Remember that scene in DPS...

“Laughing, crying, tumbling, mumbling,Gotta do more, gotta be
more.Chaos screaming, chaos dreaming,Gotta be more, gotta do more.”

Toliko od mene u staroj godini.

Puno ljubavi [wtf?] i mafina,

Lucy L.

Flat line.

I don't really mind that it's depressing, cold, dark, fucked up (please excuse my language).
Oh, no. It happens, it's normal.

What worries me is that I don't give a damn about making it all better.



Flat line.
That's what I am.

Misterije današnice

Primetila sam da mi se u poslednje vreme količina grešaka u pisanju - takozvanih typos-a - jako povećala. Naravno, pravila sam gorenavedene i ranije, ali čak i dok ovo pišem moram da se vraćam po par puta i kucam pojedine reči iznova.

Ako mi nešto promakne ne zamerite.

Ova pojava me je navela da se zapitam zbog čega je došlo do toga? Je li to pad moje koncetracije? Ili mi prosto više nije stalo? Uvek postoje i one druge opcije, tipa "CIA mi je zamenila tastaturu" ili "sile treće dimenzije se mešaju sa silama ove pa sžmoj prsti zalutaju tu i tamo."

Naravno, može da se desi da je to zbog činjenice da mi je pola slova sa tastature izbrisano kao uzrok previše korišćenja i prejakog kuckanja.
...
Ali sumnjam.

Skrivene želje i snovi

Uvek sam mislila kako bi bilo divno imati baštu.

I još kao klinka sam sanjala o limenoj kofici za vodu i trščanoj korpici. Nije da znam za šta bi mi trščana korpica bila, ali u mojoj glavi uz onu haljinicu na tufnice sa keceljom bi išla i korpica.

Trščana.

I tako bih ja živela u nekom seocetu na obodu šume sa svojim krznenim kučetom i gajila cveće. Nikako ruže, verovatno na primer lale. I suncokrete. Obožavam suncokrete. Možda i po neku voćku, čisto da bi se deca sjatila i krala ih, a ja bih se pretvarala da ih kao ne vidim.

Tu bi bilo najlepše kad je proleće, sve bi bilo zeleno, a i puzavicu bi imala, pa bi se ona penjala uz moju kuću od cigala. Imala bih puno knjiga o baštovanstvu i sve bi bilo u prozorima da bi ulazila svetlost. Ujutru bih se rano budila. Uveče bih pravila toplu čokoladu.

A zamislite tek kako bi zimi bilo divno kad se probudim pa mi je mraz na prozoru pa izađem u baštu, a ono je sve belo. Upalila bih kamin iznad koga je imela i čitala.

I podrazumeva se da bih živela u nekoj kul državi kao što je Engleska.

Ili Irska.

I to pored okeana.

Na leto bih izlazila na kamenu plažu i bosa tražila najlepše kamenčiće kojima bih ukrasila moju plažu. Moje veliko, pufnasto kuče bi trčalo zamnom i pokušavalo da me obori u more.

A onda bih se vratila i ukrasila baštu, okopavala, jurila crve i ostale životinjive i sređivala cveće svaki dan, stalno, stalno...

Ne bih morala da brinem ni o čemu. Samo o cveću i korovima i kad treba zaliti baštu. Život bi mi bio pun prirode i biljaka i svežeg vazduha. E to bi bio savršen život.

Jednog dana, kad mi sve propadne u životu, odlučiću se za baštovanstvo!

day#4 - a song that makes you sad

"Provincijalka" - Djordje Balasevic




Balasevic is local Serbian singer. He's also the first music figure I became obsessed with and who's music I grew to love so much. And here I am, 15 years after, still loving him.
It's funny old thing, music.
This might be my favorite song of his. So depressive and so lovely, there's no use of translating it since I'll never be able to translate it so beautiful. But if there's something you should know about it, it's that I found myself in those words so much... it hurts.

day#3 - a song that makes you happy

"Dogs" by Damien Rice



I wrote about this song before, but there are always things I can't put in the words. It's just too amazing.
When I listen to it, I see the sun and the dogs and the orange tree. I simply want to be that girl that does yoga, to have dog, to live in Irland with Damien. I can feel every words he says and if I put this song on 'repeat' [which I usually do] it always makes me happy. If I had a shitty day, if it's rain outisde, if I feel like crap, I play it - and the sun shines through the window!
It's still not exacly happy-Damien-song as it ends up with lines "and the day ends, there's no need for me". But yet it's pure gold, pure happiness and pure spring for me.

