Još malo dobro poznate opsesije i euforije. Buahaha.

Ne mogu da spavam, ne mogu da spavam, ne mogu da spavam...



Sa ovim mislima sam se zaspala i sa ovim mislima sam legla - ona bedna 4 sata što sam jako nemirno spavala sanjajući da sam bila 19 na takmičenju i da sam dobila apsolutno ništa od hostovanja, što nije isključeno da će se desiti.

I dalje bih volela pre da mi jave nego da se ja ovde cimam. Od toga mi zavisi i karta za Pulu i gomila drugih socijalnih obaveza i jako, jako sam nervozna. I tekću biti.

Ima još 10 dana do EXITa, dobro de, 9, ali 10 do Placebo. To je dobro, jelte. Ono što NIJE dobro jeste da sam ja već upala u euforiju, da već ne mogu da spavam i da sam predozirana crnom čokoladom iako je podne. I ne interesuje me više ništa - ni gde ću spavati, ni šta ću jesti, ni kako ću stići... Ja idem. Ja idem i videću Briana i čuću Stefanovu gitaru i čuću Every You Every Me uživo. Pomisao na to je dovoljna da me apsolutno ništa ne interesuje, sem hostovanja i karte za Pulu.

I dalje nemam svoj plakat, ali HEJ još 10 dana da ga profi skinem od nekuda ili da nekome dovoljno trepćem. Već sam počela - jadan momak koji deli EXIT novine na trgu, mislim da je samo malo istraumiran. Kao i svi ljudi koji se nađu oko mene kad se pojavi plakat sa Placebom ili Mikom.

Videla sam par verzija setliste. Ne znam da li bih pre želela da odsviraju Special K ili Teenage Angst. Ja bih najradije da sviraju Whithout you I'm Nothing, naravno, ili makar Nancy Boy ali kako to nikad ikad više neće svirati, moraću da se jednostavno utopim u sreću uz Post Blue i Song to Say Goodbye. I moja ultimativna hiperaktivnost već pet minuta ovde kucka o pesmama što je jako jako jaaako pointless, ali HEJ, zamislite šta bi tek bilo da dolaze Damien Rice ili a perfect circle!?

Shvatate sad, zar ne?

Ćutite i trpite.

Proćiće i taj EXIT.

(pa ću sledećih 10 meseci pričati o tome kako je do jaja bilo sve dok a perfect circle ne izda novi album KOJI SNIMAJU, AHAM!)

Krajnje je vreme da popijem kafu ili bar neku vodku da se opravdam što sam ovako prsla.

Hahahaha.

Glavi mi e zbog Nestea. Nema veze.

Ide mi se napolje.

Lets follow the cops back home and rob their houses.

I to će svirati! Jejejejeje!

I, eto, da vas uputim malo, moguća setlista je sledeća
http://www.setlist.fm/setlist/placebo/2010/sant-jordi-club-barcelona-spain-73d41249.html


Volim i ja vas, my bloody crumpets <3>Iskreno euforično i placebasto vaša,
JA.

Misli.

Stajala sam na stanici u bednom pokušaju da odmrsim slušalice i na kraju sam bar došla do normalne dužine istih i odustala. Sasvim lepo sviraju i zamršene.

I onda sam odvrnula Tool.

Sedela sam u busu i motrila da li će kontrola ući.

Osećaj "u Beogradu sam" je jako čudan. Bila sam odsutna samo 3 dana i imam utisak kao da sam toliko toga propustila. Kao da se nešto desilo bez mene, promenili su reklame, promenili su se ljudi koji čekaju na stanici, promenili su postere po gradu... Život je tekao dok ja nisam bila tu. Kao da se mnogo manje stvari promenilo dok sam bila u Americi mesec dana.

Život je jako čudan, vaistinu.

Ne volim da pričam dok putujem. Bilo čime. Vozom, brodom, sutom, avionom... Prosto ne volim. Volim da pustim muziku, volim da pevam ili da ćutim. Da gledam kroz prozor. Ali ne da pričam. Nikako da pričam.

I opet sam na stanici izbegavala poznata lica ne jer ih ne volim već jednostavno ne mogu da pričam. Kad se priča, priča se. Kad putujem, putujem.

Još jedno veče provedeno u autobusu, dan u kolima i uskoro će biti dana i u vozu. A vozi mi se i avionom. Kad smo, onda, gledali avione poželela sam da sam tamo negde, gore, u jednom od njih i letim... prosto letim.

Da idem, da se krećem, da se pomeram, slušam muziku i idem. I makar se ovde izdešavalo svašta, makar deset puta zamenili reklame i redosled autobusa, makar se ljudi sa stanice više nikad ne pojavili, želim da putujem.

Zaista

želim

da

putujem.

Eni i ja.

