (imaginarno) dobila jedno veliko, crveno FAIL.

Jer nije bila flaša, bila je kasica. I roditelji su još bili u kući, spremali su se da idu.

Ovo se u psihologiji zove jednim jako tragičnim terminom - zaboravljanje. Zanimljivu temu pamćenaj i zaboravljanja sam skoro čitala i toliko me je zaintrigirala da sam čak i sanjala da tražim stvari prošlosti, uključujući i famoznog Miću iz diskonta. Toliko me je sve to potreslo da sam se probudila jako, jaaako uplašena. Jer sam sve zaboravila.

Ne sećam se lica ljudi, ne sećam se pojedinih detalja, a i ako se sećam nečega, kao što je Slučaj Parice, to je samo rekonstruisan, obnovljen događaj onako kako sam ga ja zamislila ili čula. Zabrinjavajuće je da moj ceo mozak je pun takvih stvari da se zapitam da li sam zaista ja to malopre prala kosu ili mi je pala kofa vode na glavu, a ovo mi izgleda kao logičnije objašnjenje?

Plaši me da zaboravim i plaši me da rekonstruišem događaje. Plaši me da samo ostaje fusnota u uglu "Tad si se osećala tako" i da ostaju samo isečci sećanja koja kao da su se nekome drugome desila. Dobijem želju da zapišem, sve, sve, sve - svako osećanje, svaki dodir, svaki poljubac, svaki osmeh, svaki korak, svako putovanje, svaku pesmu, svaki bogovetni trenutak. Da kliknem rec i da snimam svoje misli i moj život, da ga ne zaboravim. Da mogu da odgledam posle i shvatim šta je tu bilo, da se više nikad ne zapitam odakle mi plastična flaša u priči ili da li smo Mica ili ja došle prve u vrtić.

A zaboravljanje me samo još više podseća na prolaznost. Prolaznost sveta i prolaznost nas samih. Za početak, prolaznost trenutaka i prolaznost sreće. Šta na kraju i ostane od tih pamćenja? Želim da verujem da, kako psiholozi kažu, imamo nešto što ja zamišljam kao ladicu u glavi gde se odlažu stresovi, istrošene i beskorisne informacije i one koje postaju prevelike za naš hard disk.

Zar će zaista moj kompjuter znati više stvari nego ja sama? Zar je moguće da onog Božića ja nisam slušala Balaševića, da je Milica druga došla u vrtić, da za priredbu nisam nosila zelenkastu haljinu sa rupom? Ne želim da to budu samo rekonstrukcije. Želim da pamtim i da se sećam. I da ne zaboravljam. Nikad, nikog i ništa. Jer niko i ništa nije to zaslužio.

Iskreno, nezaborvano, vaša
-Nja.

Nepravda, pa to ti je!

Ulice su klizave na minus 5. Ipak noge, savršeno dobro stoje na njima, iako inače imam osećaj da ću da poletim.



Valjda me to vodi bes.

Svet je nepravda. Jedna jako velika nepravda. I zato me umetnost ubija jer je umetnost najveća nepravda od svih.

Znam, zvučim kao Kalimero, i znam da nema svrhe od vikanja na sav glas "Nepravda, pa to ti je!" ali imam želju da iskažem svoj bes na neki donekle konstruktivan način jer se lomljenje stvari vaistinu ne isplati, a to mi je plan B.

I koliko god se trudila, uvek će se naći neko niži da me obori, je li? Nisam to zaslužila, a nisu ni mnogi drugi. Kao što ni oni nisu zaslužili da uspeju! U redu je, mogu i ja da budem prevrtljiva, šarmantna, bučna, blesava, lenja i glupa. Ali sam mislila da se ne igra na tu kartu. Ne zaista i ne uvek. Koji je procenat ljudi koji vide ko zaista vredi? Jako mali. Jako mali.