day#2 - your least favorite song

I'm an lazy ass for this. So I'm gonna day few at one day. *shame*

Least favorite song - My Heart Will Go On [Celine Dion]



Okay, start to hate me. But I really can't stand this song. Never did, never will.
As you might know I am NOT romantic soul, so this was dead race between songs like "Don't wanna miss a thing", "Unfaitful" and some shitty serbian ones, but as soon I remembered this one, it have won.
It's so romantic and yucky to me and I never saw the point of it. Sorry Titanic fans, it's just not my cup of tea.

Day#1 - Your favorite song

I'm doing this here and not on facebook since it's music. And music needs it's own post on my blog. It's so special.

Favorite song - Prologue [Kate Bush]

When I made playlist on iTunes named 'My favorites<3' it had 537 songs. Which is, you'll agree, A LOT. But each and every one of those songs means something. And I can't chose one favorite. It's like asking mother to chose her favorite child. They are all special, they are all for some my mood, for some special day or moment.
Why exaly this song and not any of those other ones?
Because this is kind of more special maybe. It's the song for happy and sad mood, for sunsets and sunraises, for sea and for dreaming of it, for calm and angry. More importantly this is for me. My favorite artist from my no# favorite album - ever. I never met anytone who likes this song and it's perfectly fine with me - since it's my song, my dream, my vision of perfect music and life.
Ladies and gentlman, Ms Kate Bush.

and some things, they stay the same

Tumarajući po internetu u pauzama od Simsa i Housea nabasala sam na ovaj post sam napisala pre nešto manje nego godinu dana. Sedela sam i čitala ga klimajući glavom da bih shvatila "Pa, nije da se išta promenilo."

Ali jeste.

Otišlo je dole.

Na skali socijalizacije spustila sam se niže od tačke kad sam mislila da ne mogu niže, pa sam sad negde na nivou sa prosečnim igračem WoW-a. Dakle, nisko.

Ali ja i dalje ne vidim problem u tome kad je meni zabavno, a očigledno je i drugima zabavno kad su zaboravili da postojim. Which is fine with me.

I mogla bih sad ovde da vam pričam kako mi je ultimativno dosadno ili vam opisujem doživljaje iz Italije ili još malo, opet, kukam kako ja zaista želim u Budimpeštu... Ali neću. Kao što Haus kaže, lakše je tako.

Čisto, eto, da vidite da i dalje postojim - negde u svemiru i dalje u žalosti za socijalizacijom, da, ali postojim. Mada, da li vas to uopšte interesuje?


Iskreno vaša,
ja.

The stupid, the proud

God is dead,we get to sleep tonight

Ne, ne mrzim religiju i ne mrzim ne tolerantne ljude - da mrzim, ne bih bila ništa bolja od njih. Ne mogu mrzeti jer ne znam. Prosto.

Ali da mislim da nema potrebe za time, mislim.

Relgija, sama po sebi, nije loša. Iako 10 božijih zapovesti je nešto što čovek treba da nauči rođenjem i vaspitanjem, a ne preko debele knjige tankih listova, ako ne može drugačije, pa daj mu tu knjigu i pričaj mu priče o velikom čiki sa neba. Neću nikoga podcenjivati ako mi kaže da je religiozan.

Podcenjivaću ga ako je agresivan i ako pokušava da me ubedi u svoje.

Tolerisaću ne tolerantnost. Tolerisaću da se plašite nepoznatog i da ne možete da pomislite da postoje ljudi koji su samo druge boje. Da, verovatno ću vas smatrati zatvorenim, glupim i uplašenim, ali i vi mene smatrate ludom. Ali ono što neću tolerisati jeste nasilje.

Time što ćete nekog udariti, ubiti, povrediti, oćete se osećati bolje? Ako ne poznaješ nekog, kako znaš da ga ne voliš? Odakle ti pravo da sudiš po omotu? Ako veruješ u Boga, ne znači da si ti Bog. Nemaš pravo da sudiš ako ne znaš.

Kuneš se u tu bibliju, a u stvari sam veći hrišćanin nego ti. Žalosno.

Pozvaću se na tvoju knjigu rečima koje bi trebale da su ti poznate:
Ko je među vama bez greha neka prvi baci kamen na nju.