Kao da se više ni ne sećam kad je to bilo. Znam da smo imali oko osamnaest, ali, eto, sad kad se setim sve se desilo „kad smo imali oko osamnaest“. Više mi to i nije neka odrednica. Sada krećem sa onim „kad smo bili mladi“. Bože, Eni, zar je toliko prošlo?
Sad se više sećam zapisa u mozgu nego što se sećam likova. Sećam se pomisli „srećna sam“, mada više ne osećam tu sreću. Potpuno sam otupela za sreću kao pa sam valjda otupela i na prisećanje kako to izgleda. Sećaš li se ti možda? A Džon? Da, možda se Džon seća. Uvek je izgledao kao osoba koja će zapamtiti kako da se smeje.
Ali ne i ja, Eni. Ja sam uvek bila ona iz ugla, tanka, tiha, neprimetna, providna reklo bi se. Znaš me. Retko bi me primetili i retko bi kome ostajala u sećanju.
Zato sam sad ovde,a ti tu. A on… ko zna gde je on?
Mada sam osećala sreću, zaista jesam. Možda je to izgledalo tebi kao da sam prazna i kao da je ne osećam i kao da sam tu samo da bih se smejala kad i ti, ali ja jesam bila srećna. Bilo mi je dovoljno da izađem i gledam srećne ljude i gledam njega i nasmešim se. Ja sam jednostavna osoba Eni. Ne kao ti. Nikad kao ti.
A ti… Ti si izgledala kao da bi mogla umreti od sreće. Kao da će ti srce prepući zbog njega, kao da će pući od tolike sreće i ljubavi, kao da će da ti stane od sreće! Ironija, ironija… Kao da jeste.
Ne budi smešna, Eni! Znamo da te nije voleo! Nije on ni mene voleo, taj nije nikoga voleo sem sebe i svoju cenjenu pozadinu u skupom odelu. Ali zavaravala si se, mislila si da može da te voli, da si jedina, najbolja najslađa… Da imaš sve – lepo lice, Džona i mene, najbolju drugaricu koja će te pratiti i slušati i voleti, bezuslovno, bez kompromisa, šta god uradila, uvek, uvek, uvek…
Imala si jednu manu. Bila si, očito, jako glupa.
Jesam ti rekla da paziš sa njim? Nasmejala si se. „Ne znaš ti, Fijona. Ne znaš ti njega, ne kao ja!“ Svetlucale su ti oči.
O znala sam ga Eni. Znala sam ga više nego ti. Dok si ti plesala, ja sam gledala. Dok si ti pričala, ja sam slušala. Dok si se ti smejala glasno, ja sam tiho plakala u sobi. Zato sam ja ovde, a ti, eto tu.
Nemoj to lično da shvatiš. Nemoj da misliš da je to zbog njega. Znaš sad da smo ga delile, zar ne? I toje bilo najbolje što sam mogla dobiti – parče njegovog mesa. Znala sam ja da neće on biti moj, pa bila ti mrtva još toliko! Ali morala sam prosto da uradim to.
A i zar bi iko pomislio da je tiha, istraumirana, uplakana devojka ubila svoju najbolju, naaajbolju drugaricu, bučnu, prelepu devojku koja je ionako znala da izgubi kontorlu. Malo previše alkohola, malo previše pilula za spavanje – ups, tražila si pilule za glavu? Izvini, izgleda da sam pogrešila.
Nije kao da ti sad išta smeta.
Lagano dodirujem tvoje ime. Hladno je pod jutarnjom rosom. Hladno je kao tvoje telo onog jutra, jutra kao ovog. Ispravljam se i blago krivim glavu gledajući te.
A bila si lepotica. Gotovo da je šteta.
Okrećem se od hladne, mermerne ploče i hodam kroz redove smešeći se. Eto, Eni, uvek si želela da se smejem – zar ti nije drago što se sad smejem?
Zar nije?

In a cold light of morning...

Bože, pa zar zaista nema ljudi subotom u pola 8 na msnu? Zar zaista sam ja jedina koja je orna i čila došla i sela za komp jer nema šta drugo da radi?

Da, pretpostavljam da jesam.

Tako.

Ruke su mi izgorele kao i deklote i tabani me bole od platformi i kamenja Zemunskih ulica. Moja minđuša nema šrafić i gladna sam, a opet ne mogu da jedem. Imam onaj jutarnji ukus ustima i jedino sam ja budna u rasponu od, pa recimo, 80 kilometara (ili pak do najbliže pijace), ali nije li to sjajno?

I ne onom "ja nemam tatu" fazonu.

To je zaista sjajno.

I martini i apsint i poker i groblje i rosa i Gardoš i grof Kako-god-da-smo-ga-nazvale i čišćenje "tetovaža". I ceo dan pre, ada i Mika i poslednji dan škole i ono što će tek doći - Havana i pokazivanje Beograda i neki reconnecting sa Amerikom.

I zaboga, RASPUST.