Sumnjam da ću jednog dana se navići na to. Sumnjam da ću naučiti da ću dobit više ako me manje trudim. Nikad neću shvatiti da se ljubav prema nečemu ili nekome ne isplati i da se dobro dobrima ne vraća. Ne verujem da ću i naučiti da ljudi dolaze i odlaze, da ih volimo i da nas nerviraju i da niko, apsolutno niko, ne ostane na kraju već do nas samih. Tako je bilo i na početku.

Ne shvatam svoj trud kad jedine stvari oko kojih se nisam trudila su se isplatile. Gde je tu matematika? Gde je tu logika?

Vidite zato želim da se vratim u stari Rim - tamo se bar znalo, ako daš dobiješ. Ako zajebeš, umreš. A ovde - što više daš, to će pre da te ubiju.

Nepravda, pa to ti je.

Vaša,
Nja.

Sunce, koferi, FTW!

Hightlight ovog dana, iako je tek počeo - SUNCE.



SUNCE.
Napolju se nalazi dovoljno sunca da ne bih izvršila samoubistvo! Moj život je LEP!

Vidite koliko mi je malo potrebno da budem srećna? Samo da me ujutru probudi sunce i sve mi je ravno! Ne smeta meni ni sneg, samo da ima sunca. Minus pet je, ALI ima SUNCA.

Probudila me je Kate Bush i mogu da jedem. Učila sam psihologiju sinoć, svira "Hello Earth", soba mi je u kršu, ali srediće se. Imam kontorlni iz Nacrtne Geometrije i ne znam ništa, ali bože moj. Život je i dalje lep lep lep.

Sećam se kad sam pre par godina (dve? tri?) u ovo vreme bila na zimovanju - da, ja, na zimovanju - na Zlatiboru. Nisam se sankala iz istog razloga što se ne brčkam na moru (osim činjenice da sam dobila, mrzi me i ne volim xD), ali zato ništa ne zamenjuje osećaj kad te ujutru probudi Sunrise od Norah Jones, kad ideš po suncu i snegu do prodavnice, kad sediš na sunčanoj terasi posmatrajući brata kako se sanka i čitaš "Ja, Klaudije" i kad uveče zasedneš pored vatre.
I kad završiš knjigu.

To je praktično bio prvi i jedini put da sam putovala sa Andrejem bez roditelja, i bilo je predivno. Tad sam počela da slušam Norah i tad sam shvatila da volim Zlatibor.
I tad sam završila knjigu.

Međutim, to su čari putovanja. Nekako pamtimo takve sitnice koje inače ne bi smo. Poseban je osećaj kad odeš, kad promeniš okruženje, kad vidiš, kad je nešto drugačije. Pa marak otišao na 20 km izvan Beograda - uvek je drugačije. To je taj poseban osećaj promene koji ja volim. Osećaj da ti imaš jedan život i onda - nestaneš. Nestaneš iz njega i odeš da ga zameniš nekim drugim. Jer čak i kad ideš sa ljudima koji čini tvoj život - roditeljima ili društvom - ti ne možeš poneti sve ljude sveta i ne možeš, bar ja ne mogu, poneti svoje pređašnje probleme.

Promene, promene, promene. To je ono što me čini srećnom, za šta živim i što me pokreće. Ne umem drugačije.

Zato jedva čekam Petnicu. Šest dana van ovih vde problema, van ljudi koji su ovde, u svom svetu, sa 14 sati psihologije dnevno. Može li život biti lepši trenutno? Za nekog ko četvrtkom uveče u krevetu pred spavanje radi psihologiju, teško.

Da, već mi je potrebno nešto novo. Volim i Beograd i život, pa čak i ove ljude ovde (povremeno), ali mi je potrebna promena. Neću tapkati u mestu. Ako ti to želiš, be my guest. Ja moram da idem.

Već žurim.

Iskreno, u pokretu,
vaša Nja.

Samo igra staklenih perli ili nešto više?

Ona je kao staklena perla -
Sjajna i kao da sija u mraku.
Ne pravi svetlost, al' prenosi tuđu,
i čini je svojom. Čini je jakom.