The stupid, the proud, they blow our houses down!

Soundtack - IAMX - The stupid, the proud

-Lucy <3

Jesen u mom gradu, pa još bolje.

Okej, volim jesen! I kad kažem volim, mislim VOLIM. Kao, znate... Volim.

Naravno, oktobar je bio sranje i jesam asocijalna kučka i škola je počela i uskoro će zima, ali zajebi sve kad su boje neverovatne! Lišće i sunce i vreme! Kad bi samo dan bio duži da mogu da uživam još više!

Želim da sam napolju da se valjam u lišću. Da trčim po zelenom i žutom i zlatnom i da pevam i smejem se i uživam što je sunce i što je lepo i što je toplo i što je sve to tu baš za mene.

Kao poručeno.

I kako bih ikad mogla da pomislim da ostanem u kući kad je ceo svet napolju, peva Dženis Džoplin i nosi farmerke?

(pa bar u mojoj glavi)

Jako sam hajper i dizzy i srećna danas i izvinjavam se pomućenog pisanja, ali sam morala da podelim ovo. I JEBEŠ fakultet, ko može o tome da misli kad je jesen, jesen, jesen, ova divna, diiivna jesen. <3

Narandžasto

-Lucy

Zajebi ovo, biću striptizeta!

Pa, bio je tu taj baštovan. Baštovan, nazvaćemo ga Alehandro, je bio pored bazena. I bazen je bio pored fensi kuće.
U fensi kući je bila devojka koja je prespavala noć pored bazena dok su je gledali jelenovi aka Bambiji.
Devojka je svirala klavir.
Recimo da se zvala... Viktorija.
I tu je bila ta žena. Žena se tuširala s obzirom da je pre par momenata plivala u bazenu u bašti.
Usput, bazen je bio prljav.
I žena se zvala Miranda. Recimo.
Pa, dok je Viktorija svirala i Miranda se tuširala, Alehandro je kliknuo pored bazena i počeo da traži nešto. On tako zaroni ruke, pa zatim i glavu i skoro upadne u bazen
Miranda se i dalje tušira. Viktorija i dalje svira.
Do sad je već očigledno da Alehandro traži nešto kao što je i očigledno da Viktorija zna dobrod a svira klavir.
Takođe je očigledno da je Miranda glupa jer ne čuje da je devojka aka Viktorija nasumično ušla u kuću i krenula da svira klavir. Oo
I Alehandro nalazi nešto.
Vadi ga napolje i napolje... Veliko je... I dalje pokušava da ga izvuče... (Vikroija svira dramatičnu melodiju, Miranda se dramatično tušira)
I uspeva da izvuče!
To je mrtvi Bambi!
...
WRF MRTVI BAMBI!? O.o

Dakle, ne, ovo nije moj poremećeni um mada je ideja nasumična dovoljno da bi bila moja. Ali neki drugi bolesni i uvrnuti mozak je bio brži pa su napravili ovaj video (koji ima još random momenata i traje 20 minuta i 39 sekundi)
To se zove umetnost.
Ovaj video možete pogledati na 51. oktobarskom salonu.
Sad je moj život mnogo lakši kad znam da ću se mučiti 4 godine na akademiji umetnosti da bih bila VELIKI i NEVEROVATNI umetnik koji će izložiti svoje delo o mrtvom Bambiju iz jezera.
...
ILI IPAK NE.

Kao što naslov sam kaže - zajebi ovo! Biću striptizeta!
-Ja.

100 utisaka jeseni. Onih lepih, divnih, prelepih.