Toliko me čeka ovog leta.

Na primer, da shvatim zašto kašljem kad čistim levo uvo.

Iskreno,
-Nja

Moj lični Damien Rice (warning - highly obsessive post)

Juče popodne, malo pošto smo se videle, Anja me je pozvala i javila mi divne, pšredivne vesti.
Vi sad verovatno očekujete ko zna šta, ali eto, nije.
Javila mi je da je na YouTube-u izašlo "Back to Beginning", pesma Damiena Ricea i Carrie Tree koju smo već mesecima (godinama čini se!) slušale na sajtu Andy Barlow-a i bile onemogućene da je skinemo.
Sad konačno možemo.
Needless to say, ovaj post će biti posvećen Damienu Riceu i mom ličnom izboru 10 pesama koje verujem da morate da poslušate... i osetite.


10. The Professor & La Fille Danse
Ovo je jedna od onih pesama koja me je dovoljno inspirisala da napišem priču. Jedna od prvih koje sam čula od Damiena i jedna od najlepših - gitara i jednostavna priča o profesoru i njegovoj malenoj plesačici. Muzika, tekst i francuski na kraju. Nešto neopisivo.
P.S. 'Kid's Version' ove pesme- verovatno neshto jedna od najsmeshnijih stvari koje sam chula. Svaki put se nasmejem.

Loving is good if your dick's made of wood
and the dick left inside only half understood her

9. Cross-eyed Bear
...i to verzija sa Lisom Hannigan. Pesma koja zvuči kao da je puna neke detinje iskrenosti i fine sete. Ne znam ni koji bih deo izdvojila. Reči i glasovi se prosto nižu i teško da mogu da odlučim da li mi je lepši Lisin ili Damienov glas. Savršeni su. Oboje.

So push, me I'll fall.
If you pull, me I'll drown.
If you're gonna be nailin me down
I won't rise again

8. Me, My Yoke and I
Damienova najperverznija pesma. I verovatno najviše up-beat. Kao što na songmeanings.com kažu, "This song is about masturbation and sex, surprise surprise." A električna gitara i Damien koji se dere zvuči tako... jebozovno.

My hand, my hand, my hand going under...

7. Rootless Tree
...bi bila još jedna brža Damienova pesma. Iako je Abbey road verzija jako kul, ima nešto u Damienu koji se dere "Fuck you". Kad se osećam besno, iznervirano ili kad sam jednostavno na vožnji u luna parku, jako opušta početi da pevaš refrem ove pesme (koji deluje kao mnogo psovki, ali to je Damien - dakle, dubokoumno psovanje ^_^)

Fuck you, fuck you, love you
and all we've been through

6. Older Chests
Pesma za ultra-bedačenje i pesma koja je obelžila jedan delić mog života. Pesma o nekoj nostalgiji i tome kako, eto, vreme prolazi. Šta je tu je, ali ipak ostaje ova pesma.

Some things in life may change
And some things, they stay the same - like time...

5. Back to Beginning
odnosno razlog zašto je ovaj post nastao (pored činjenice da nemam život).
Ok, priznajem, patim za Lisom. I uvek ću patiti i razmišljati kako su oni divan par, kako muziki, tako i ovako. Ali, Carrie je apsolutno fina takođe. Ima onaj glas. Onaj lep, melodičan glas koji se, poput Lisinog, savršeno uklapa sa Damienovim. I pesma prosto teče.

Grow up child, come and face me!
We've held on like orphans to a faded dream
We're not what we were, we won't fit in...

4. Lonely Soldier
ft Christy Moore. I Lisa. Dabome.
Tri glasa koji idu neverovatno i reči koje apsolutno peku. Pesma o ratu, o samoubistvu, pesma o svim tragičnim stvarima koja zvuči tako preepo. Još jedna pesma za ono moje raspoloženje i još jedan od milion dokaza da volim Lisu, volim Damiena i volim njegovu gitaru.

Lonely soldier go home
Lonely, but never alone

3. Cannonball
Pristrasna sam prema ovoj pesmi i jako je mrzim. Ironija. Verovatno bi bila broj jedan na listi da ne postoji šansa da se rasplačem svaki put kad ej čujem. Apsolutno svaki.
Ovo je pesma koju ne želite da mi puštate u 4 ujutru posle žurke, ovo je pesma koju ću uvek slušai na proleće i oko noći muzeja i ujedno je i prva pesma od Damiena koju sam ja čula.
I, meni lično, najtužnija.
Ovo je moja pesma.
Ne, čekaj.
Ovo je njegova pesma.

Stones taught me to fly.
Love; it taught me to cry.
So come on courage,
teach me to be shy!