Staklena perla se lagano kotrlja,
polako se bliži ivici stola.
Sve ide u krug, brže se sve vrti
krug smrti i krug života.

Mala, sama, staklena perla.
Prelazi preko ivice stola.
Pada, leti, slobodna, tamna
i razbija se u milion komada.

Priča o groblju.

Krug života. Tako jeziv i tako veličanstven. I istorija iza svega toga, ta predivna nauka koja nas uči, plaši i zadivljuje, svakim svojim trenom. Ne može istorija da vam bude dosadna. Može samo način na koji je shvatate. Ja, zato, imam svoje.



Prolazeći pored zatvorene kapije groblja osetila sam jak miris sveća, tako specifičan groblju. Čudno, pomislih, obično ga ne osećam. Ali istinu za volju, ja volim taj miris. Realno gledano, volim i groblja.

Nisam morbidna, nisam pripadnik sekte, nisam fanatična metalka koja prinosi žrtve sotoni, jednostavno volim istoriju. A cela istorija jednog naroda se nalazi na groblju. I kad bi svaki od tih grobova progovorio - sem činjenice da bi se ljudi usrali - imali bi smo sto godina na dlanu i toliko toga novog i neverovatnog da čujemo. I kad prolazim između hladnih, sivih ploča zamišljam ljude, kako su živeli, šta su mislili, koje su bile njihove želje, koji strahovi. Svaka ploča je priča za sebe.

I nekako je taj sveti mir koji ne sme da se poremeti, koji te tera da ćutiš i šapućeš, da sagneš glavu, čak i - ovo iz usta ateiste, ili bar agnostika - se prekrstiš.

Priče su učinile groblja onim što su danas - tabu temu, "opasna" mesta, strašna i jeziva, nepogodna za ljusko stopalo. Neće mrtvi nigde, horor filmovi su izmišljeni. Smrt je samo još jedan korak, ništa što moramo da zaobilazimo da nas ne bi možda zarazilo.

Ne, ne kažem da se i ja ne plašim. Čovek sam, plašim se nepoznatog. Verujem da postoji nešto više, da je nemoguće da smo mi mašine koje sve mehanički obavljaju, čak i plaču mehanički i da postoji duša koja je kod svakog druge nijanske i protkana drugim šarama - ali i dalje ne mogu sto posto da kažem da želim da odem da proverim kako je to.

Ali se trudim da se groblja ne plašim. Katakombe su me prodrmale sa mišljenju "Ovde su nekad bile generacije i generacije istoriej". Grobnice su me zapanjile svojim kultom mrtvih i prosto osećajem istorije. Groblja treba da nas nauče nečemu i da ih poštujemo.

Ne trebate se plašiti mrtvih ljudi. Živi su oni koji mene plaše.

Iskreno vaša,
-Nja.

Ne volem januar.

"Vrteli se točkovi mog bicikla" kaže jedna pesma Đorđa Balaševića. "Divlji Badem" zar ne? Ja ne znam da vozim bicikl - a i ako znam, nisam ga vozila od trećeg razreda osnovne - ali zato vrteo se...


CD od moje već dobro vam poznate omiljene grupe "a perfect circle" u mojom plejeru. Da. Original. Malo polovan, ali original.

Ponosna sam. I na njega, i na Anju koja ga je donela.

Jedno obično zimsko veče, nešto snega napolju. Sa jedne strane mog stola hrpa CDova - Sara Bareilles, Rome i a perfect cicle - pokriva "Gospodaricu Rima". Sa druge strane bombone SunđerBob i moje minđuše od polimerske gline. Magdalena. "I'd sell my soul, my self-esteem a dollar at a time for one chance, one kiss, one taste of you, my Magdalena." Nešto me malo boli glava, od jutros me bole zubi. Ali nije ni bitno. Svetlo je prigušeno i idem da napravim čaj.