Zeleno. Šuškanje lišća. Miris kiše. Rođendani. Mandarine. Studenjak. Damien Rice. Subota ujutru. Mraz na prozoru. Zubato sunce. Debele jakne. Bakarno. Sajam knjiga. Vlažna zemlja. Barice. Upaljena klima. Čaj. Male prehlade. Vetar u prolazu kod škole. Puni kafici. Zadimljene prostorije. Vetar. Samoća. Pisanje. Plišane pidžame. Petnica. Osušena trava. Kišobrani kao modni detalj (nikako za korišćenje). Gumenjaci. Debele čarape. Zeleni džemperic. Miris snega. Žuto (a nije heroin). Spavanje do kasno. Kuvano vino. Noć Veštica. Prazan Kosančićev Venac. Narandžasto. Ulična svetla. Kovrdžanje kose. Način na koji mi se zagreju uši kad uđem sa hladnoće u toplo. Kornjača aka Black Turtle Pub. Gledanje Housea. Kapućino. Kratki raspust. Prvi sneg na Kališu. Odsjaj sunca na zgradi preko puta. Mokre noge. Oktobarski salon. Mix It. Kontrolni. Pismeni. Smeh. Nar. Skupljanje kod kuće. Zlatno. Anime i mange. Andrej. Škola i mi. Apsint. Hladno. Čorba kafe. Pirsing. Toplo ćebe. Psihologija. Trolejbusi. Opekotine. Referati. Kape. Senke. Balašević. Brankov Most. Kampovanje kod filološke. Sreća. Nevreme. Kokteli i tekile. Žurke. Mrak kad izađemo iz škole. Maske. Ledena jutra. Jogurt. Bežanje. Čekanje ljudi kod konja, na hladnoći. Zalazci. 10. oktobar. Prijave. Bridge i džuboks. Mali Princ. One crne cokule i skejterke. Oblaci. Trčanje po Zemunu. Stranci. Zvezda padalica. „Rain“. Vienna Teng. Sumorna jutra. Mrak. Istorija Umetnosti. Budimpešta.

Ekskurzija?

jubilarni post no100 kaže:

MRZIM UTORAK.
nije dobar za zdravlje.
kao ni balašević pred ponoć.

Secanja na zemlju sa druge strane.

Dobro jutro svi! Napolju je kišovito i hladno, ali ovde je fino i udobno. Wui!
Opet sam sanjala Budimpeštu. Užasno je iz prostog razloga što me podseća da sam zarovljena u Srbiji još bar mesec dana i da nema šanse da putujem, a dobro znate da je putovanje moj život. Posle pisanja, moja najveća strast! Obooožavam da putujem. Obožavam. Bilo gde.

Ovih dana sam mislila dosta o Bernardu i Elsi koji su bili moji host roditelji dok sam bila u Americi i jako mi nedostaju. Pisala sam im i Elsa me je opet pozvala da dođem u Minnesotu. Ah, to bi bilo divno. Iako ne bih nikad mogla da živim u Ameriki i iako sam u početku bila razočarana što su me stavili u Mineapolis, a ne u San Francisco, zapravo mi nedostaje. Čak i usrani Minneapolis i posbeno njegov twin-city St. Paul. St. Paul je prelep sa malim američkim kućicama i malim centrom gde imate nešto što se zove „Candy Land“ (to nije jedini razlog zašto mi nedostaje, nećete mi verovati)! I sve prodavnice CDova i muzeji… Ahhh. Čak mi nedostaje i onaj vikend kad smo posetili Viskonzin iako je grad u kom smo bili JAKO mali i JAKO tih. Ali izgleda kao iz onih filmova 50-ih, čak imaju i debelu konobaricu sa konjskim repom koja ti donese kafu i priča smešnim akcentom! Otprilike samo čekaš kad će Elvis da uđe!

Takođe je tamo bio najveći shopping mall u Americi gde su me naterali da ostanem 7 sati. Znate, ja mrzim kupovinu. Da, jako je čudno s obzirom da sam devojka, ali mrzim je. Tako da je 7 sati bilo mučenje za mene. Ali čak mi i to nedostaje – nedostaje mi zabavni park sa SunđerBob vožnjom gde sam upoznala nove ’drugarice’ (dve devojčice koje imaju oko 8 godina) i prodavnica Cdova gde nikad nisu čuli za Emilie Autumn (i dalje ne verujem.) i Barns and Noble gde sam kupila Pračetovu knjigu i sedela 3 sata pijući kafu.

Što me podseti – Starbucks! Obožavan Starbucks! Prodala bih dušu za kafu odatle! Ne znam zašto je ta kafa toliko posebna ali ima nešto tu i aaaah, dark cherry mocca!? Bilo kad bilo gde! Tamo sam skapirala da su mi omiljene kafe moccacino i latte.
Sad mi se pije kafa.