2. Dogs
'Sunce' je prosta reč kako bih mogla opisati ovu pesmu. Imam osećaj da zaista svaki put kad je slušam napolju sine sunce i postane prelepo. I svaki put želim da imam velikog psa, oblačim se u belo i idem na jogu.
Mislim da sam pre par dana rekla sve o ovoj pesmi, ali mogla bih mngo više.
Šta reći, poslušate je. Na kališu, uz sunce, zalazak i dva psa koja trče okolo.

She lives with an orange tree and a girl that does yoga

1. Gray Room
Razmišljala sam o rasporedu kako želim da postavim pesme. Jako, jako je usko između "Dogs" i ove pesme, ali ipak, "Gray Rom" i svako jutro do expo centra u 6 je preovladalo.
Pesma o depresiji i verovatno jedina pesma o depresiji koju slušam i kad sam srećna. Ne umem to da objasnim, ali to jeste meni lično njegova omiljena. Kao da mogu da se naježim svaki put kad je čujem. Krene, lagano, tužno, za plakanje i onda, na kraju pesme, sine sunce. I still got you to keep me warm. Lepo je da me Damien podseti na to.
Neopisivo. Warmer then warm.

So pray for me child, just for a while
that I might break out, yeah!
Pray for me child,
even a smile would do for now!

Naravno, moram spomenuti i Coconut Skins, Cold Water, Eskimo, Elephant, 9 Crimes, Amie, Delicate, Wooden Horse, Volcano, Woman like a Man, The Blower's Daughter... ma mogla bih do sutra da pričam o njegovim pesmama! Zato napominjem ovo je samo moj lični izbor verovatno pravljen po tome koliko mi koja pesma znači - dakle jako subjektivan i jako sam pristrasna prema svakoj od ovih pesama. Što ne znači da ostale ne treba čuti.
Naprotiv!
Odslušaj sve i proceni koja pesma eto, baš tebi odgovara.
Verujem da ćeš uživati.

Iskreno, Damienski, ospesivno,
Nja.

Molly smiles.

Boli me stomak i grči mi se i jedva se pomeram od sladoleda i prevelike količine trešanja. Muka mi je i otečena sam od plača zbog filma.

Zajedno smo ga gledali. Andrej i ja. I svideo mu se.

Opet sam plakala na istim mestima. Kad Molly priča o ocu, kad Ray priča sa ocem, kad joj otac umre, kad su na džinovskim šoljicama, kad počnu da se tuku, kad Molly kupi stan i, onaj najlepši tren, kad Neil izađe i otpeva "Molly Smiles".

Ne mogu da se ne rasplačem.
Dečiji je film.
Ali ne mogu jednostavno.

I znam zašto.

Ja jesam Molly.

You were right, Ray, I am scared. But you're scared too. You're scared as I am and I thought that maybe if we could go together...

Baš ono raspoloženje. Raspoloženje za džinovske šoljice čaja.

U tom sam raspoloženju

savršeno baš u tom raspoloženju.

Srediću sobu i obući spavaćicu. Baš onu plavu, tanku koja mi spada sa ramena. Uzeću veliku činiju trešanja i neće me biti briga koliko me stomak boli.

Trešnje su fine. Pretpostavljam da nisu lek za dosadno popodne,

hiljade pitanja,

ljude koji te zbunjuju,

osećanja,

glupost

ili nedostatak mora

ali verujem da su dovoljno dobre.

I onda ću pustiti film. Uptown girls.

Onaj uz koji se uvek rasplačem, tresem, zarozam, koji me uvek izbedači i posle kog uvek želim da se vozim u džinovskim šoljicama za kafu.

Nekako se, eto, baš tako osećam.

But I feel like I am still there... spinning 'round and 'round and 'round... and the ride won't stop...

Hajde!

Mommy...
Daddy...
The day is full of birds...
Sounds like they're saying a words...



I dok 'Aerial' svira iz mog playera nije mi jasno kako. Kako možete da sedite kod kuće, krijete se od sunca, krijete se od senke, krijete se od trave i drveta i ptice? Šta radite? Zar vam nije dosadno?

Dan je tako prelep. Hajde da izađemo napolje! Pevaćemo i trčaćemo! Provešćemo ceo dan van kuće, a da nemamo grižu savesti da nismo učili. Što da ne? Što možemo izgubiti? Par trenutaka vremena?

Za to i ovaj svet postoji.

Da gubimo vreme na prelepe načine.

We went up to the top of the highest hill
and stopped.
Still....
It was just so beautiful, it was just so beautiful, it was just so beautiful...

A!?

Uvek sam se pitala zašto kašljem kada čistim levo uvo.

O.o


Iskreno vaša,
-Nja,

Priča o tebi i meni.

Volela bih da neko može da mi kaže da će ovo potrajati. Da će ostati ovaj miris lipe i pokošene trave, da ću nastvaiti da se znojim na suncu i da neće pasti kiša. Da mogu da nastavim da nosim tu sliku mora u mojoj glavi.
Opet, kad bolje razmislim, ta slika mora je tu. Padala kiša ili ne. Tu je.