Čudno je to. Zima, ljudi, život sve. Ugašena sam pod zimskim snom i koliko god se smejala preko dana, uvek dođe noć. Uvek. Circle of life, mora jednostavno. I hladno je, peku te obrazi, suze ti oči, sinusi i jajnici bole kao da će da ispadnu. Nije samo stvar u hladnoći, pa dragi Bože, pustinjska hladnoća je tako divna. Stvar je u tom mrtvilu. Mrtvilu boju, mrtvilu ljudi, mrtvilu otvorenog prostora, mrtvilu Kališa. Kad sam bila na Kališu pod snegom, baš prošle godine, negde valjda oko ovog doba, bilo je tako - mrtvo.

Ja to tako doživljavam. Da, znam da voliš zimu možda, ali ja ne mogu to. Imam previše života u sebi, dan je previše kratak, a sunce previše dragoceno da bih volela zimu. Živim za sunce. Živim za proleće. Ili marak za Egipa. Da Bog da imao pa nemao - poslaše me u Egipat, da vidim kako izgleda sunce i vratiše me u mrtvilo. To se zove pad.

I sve je sporo, sporo, sporo. Stoji, dođavola, stoooji. Ljudi stoje i taj zamrznuti izraz gorčine na licu. Nasmejte se, zaboga. Nemam dovoljno snage da vas oraspoložim, oraspoložite mene. Ne budite zli. Nemojte još dodavati so na ranu, već mi je i ovako dovoljno dosadno.

Dosada. Ta teška boljka. To je koren svega. Zima je dosadna. I ljudi su dosadni. Zasitila sam se. Čak se i ovaj polarni medved na slici zasitio, vidiš? Taj mali Evgenije Onjegin iz mene opet vrišti - idemo dalje, idemo dalje. A ja koliko god dalje išla nemam šta ovde da vidim. Mali je prosor po kome mogu da trčim, a umrna sam od trčanja u krug u dubokim martinkama i dugačkom kaputu. Više ni fora "Hladno mi je, zagrej me" ne deluje privlačno.

Ja sam više tip za "Vruće mi je, skinuću se."

Ah. Još malo će proleće. Tešiću sebe još malo. U suprotnom, opet ću se razboleti.

Sve je to ljudska psiha.

Nije li psihologija fantastična?

Znam da jeste.

Ne volem januar. Bože, kako ne volem januar.


Dosadno, dosadno, dosadno,
vaša Nja.

Da, Rim jeste bio razvratan i krvav. Valjda ga zato i volim.

Bloody Romans. My simply favorite theme.



Sve više vremena provodim pred wordom prerađujući - tačnije, ponovi pišući - moju knjigu. Vratila mi se želja za čitanjem, samim tim i za pričom o istoriji i magiji. Iskreno, i knjiga koju sada čita, "Gospodarica Rima" me je inspirisala. Ne zato što je dobra, jer istinu za volju i nije preterano, ali me je uvela potpuno u svet Kleopatre, Antonija i Oktavijana.

Što me jednostavno podseća koliko su rimljani divni.

Ne divni kao fin, dobar narod koji je strašno pametan. Već divni kao "toliko bolesni, razvratni i nasilni da su prosto diiivno štivo za čitanje". Ne znam koliko bih želela da živim u starome Rimu (sem da sam Oktavijanova ljubavnica - da, ložim se na istorijske likove. da, poremećena sam) jer nije da bih imala neka prava. Ali samo čitanje o svim tim ljudima, o događajima i o aferama je neverovatno zabavno.

I naravno, tu i je i serija Rim, krvava i razvratna kakva jeste, nema veze sa pravom istorijom, ali taaako interesantna!

A i Marko Antonije je hot.

Priča o početku moje ljubavi ne samo prema samom Rimu već i prema celoj istoriji je, vrlo zanimljiva, dragi prijatelji. Vidite, ja sam od malih nogu znala tatinu policu sa stripovima o malom galu Asteriksu napamet. Sve sam ih prelistavala po par (hiljada) puta, iznova i iznova. Posle nekog vremena sam znala sve o istoriji Galskih ratova. Malo kasnije i sve o Kleopatri.