I kuća Bernarda i Else je neverovatna! Za dve nedelje koliko sam bila tamo nisam mogla da vidim svaki sitni detalj koji imaju! A ima ih MNOGO! Počev od skeletona mačke koga jaše Hari Poter figurica! Toliko knjiha i Hindu slon na ulazu i kamin i ona kuhinja… Aaaah, volela sam taj osećaj kad se probudim i napravim sebi obrok i jednostavno sedim tamo, pijem kafu i sok od narandže (koji mi takođe nedostaje) i gledam kroz prozor. Nekad bi se mačka popela na mašinu za filter kafu, obično Cica, ona zla. Buahaha, volela sam i nju, bila je čisto zlo! Kad bi došla do tebe da je maziš, nema okretanja natrag jer u suprotnom bićeš povređen. Jako. Verujte mi, ja bih to najbolje znala…

Moja ’soba’ ispod krova je bila podjednako neverovatna. Povelisu nas (Anu sa programa i mene) na treći sprat kuće koji je bio prazan, samo par dušeka pobacanih, i rekli su „Spavajte gde god želite, radite šta želite! Samo nemojte da šarate baš po zidovima.“ Tako da smo napravile naše osobene kutke kako god smo želele i moj je bio odmah ispod krova, onako iskivljenog. Bilo je divno kad je padala kiša, ali takođe i kad je sijalo sunce. Na radiu je stalno bila uključena neka džez stanica i kad se probudiš uz Ređinu Spektor ili Elu Fidzdžerald u Americi dok kiša pada tih iznat tvoje glave – ne možeš da budeš depresivan!

Mislim da imate sliku koliko mi sve nedostaje. To je mesec jednog od najboljih iskustava mog života i iako je program bio čisto sranje, zavolela sam Minnesotu na neki čudan način. Zavolela sam ljude. I mnogo mi nedostaju. Nadam se da ću se jednog dana vratiti tamo. Na isto mesto, ispod krova.

Slika by JA copyright madafaka. "Duga nad St. Paulom"

Iskreno s ljubavlju,
Anja/Lucy <3

Čekajući sneg...

Želim sneg.

Znam da ste u šoku od onog što ste upravo pročitali, ali da vam potrvdim da je istina, ponoviću.

Želim sneg.

Da znam da je to jako čudno kad ja, queen-sunshine kažem, ali morala sam. Istina je. Samo želim da beli prah padne. A pod ovim ne mislim na kokain.

Nekako je toplije kad padne sneg, makar meni psihički. Uključiću "Winter" or Tori Amos, obući debele čarape i rukavice i gledati kako pada i pada i pada pod uličnim svetiljkama Beograda.

Ako do tad još uvek bude bilo uličnih svetiljka naravno.

I Nova Godina. Taj sveti osećaj Nove Godine i Božića mi jako nedostaje. Dugo ga nisam osetila i želim da ove godine bude posebno. Da zna, kažem to svake godine, ali ove mora biti drugačije. Nije ni bitno oću provesti u kući ili negde tamo sa filolozima (kako treće opcije ni nema, zar ne?) samo nek bude kao onda kad smo bili mali.

Mislim da je vreme da počnem nešto da radim jer sam svesna koliko glupog vremena gubim. Upravo sad.

Ustajem i radim nešto.

Ali zaista.

Love,
Lucy

Jednostavno jutro

Radjeno po motivima pesme "Pure morning" od Placeboa koju, verujem, uz mene svi jako dobro znate.