I uvek imam tu sliku. Ti i ja na plaži odaljeni od sveta.

I kad kažem ti znaj da si to ti. Ko god da čita ovo, bilo da si muško ili žensko, da smo prijatelji ili da ne pričamo toliko, zamisli sad, da smo baš zajedno tu. Na divljoj plaži neke "divlje" evropske zemlje. Jedne od onih zemalja sa neuglednim kafanicama gde možeš dobiti lokalno pivo. Grčka, Irska, Italija... Neka sa dušom, sa otvorenim morem ili okeanom.

Plaža je sva u kamenju i pesku. Mi smo na peščanom delu, tik pored talasa koji su u beloj peni. Bosim nogama hodamo po pesku i gledamo u vodu i nebo koje se spajaju. Sunce je visoko iznad nas, ali ne peče. Prijatno je.

I smejemo se, glasno i iskreno.

Nema nikoga. U daljini tek vidimo neke ljude sa psom koji uživaju poput nas, ali su dovoljno daleki da možemo biti sami. Svetla haljina mi se vijori oko nogu dok trčkaram po pesku i stajem na kamenje koje je baš tu, tik pored nas. Počinjemo da se penjemo i nije bitno što nas bole ruke i noge, nije bitno ako se ogrebeš, ako se oklizneš, uhvatiću te! Smejem se dok održavam ravnotežu na jednom kamenu da bi te sačekala. Zatim sedamo i gledamo u sunce koje počinje da se spušta.

Ima li išta lepše?

Kad se vratimo na pesak sedamo blizu vode i talasi nam zapljuskuju stopala. Sad se sunce spojilo sa bezgraničnom površinom okeana i nebo je prošarano najrazličitijim nijansama. Kao da je neko vukao linije četkicom, kao da je neko slikao akvarel sa narandžastom, lila, indigo, citron, karmin crvenom i žutom. Ceo taj pejzaž boja se razliva i čujem samo šuštanje mora i tvoje spore uzdisaje.
Kao hipotisani ćutimo po prvi put danas i gledamo u vodu, u talase, u nebo, u sunce, u taj prelepi akvarel koji se nalazi pre nama. I ne postoji mesto gde bih radije bila, ne postoji ništa štp bih više želela. Taj zalazak i voda i plaža udaljena od svega je moje mesto, moje mesto za moje misli, moje mesto za tebe.

I svaki put kad zatvorim oči vidim je. Vidim je iznova istu, netaknutu, prošaranu u bojama, prošaranu u suncu. Vidim tebe, vidim tvoj osmeh, da, čujem ga. Pomisli, kako bi bilo kad bi smo zaista mogli da se iskrademo iz ovog života, samo na jedan dan, jedno popodne, jedan zalazak sunce, ti i ja, zajedno, i zajedno pobegnemo kao deca, bosih nogu, na tu plažu. Pomisli da zaista sednemo na pesak i zamisli mene kako okrećem glavu, oči su mi pune boja i sunca i smešim ti se. Široko i iskreno, potpuno iskreno.

Eto. Szatvori oči. Samo čuj šum talasa. Šta? Ne čuješ ga? Ne, oslušni bolje, tu je. Čuješ sad? Da...
I oseti vodu pod nogama, oseti vreli pesak, oseti kamenje, oseti bol od ogrebotine, oseti moju ruku kako te podiže od pada. Čuj moj smeh i vidi kosu koja se vijori na vetriću. Pomisli, pobegni, izađi samo za trenutak i priušti sebi taj momenat u tom raju.

Samo za tebe i samo za mene.

Reč o rečima.

Trudim se da kažem nešto što već nije rečeno.

Ima toliko mngoo reči na svetu, a opet mi sve izgledaju nekako malo. Ima ih premalo. Stalno ih ima premalo.

I kad god napravim priču, kad god npišem rečenicu, iscepam je i izbrišem jer je tako prokleto poznata. Juče sam je rekla. Sve sam vam već rekla što možete da znate.

Odjednom, sve te misli koje izgledaju tako veliko postaju male kad ih postavim na papir.

Postanu tako obične i shvatim da se jeste nekako malo. I svet i ljudi i njihova osećanja. Nema ko da oseća, nema šta više da se iscrpi.

A reči, reči se samo smanjuju, nestaju svakim danom, ubeđena sam da reči nestaju!

I trudim se da ih ispreplićem, uvezem, zavežem i poslažem u niz, ali sve mi izgleda kao da sam ih već videla, čula osetila, kao da nemam ja sad tu više mnogo da se mešam. Sve je rečeno i to je to.

Mogu da se igram sa tuđim rečima. Mogu da prevrćem svoje i da ih ponovo pišem. Mogu svaki dan da vam pišem iznova na istu temu, što sam i počela da radim. I ništa nije istinski zabavno.