A onda sam shvatila da mi je omiljeni lik u celom stripu niko drugi do veliki Gaj Julije Cezar.

Na stranu što je on meni još tada bio neverovatno zgodan, ja sam njega obožavala. Sve njegove dialoge sam čitala po par puta više nego ceo strip. Posle izvesnog vremena sam krenula da učim o njemu van stripa - iz istorije, sa interneta, iz knjiga, iz enciklopedija... Zatim sam čula za Oktavijana, ili moćnoga Avgusta, i potpuno postala opsednuta. U traženju sve više i više materijala sam naletela na seriju Rim. Čak sam i dobar deo svoje knjige posvetila ovim neverovatnim lkovima.

I nisam samo knjigu posvetila njima. Imam i par, meni jako dragih, priča baziranih po njihovim životima i mojoj ljubavi prema njima. Juče sam se setila toga pa sam, osim knjige koju sam iščitavala uzela sam svoje suvo zlato, moju knjigu sa pričama i pesmama, i otvorila je na one prve stranice. I eto, tu stoji kao juče napisana, ona moja prva priča napisana za moju dušu, na neki način. I to baš o Rimu.

Priča je o Oktavijanovoj ćerki jedinici, Julij, koju je dobio sa drugom ženom Skribonijom, na dan kad su se razveli. Juliji je bilo zabranjeno da viđa majku. Imala je tri braka koja su joj bila ugovorena. Prva dva i nisu bila previše loša - prvi sa rođakom Marcelusom, a drugi sa Agripom, Oktavijanovim starim prijateljem. Međutim, treći brak je bio sa Tiberijem, sinom njene pomajke Livie. Za vreme tog braka na koji je naterana ona je učinila preljubu, veruje se sa više muškaraca, ali je zasigurno poznato da je učinila sa Julijusom Antoniusom, sinom Marka Antonija, a po zakonu, donetom baš od strane njenog oca, preljuba je najstrožije kažnjavana (za žene, da ne dođe do zabuna). I tako je Juliji rođeni otac prognao na malo ostvro Pandateria (danas Ventotene) gde je živela bez muškaraca i vina pet godina kad joj je dozvolio da dođe Regium, iako joj nikad nije oprostio. Tu je živela sve do njegove smrti kad ju je Tiberije vratio u Rim.

Ali ne iz velikodušnosti već da bi je zatvorio u kuću, izgladnjivao i da bi ona umrla od gladi.

A da, a Julijus je bio primoran da izvrši samoubistvo kad je Julija prognana.

I tako, čiča miča i gotova priča. Nije baš nešto što želite svojoj deci da čitate pred spavanje. Ali je izuzetno interesantno, priznaćete.

Baš ta Julija, jedan od mojih omiljenih ženskih istorijskih figura, me je inspirisao da napišem tu priču, Ćelija bez zidova. Iznova je čitajući bila sam, bez lažne skromnosti, ponosna - to je nešto što sam u prvoj godini pisala, bez nekog predznanja o pisanju, o životu ili o meni samoj. I sem par reči, danas čitajući, ne bih ništa promenila. Ta priča mi je jedna od omljenih mi, baš kao i prvog dana.

Baš zato, eto, sam odlučila da je podlim ovde. Još jednom ću je izneti svetu, čisto prema ljubavi prem Rimu, Oktavijanu, Juliji i tom zlomm krvavom i zabavnom svetu.

Uživajte.

Iskeno vaša,
Nja.

pi es primetićete promenu pozadine i neke inovacije. ona pozadina je bila previše zelena. ova mi je taman kako treba. hope zou like it.