Otključavam vrata dok ona leži na njima. Poljubim je još jednom. Nasmeši se, a onda se lagano pomeri i otvara vrata iza svojih leđa.
Dok ulazimo u stan vidim kroz prozor da je nebi svetlije. Sunce izlati, a mi zalazimo. I dalje blago navareni, i dalje blaženi, ali polako „silazimo“. Kao i njen osmeh.
Stoji na sred sobe i lagano skida svoju kožnu haljinu. Dok izbacujem dim iz pluća posmatram je i smešim se. Ona me pogleda za tren pre nego što skine bratelu brushalter, ali onda nastavlja bez kolebanja ili stida. Ako išta zna to je kako da se skine.
„Imaš neku majcu?“ pita dok stoji skoro gola ispred mene. Nemo klimam glavom i bacam joj najširu koju imam iako dobro zna gde stoje. Gasim cigaru o zid, bacam patike i, prosto skidajući odeću, ostajem u donjem vešu. Ležem u krevet i zevnem, posmatrajući je još kratko pre nego što joj majca pređe preko grudi. Volim da je gledam kako se oblači. Još više volim da je gledam kako se skida.
„Nisi morala.“ Iskreno joj kažem već paleći sledeću cigaretu.
„Stoko.“ Odgovara nameštajući jastuk. Zenice joj prekrivaju sivilo očiju.
Napolju je sunce već izašlo i zaslepljue me kroz prozor i nemam pojma kako ću, zapravo, zaspati. I dok ostali se spremaju za posao i polako izlaze iz kuća, nas dvoje ovde ležimo u svom svetu, naduvani i sa osećajem kao da smo najveća govna na svetu.
Redak momenat kad pomislim da bih mogao da sredim svoj život.
Par trenutaka ležimo u tišini i samo čujem njeno disanje. Toliko sam se usresredio na ritam podizanja i spruštanja njenih grudi da mi je gotovo zasmetalo kad je progovorila. „E, Brajane...“
„Da?“ i dalje ne skidam pogled.
„Uradila sam test. Negativan je.“
Prijateljica koja krvari je bolja.
Smešim se i podižem najzad pogled. Zenice su joj blago manje. „Drago mi je.“ Iskreno kažem. Je li to dosta? Jesam li trebao to da kažem? I daljese osećam kao govno.
Gleda me i za par trenutaka pomislim da je ljuta. „Oh, i meni“ kaže i nasmeši se, iskeno kako je dugo nisam video.
Grlim je i privijam uz mene. Ne smeta joj. Štaviše osećam da joj srce mirnije kuca. Jednostavno jutro.

Dragi Bože koji si na nebesima...

Ako ima neko ko zaista gleda odozgo, onda mora da mu je mnogo dosadno pa se stalno igra sa mojim mislila i upliće u njih konopce sumnje i bezpotrebnih misli i ideja, pletući ih dok ni sam više ne zna da ih odmrsi, pa me prosto pusti da se mučim sa njima i ludo se zabavlja dok me gleda kako mi natiču prsti od odmotavanja.

Ako neko tamo gore zaista postoji, želim da mu kažem samo jednu rečenicu, neću da mu uzimam više vremena. Samo jednu, prostu rečenicu "Nosi se."

Beg.

Izašla sam pomalo razmazane šminke, mada je to više bila senka. Čudno je kako tuga uvek ima veće podočnjake.
Pevalo je tiho u ušima i taman prava pesma. Psychedelic yuppie flu. A šta je drugo moglo da bude? Glupačo.
Pod je popločan žutim lišćem. Malo sam zarčala preko ulice da shvatim da prija. Najbolji način da ode stres... Za trenutak sam pomislila...
Ma ne...
Ali opet...
Pogledala sam desno i videla par ljudi, ali na levo nije bilo nikog. I potrčala sam. Nije to pesma za trčanje niti su suknja i kaput pogodni, ali nekako se uklapalo. Za minut sam prošla ono za šta inače trošim vreme da uživam. Nije me bilo briga, to lišće će biti tu i sutra, ali ta ogromna crna rupa mora da ode sad, odmah, da nestane, makar to značilo da radim ono što nikako ne zna, a to je da trčim.
Tek me je crveno svetlo zaustavilo da ne padnem sa nogu. Gledajući u semafor čije su boje bile razmazane, osećala sam bol, ali makar sam znala da sam ga ovaj put zaslužila.
Pesma je išla dalje, a pluća su stezala od pokušaja da se nagutam hladnog, nezdravog vazduha. Ne samo da nemam kondiciju za trčanje već nemam ni pluća, ali to nije bilo bitno jer je pod pravim bolom teret reči splasnuo. Zlim, detinjim mislima poželeh da je zima, da se smrznu, da im je hladno oko srca kao i meni i da ja uživam sama u odsustvu boja belog i crnog i baš u toj pesmu.
Prokleta rečenica i prokleta usta. Prokleta sećanja.
Razmazano crveno se razlilo u zeleno i hvala nebesima sa njima se razlio još jedan deo kamena među grudima, tu malo levlje.
Uzdahnula sam pokušavajući da prigrabim kiseonik da olakša stenu još malo i potrčala tako da sam osetila poglede između farova na sebi. Nosite se, i devojka u crnom kaputu može da trči.
Bol, baš kod pluća i u grlu koja ne puštaju više vazduh, bol u istegnutoj nozi, ali na odvratan, mazohistični način se kezim i uživam.
Nije da može biti gori od bola praznih reči i sećanja serviranih za jednu osobu. Bola puknutog osmeha i pomisli ’da li to išta i vredi’.
Glupačo.
Fizički bol ionako jedini može zameniti bol želje.