Ni prevrtanje reči, ni prepisivanje reči.

Trebaju mi nove reči.

Treba mi da uzmem i protresem tu kutiju sa rečima i bacim ih na sto i vidim gde će koja da padne i u šta će se pretvoriti. Možda naprave novi niz, nešto što niko nikad nije čuo, nešto najlepše na svetu, nešto kao melodija koja nikad nije postojala pre!

Ali, ne, verovatno će samo biti opet iste

dosadne

stare

reči.

Samo reči.

I samo nizovi reči.



A ako počnem da pišem na engleskom, hoće li to pomoći?

Gray room.

Ideja da ustanem rano i ispečem kiflice je prolapa kad sam probala jutro da ustanem (u više navrata), a glava me je tako ludački zabolela da sam se samo sručila natrag u krevet. Nije bilo šanse da se pomerim, svaka koska me boli, a pogotvo zubi. Imam utisak da mi je grlo skroz izgrebano od kašlja, pluća skroz iziritirana, a ja stalno hodam na tankoj ivici temperature 36, 9.



Mrzim da kukam. Imam 17 godina i napolju je sunce, a ja sedim ovde i kukam bez želje da se pomerim. Sad kad bih poželela nešto to bi bilo da mi više ne bude ništa - da me ne bole glava, stomak ili zubi, da ne osećam blagu temperaturu, da ne kašljem, da nisam izgržena svuda po telu, da nema čudne ospice ili podlive i da jednostavno budem odmorna i željna da izađem.

Vučem i dalje džak. Postajem nervoznija svakim korakom i prestajem da vidim dobre stvari. Samo se nerviram, a onda me to još više nervira. Jer u suštini nemam razloga.

I ne ide mi se tamo. Šest sati bačenih ni za šta - zašto? Zbog opravdanih časova. Da, zaboravila sam, ja mora da sam problematično dete koje beži iz škole, nema ocene... Ooops. Pa nisam. Ja imam sve ocene zaključene i ne pamtim kad sam pobegla.

Čemu onda sve ovo?

Ima želju da se povučem par dana. Navučem šalone (dobro de, venecijanere. ali šaloni zvuče jako kulje), isključim mobilni, isključim telefon, istakenm internet i pustim Housea. I ne javljam se nikome, ne gledam nikoga, samo traćim svoj život i iskašljavam pluća dok mi ne dosadi.

Odoh da jedem. Možda ću biti manje nervozna i makar malo manje smlaćena.

Damn.

Pray for me child, even a smile would do for now.
'Cause
i'm all alone again...
Crawling back home again...
Stuck by the phone
again

-Nja.

Dosada, dosada, dosada.

Osećam se kao da imam svu energiju ooga sveta i ni jedno jedino mesto na koje bih mogla da tu energiju potrošim. Sve što je nekad bilo zabavno, više nije. Sve što mislim da će biti dobro ispadne prosečno.

Nije loše. Dosadno je.

Kao da sam pala na neki nivo i sve je ravno. Kao da ništa ne može da me pokrene i uzdrma.

A imamo 17 godina.
17 prokletih godina.
Ne sme da bude tako.
Sa 17 godina imamo život pred sobom, imamo sve stvari na svetu, sav smeh, svaku pesmu, svaki pogled, svaki zrak sunca, svako parče zemlje, svaki list i svaku pticu.

I konstantno ih puštamo da idu pored nas.

Imam energiju da izađem, da trčim, da se smejem, da skačem, da plešem, da pevam, da pravim budalu od sebe u javnosti, da se kotrljam, da prosto živim. Da radim sve one stvari koje sam nekad radila koje su bile neverovatno zabavne. Da, eto, opet budem dete , ne na način da se vratim u detinjstvo već jednostavno da živim.

A kao da nemam sa kim.

Lonely, but never alone.

Niti tamo niti ovde.

Amerika. Iskreno, nisam napisala ništa konkreto o mom putu od kad sam se vratila. Nisam napisala ni ejdan divan utisak odande niti sam napisala išta o tome koliko mi sve nedostaje. Koliko mi nedostaju ljudi, ulice, miris, sunce, vazduh i prosto, eto, Amerika.



Sanjala sam sinoć Vašington. Sanjala sam široke ulice, radionice, Juliu i Kaylove, national mall, Starbucks i sunce, sve one predivne stvari koje mi neverovatno nedostaju. Sanjala sam čak i onaj osećaj kako nemamo slobodnog vremena i kako želim da se vratim kući, a opet u glavi mi je bilo "Opet si ovde, opet si u Americi, uživaj!"

Kad bih se vratila, bilo bi tako, kao što je i bilo - bila bih opet rastrzana između velike želje da se vratim kući i velike želje da ostanem. A u stvari najjača je želja da jednostavno idem.