*

Mirno sedim gledajući u daljine. Oko mene je malo zemlje i more, to beskrajno more. Kad bih mogla, više nikad ne bih pogledala more. Smučilo mi se. Mrzim ga.
Izgubila sam pojam o vremenu. Ne znam koliko sam ovde. U početku sam još i brojala dane - lupala sam recke na zidu poput zatvorenika. Realno, ja i jesam zatvorenik. Samo što umesto zidova oko mene je voda i prostor koji nikad neću moći da pređem.
Istrunući ovde. Bolna istina.
Sunce je visoko na nebu i podrugljivo mi se kezi. Pretpostavljam da je negde oko podneva. Dobra strana ovog ostrva, moje ćelije, je da vetar uvek pirka. Ko bi rekao da ovaj pakao ima i dobru stranu?
Opet, ko bi rekao da će ćerka cara, najjačeg čoveka na svetu, pored svih svojih povlastica završiti kao zarobljenik. Ta misao me vraća u onaj odvratni treutak kad mi je otac, kao nekom strancu, pročitao presudu, osuđujuće me gledajući. Te ohole reči, sav taj bol... Osetila sam se kao da mi je neko udario kamenom o glavuu. Sav toj bol i sve to iznenađenje... Nisam očekivala. Nisam verovala da je sposoban za to. Lice mi se zajapurilo, izraz mi je bio iznenađen, ali nisam plakala. Toliko sam se iznenadila da nisam plakala.
A koji sam zločin počinila? Volela sam.
Ako je to greh, časni sude, počinila sam ga. Uživala sam u njemu. Želela sam da ga počinim. I ne kajem se. Da me vrate u vreme kad sam počinila taj greh prvi put, da mi kažu presudu koja mi sledi ako opet isto uradim, ja bih opet, bez oklevanja otrčala Julijusu. Priznajem, volela sam ga više nego sebe. Priznajem, i dalje ga volim.
I tek ovde krećem da plačem.

The sands run red, in Lands of the Pharoahs

Imam deset minuta da napišem utiske. Nije pitanje da li ću uspeti, nego da li želim. Ne dragi moji, zaista ne bi bilo u redu učiniti tako nešto.



Eto, još uvek nisam ni skupila sve utiske. Sve je još tako friško i imam utisak da će me sutra ujutru opet neko probuditi u 6 da krenemo da posetimo Abu Simbel ili hram Karank. Ovo nije bilo obično krstarenje, putovanje ili slično. Nisam se osećala kao turista. Osećala sam se kao istraživač. Kao da sam počastvovana što stojim u tom hramu gde je samo sveštenstvo moglo da uđe, da se spustim u grobnice, da vidim sjaj Tutankoamonove maske na manje od metar, da pipnem postolje zlatne statue i heroglife, da udišem vazduh sa istog mesta gde je Kleopatra nekad udisala. Opet sam se iznova zaljubila - ako je ta zaljubljenost ikad i prošla - u Kleopatru, Cezara, Alekandra Makedonskog, Hatišepsut, Maat, Izidu, Raa, Ramsesa i još gomile i gomile toliko neverovatnih imena.

I hramovi. I piramide. Sfinga. Sam Egipat danas je magičan, toliko drugačiji, toliko čudan, toliko ponekad iritantan i prljav, ali toliko poseban. I nedostaju mi i žene sa marama i cenkanje za taxi i pljave uske ulice pored "grada mrtvih", a tek da ne pričam o Nilu, neverovatnom čaju, prelepom nakitu i Hrad Rock caffeu.

Toliko stvari za 11 dana - osećam se kao da sam mesecima bila tamo.

I biće mi mnogo teže da se navinkem na Beograd nego što mi je trebalo da se naviknem na Nil ili Luxor ili Asuan ili Kairo. Umesto sunca je kiša. Umesto istroije uživo je škola. Umesto fascinantnih i novih stvari tu su iste, stare i obične. Mada, to je moj život. Dok god se ne vratim u Egipat ili bar odem negde drugde, to je sve što imam.

Ne želim da se naviknem na sivilo i na iste stvari. Ovaj put me je pored toliko intelektualnih stvari naučio da moram da se pokrećem da bih bila srećna. Kao vetar.

Iskreno, moji habibi,
vaša Nja :D

note - habibi znači dušo. ili ljubavi. ma nešto tako ljubavičasto na arapskom xD

Pismo Prijatelju.

Pored činjenice da je napolju sneg i da ja treba da izažem na hladnoću, osećam se neverovatno. Ne znam da li je to zbog Božićne priče ili zbog jednostavno sutra, ali nešto u ovome mi je neverovatno poznato, kao da sam već videla.



I onda nekako kao da imam flešbekove prošlih godina, ti i ja, kroz sneg, idemo i smejemo se, pravimo grimase, slikamo se. Odlazimo na jedno od mnogobrojnih naših mesta, veče tek počinje, a nama će biti divno. To su trenuci koji se pamte, koji ostaju, ti trenuci jednostavnog, čistog, nezamenjivog prijateljstva.

Ti si možda tu, još uvek, pored mene, u mom životu. Možda i dalje se smejemo, možda ćemo opet ići kroz sneg. A možda pripadaš onima koji su mirno izašli iz mog života i sišli sa svog mesta na polici. Svejedno, kako god da je, znaj da mesto i dalje stoji tu i da te se sećam i da te volim. prijateljstvo je nezamenjiva stvar, koliko god kratko ili dugo trajalo. Svako je posebno i svako je zabavno - u suprotnom nije prijateljstvo.

Drago mi je da smo zajedno prošli kroz te neke stvari, kroz smeh, možda suze, kroz sneg i sunce, kroz muziku, kroz buku i tišinu. Da smo se šetali Zvezdarom ili dvorištom Filološke, da smo sedeli na Kališu i da smo pevali - loše, ali smo pevali.

Ko god da si, ti koji čitaš, a da se makar malo prepoznaješ u ovome, znaj da jeste posvećeno tebi. I ako si tu i ako si otišla. Ili otišao. Jer ovo jeste za sve, i mislim sve, ljude koji su ostavili trag na mojoj tapiseriji prijateljstva. A ima ih.

Ovaj sneg pada sad u pravom trenu. Baš da me podseti na to koliko mi značiš. Baš ti. Još uvek.


Iskreno, tvoja
-Nja.

Malo Božića i malo džinovskih šoljica za čaj.

"Božićna priča". Jelte.



Sedeći u kafiću pred početak filma, rekla sam koliko sam uvek volela tu priču. Mama je rekla da nije, da je priča uvek bila previše mračna. Meni se, priznajem, baš zbog toga sviđa.

Isto kao i film. :D

Donekle mi se i sviđa što divna nam zemlja Srbija nema opciju 3D naočara za ovaj film jer bi moj brat dobio infakt. Ali film jeste stvoren za 3D, poprilično jeziv iako se nisam ni jednom preplašila. Urađeno fantastično i Jim Carrey je, kao i uvek, nenadjebiv. Ovaj film je samo učvrstio moji abnormalnu ljubav prema ovoj priči.

Iz nepoznatih razloga je volim. Valjda jer ima taj optimistični happy end, tako je donekle jeziva i tako iskrena. I tako... božićna. Nosi onaj duh Božića koji ja dugo nisam zapravo osetila - još od kad sam kao dete svake godine baš ovo gledala na tvu.

Nažalost, ovaj Božić neću dočekati kod kuće. To mi je i jedina stvar koja mi smeta kod činjenice da putujem.
No, nije fatalna.

Egipat, zaboga. Egiiipat.

PMS je inače u svom jeku. To sam potpuno zaključila kad sam juče, pored finog dana i finog izlaska, osetila sreću što hodam po kiši u mokrim cipelama sa slušalicama na ušima pevajući ove depresivne pesme koje, bistrog uma, izbegavao k'o đavo krst. A i volim te ulice grada, nose onaj duh leta koji ja tako volim.