Ne umem da stojim u mestu - prosto mi ne ide. Moram da se krećem, putujem, idem, trčim, letim, plivam. I to mi verovatno najviše smeta. Tamo smo stalno bili u pokretu, stalno smo imali nešto, išli negde. I ona dođeš u Beograd koji je lep, ali u poređenju sa Vašingtonom je siv trenutno i u kome stvari stoje. Imaš školu, imaš žurke, imaš ljude, ali nekako se ne dešava ništa konkretno. Ni lepo ni ružno, prosto ništa. Samo stojim, gledam i čekam.

Nije to da mi nedostaje Amerika. Jednostavno mi nedostaje putovanje. Nedostaje mi iščekivanje gde ćemo danas ići, u koji ćemo metro ući, sreća što sam zapamtila ulice i nedostaje mi šezdesetoro ljudi od kojih ni polovin nisam istinski upoznala.

Ne umem da živim kad mi je dosadno. Ne postoji ništa gore od toga.

Samo nek počne raspust više.

Samo da uđem u autobus za Užice i dobijem onaj osećaj da se opet krećem.

Da sam na svojoj teritoriji.

Da putujem.

Nema druge, u prošlom životu sam bila nomad.

Iskreno vaša,
Nja.

Dogs.

she lives with an orange tree and a girl that does yoga,
she picks the dead ones from the ground when we come over.
and she gives i get without giving anything to me
like a morning sun,
like a morning...
like a morning sun,
like a good good morning sun.

the girl that does yogawhen we come over.
the girl that does yoga...

Napolju pada kiša, ali ovde je sunce. Peva Damien, peva i Lisa i nekako odah mogu da vidim zeleno dvorište, dva kučeta i čujem smeh.
I sunce. Puno sunca.

Zabavno je kako pesma, samo jedna jedina pesma, može da te oraspoloži tako jako.

A čula sam je milion puta.

I sad je slušam milioniti.

Prosto želiš da si tamo, na zelenoj travi, da jure kučići, da je on tamo, da se smeješ, obučena u belo, spokojna, detinjasta i slobodna. Zbog ove pesme bih kupila kuče, počela da se bavim jogom (ali, ono kao,redovno), kupila veliku, prostranu kuću sa velikim prozorima, zasadila pomorandžu, ustajala rano i gledala u sunce i počela da nosim belo.

I čekala.

Čekala da moj lični Damien dođe sa strane malog brda.

and she's always dressed in white,
she's like an angel man she burns my eyes!
when she turns she pulls a smile
we drive her 'round, man, she drives us wild.
and she moves like a little girl,
I become a child man she moves my world.
and she gets splashed in paint and turns away and leaves me standing...

Zaista je zasijalo sunce upravo.
Vidite?

Deluje.

The girl that does yoga when we come over.

Čisto da pokažem da i ja umem da budem ženstvena (u granicama)

Jutros sam začudila samu sebe i počela da gledam haljine na netu. Vintage, ali haljine none then less. Pomišljala sam kako bi mi koja stajala i kako bih možda mogla to da nosim na maturu.

Da. Ja. Tako razmišljam.

Šta ako postanem žensko???

The thing is, ima kul haljina. Nema ih preterano, ali ih ima kul. Mada i dalje mislim da ću ići u odelu i Marlene Dietrich fazonu, fino je videti par vintage haljina koje su jako kul.



Na primer ova. Da je crna bila bi još bolja, ali ovako je poprilično kul.




Ova mozhda nije hot i sexy ali je jako kul. By side, nije kao da smatram maturu nečim preterano važnim. Gledam na to kao na veče kad jednostavno mogu da obučem štagod hoću, dok god sam porpuno drugačija.

Pa čak i haljinu iz 50-ih.




Ako ćemo hot i sexy ova je fina. Dovoljno kratka, dovoljno jednostavna, a dovoljno jako kul da bi bila drugačija. Sa po kojim vintage detaljem, savršena.

Da ne pomislite kojim slučajem da se nisam setila...



Gothic dress! To je verovatno moj prvi izbog i nešto za čime žudim jako mnogo puno. Ne trebam ni da vas podsećam na moju sreću i radost kad sam kupila korset, je l'?



Ovo je između gothic i vintage. I zato mi se sviđa. Mnogo.

Naravno, tu je i moj personal favorite...



...haljina koja se zove 'Alice's mourning tea dress'. Koliko genijalno može biti?
Prelepa je. Savršena je. Nenadjebiva je.

I čisto, eto, da uvidite moju osnovnu želju u slučaju a ne nađem ove haljine (a neću)



Ipak, Marlene-Dietrich-style, je Marlene-Dietrich-style.

Toliko od mene.

Mislim da sam bila dovoljno žensko za narednih godinu dana.

Iskreno vaša,
Ja.

Novi napad optimizma. Da vidimo koliko će ovo trajati.

Nebo nije previše sivo. Sa belim pufnastim oblacima mi se baš sviđa. Nema sunca, ali izgleda mi kao da se krije, a ne kao da je oblačno. Ili sam to samo ja?




Mogla bih konačno da saberem 2 sa 2 i prestanem da ulazim iz euforije u depresiju. Iz "žašto sam okačila sliku" do "ma ima šanse da dobijem!". Iz "pa ja sam ipak srećna Oo" do "moj život nema smisla". Sve je nekako čudno i lucidno i možda bi ipak trebalo da izađem iz kuće.

Još malo pa raspust. Još malo pa sloboda. Više nije ni ono da bude prelepo vreme, samo da dođe žurka i da dođe raspust. Treba mi život, trebaju mi ljudi‚ - i da zapravo ja izjavljujem da mi trebaju ljudi. Pretpostavljam da to nešto znači.

Imam osećaj raspusta. Onaj osećaj kad se probudiš, a napolju je sunce (iako sad nije), svira Kate Bush, znaš da ćeš uskoro na more (iako ima dobra 3 meseca do toga), da nemaš nisšta danas da radiš (ok, opet pogrešno) i da ćeš videti ljude koje istinski voliš danas. Osećaj da je napolju zeleno i lepo i da je ceo svet tvoj, svako malo parče zemlje.

I pored činjenice da sam pomalo bolesna, da moram u školu, da se cimam oko prokletih likeova, ja sam čudno srećna. Ne znam šta je to. A ako znam, odbijam da znam jer odbijam da bude to.

Ali ipak.

Osećaj je lep.

Zaista, zaista lep.

Prokletstvo.

Iskreno vaša,
Nja.

Tick-tock.

Nisam vas dugo obaveštavala šta mi se dešava u životu. Možda je to zato jer mi se ništa i ne dešava. Ali, realno pogledajmo, dešava se. To samo ja nikako da emotivno proživim događaje. Sem, možda, par njih.




Lonely soldier go home, lonely but never alone.

Imam takav utisak. Iako stalno imam nekog, najmanje usamljeno se osećam sama, u sobi, radeći apsolutno ništa. Gledajući u plafon, slušajući muziku, prikupljajući likeove na sliku i pišući glupi blog. Mogla bih ovo i rukom da pišem u svesku, samo kad bih zanla gde je sveska. Mrzi me da je nađem jer me, jelte, mrzi da sredim sobu.

No, to ovde nije poenta. Poneta je ovo glupo osećanje koje ne mogu da objasnim. Osećam se tako tinejdžerski što automatski podseća na "zaljubljeno". Naravno, nije da znam u koga ili šta, ali ono. Bitno je da osećam, zar ne?

Idem iz osećanja usamljenosti u neverovatnu euforiju, a čak nisam ni u PMSu. To počinje da me nervira jer za koju god slamku da se uhvatim ona isklizne jako brzo i više ne znam ni za šta da se hvatam. Zato i stojim ovde prokleto usamljena, poprilično uplašena i ne znam šta dalje da radim.

Ne bih da prenagljujem. Možda, ali samo mooožda, počinjem da vraćam svoja osećanja sa godišnjeg oodmora. Trebaće im neko vreme da doleze, ali evo, ona nostalgija, usamljenost, nedostajanje, tuga i plakanje u 2 ujutru se vratilo, jelte. Bolje je i da boli nego da budem prazna.

I želim to. Želim da se zaljubim, pa čak i ako boli. Želim da pravim gluposti, ludujem, igram, plešem po kiši, razbolim se i tvrdoglavo ipak izađem, odem na žurku, poljubim neznanca, igram sa najboljom drugaricom i jedniostavno živim. Sve ono što sam pre radila.

Možda i srećnije.

Da jednostavno iskoristim ovo vreme do tog, takozvanog, osamnaestog rođendana. Da iskoristim svaku priliku. Jer eto ono Tick-Tock mi konstanto odzvanja u glavi, a to nije samo jer konstantno slušam Without you I'm nothing. To je mali satić koji mi govori "Kad zazvonim više nisi maloletna. Ha ha ha."

A kad pređem tu granicu izgleda kao da stvari više neće biti zanimljivije.

Zato idem napred. Počinjem i da pravim listu stvari koje trebam da uradim, počev od "Pročitati 'Malog Princa' (opet)" do "Upoznati Placebo" (u čemu ćete mi VI pomoći ako kliknete like na http://www.facebook.com/?ref=logo#!/photo.php?pid=31306193&id=1118968231&subject=127544060594841&ref=mf . znam, očajnik sam.).

I eto tako. Satić će iskucati, ali će mi biti lakše. Možda. Samo možda.

I za kraj:

Time, there's always time
On my mind.
So pass me by, I'll be fine
Just give me time...
Jedan. Jedini. Nezamenjiv. Ladies and gentlmen, Damien Rice.


ja.