Došla sam kući, uzela džak sa slatkišima i izvadila Kinder Bueno - posebna je prilika. Pored mene je stajao nestea (od limuna, naravno) i ja sam uključila "Devojke iz visokog društva" (Uptown girls). Film koji se, uz "Doručak kod Tifanija" (Breakfast at Tiffany's) gleda u posebnim trenucima.

Gledala sam ga sigurno 3-4 puta. I koliko god da ga gledam, uvek plačem. Uvek poslednjih pola sata je ridam, za Molly, za Ray, za njihove roditelje i za džinovske šoljice za čaj u luna parku.

I osetim se kao da sam tamo. Kao da se vrtim i vrtim i kao da vožnja nikad neće prestati.

Ili, kako to Molly kaže

The teacups were the only ride they would let me on by myself, so I got on it and I started spinning around and 'round and 'round. But I feel like I am still there... spinning 'round and 'round and 'round... and the ride won't stop... You were right, Ray, I am scared. But you're scared too. You're scared as I am and I thought that maybe if we could go together...

Ne brinite. Ni za trenutak ne brinite. Nije ništa. Samo PMS i dosada. Za par dana, ja ću sasvim biti okay. :)

Do tad vas iskeno voli vaša,
-Nja

"Lonely soldier go home" - d.rice

Dobrodošli voljeni putnici! Ukrcajte se i polećemo, samo lagano, bez gužve i nerviranja. Voz kreće na vreme i mi polako ulazimo u 2010.


Život me nekako podseća na železničku stanicu. Ljudi dolaze i odlaze, žure ili se šećkaju, svih staleža i uzrasta, sve ide i teče. Volim ga takvog, nepredvidljivog, a opet istog.

Imam želje za ovu Novu godinu. Imam puno želja i pokušaću da ih stvaim na listu. Ne "top 1o". Ne, zapravo. "Top 6".

Želim...1. Da mi ne bude dosadno. Da uvek se nešto dešava ili ako mi se ne dešava da uživam u tome. Osećaj dosade me tupi. Želim da ne postoji ove godine.
2. Da uspem u onome što sam zamislila - da prestanem da patim od "Evgenije Onjegin" sindroma da mi stvari često dosade. Želim da postoji, pored pisanja, još par stvari, ili pak ljudi, za koje istinski živim.
3. Da probam. Da rizikujem. Carpe diem. Volim da budem nepredvidljiva, a neka zabranjena ili zlobna stvar ponekad je tako... kinky.
4. Da se ne napijem. Nikad više. Ne volim da ne znam da se kontorlišem u volela bih a ne budem toliko glupa - ne zato što smatram pijane ljude glupima, nikako, svako ima svoj život - već zato što do sad kad sam pila i napila se bilo je iz čiste dosade, da mi se ni nije pilo. I to je najgore od svega - činjenica da radiš nešto što ne želiš. A ja to nikad nisam poželela.
5. Da znam. Da naučim. Vreme za učenje, budimo realni, nestaje. A ima toliko toga tamo u svetu zanimljivog, toliko da se zna, toliko da se voli. I želim da dam svemu tome priliku.
6. I poslednje, ali nekako i najvažnije - da budem živa i zdrava kao i ljudi oko mene. Zdravlje je, uz unutrašnju sreću iliti ispunjenost, zaista najvažnije. I zato to želim sebi i drugima. Svima koje volim -a i onima koji su malo niže na toj lestvici.


I eto. I to da uradim. Nije da imam utisak Nove godine, preporoda ili slično, ali možda stvari počnu da se dešavaju. Jer mi je dosadno. Strašno dosadno.

Vraćam se sedenju ovde, prepravljanju knjige, chatovanju na msnu, odvikavanju od facebooka i konstantnom replayovanju "Lonely Soldier" od Damien Rice-a sa Lisom Hannigan i Christy Mooreom.

Toliko.

Srećna Nova godina. I da se, eto, i vama ispune ove moje želje.

Iskreno vaša,
-Nja.