Samo, eto, onako...

Možda nij primereno ovako... možda je glupo... ali ja ne umem drugačije.

Nekako sam uvek znala sve da kažem kad sednem i stavim reči na papir jer kao da reč u vazduhu nije tako moćna. Ne znam. Ali sam sigurna da je napisati ovo jedini način da vam bar približno kažem - hvala!

Znate i sami da me nije bilo briga, da sam se plašila, da sam osećala kao da će mi svet pasti na glavu, svi upirati prstom i da ću postati dosadna, glupa i odrasla. Da neću ostati Mali Princ i da ću prestati da volim 'Društvo mrtvih pesnika', a da će mi a perfect circle, Placebo i Mika postati samo gomila tinejdžerskih gluposti. Užasno sam se plašila da ću odrasti i prerasti sve u roku od samo 24 sata i možda se i dalje plašim. Ali ne toliko.

Jer znam da ću ipak imati ljude na koje mogu da se oslonim.

O da. Patetična sam. Vas.

I to što ste došli i smejali se i pripemili sve... Svaki poklon, svaka želja, svaki osmeh. Sve mi pokazuje da imam grupu od desetak ljudi koji zaista vrede. Mnogo vrede. Nije da mi je jasno čima sam to zaslužila i kao što sam jutros rekla bojim se, jako se bojim da ne znate koliko mi znači. I zato želim da vam kažem da mi znači mnogo. Čak i kad tako ne izgleda, čak i kad jesam cutthrought (bipolar) bitch, čak i kad ubodem, naljutim se i gledam samo na sebe (a znamo svi da jesam takva, jebeš ga), znajte da značite. Mnogo. Samo sam trapava i glupa pa bez olovke i papira ne umem to da izrazim na pravi način kako bih želela. A divni ste. Mnogo.

I volim vas. Onako baš na najgej način koji je poznat ljudskoj vrsti.

Jednostavno, PUNO.

Sad izlazim is Patheticlanda i oprostite mi još jednom što ne umem baš lepo da sročim sve. Postoje u nama neke neprevodive dubine... Postoje u nama neke stvari... Neprevodive u reči... Ne znam...

Puno ljubavi i krofni od
-Ja :D

Ovde jesen, ko je tu?

Šta zapravo raditi jednog ovako savršenog jutra kao što je ovo?

Odgledala sam film sa Audrey Hepburn i juče joše sredila sobu. Audrey je preslatka. Toliko šarma i ljubavi u jednoj osobi.

Naravno, uvek bih mogla da crtam kad bih znala šta. To je problem. Nikad ne znam šta da crtam.
Pustila sam ono što ja zovem "jutarnjom muzikom", pojela doručak, popila čokoladno mleko... Vreme je za hladnu kafu i knjigu, reklo bi se. Na podu na primer. Da.

Život ide poprilično lepo. Imam pravi onaj jesenji utisak. Naravno, uvek bi moglo bolje, ali neka. Fino je. Neću se žaliti.

I počinje da se budi ona fina doza sete koju baš dugo nisam osetila. Onaj osećaj - kako se to beše naziva? - nostalgija...? Da, to je reč. Kao da mi ljudi nedostaju, prvi put posle dugo, dugo vremena.
Kao da mi nedostaje onaj naš smeh i ono kad sedimo na podu iako je hladno. Tu i tamo neko opalo lišće, a mi se šećemo po Knez Mihajlovoj, baš tamo do Kališa. A onda sednemo i provedemo celo veče u smehu. Ne, ne u filosofskim raspravama, smehu. I lupamo gluposti i smejemo se i nije nas ni briga štas će sutra biti dok god imamo sad i tu. I ništa više. Jer to je lepota jeseni. Kad nemaš ništa.

A držiš sve.

Svaki isušeni list, svaki osmeh i pticu, svaku kap kiše i svaki zrak sunca, sve to držiš tako ljubomorno za sebe i tu i tamo ga pokažeš toj osobi do tebe koja zna da uživa u tome koliko i ti.

Podigni pogled ka nebu! Vidiš to sunce? Nije li krasno? Jeste!

Nostalgija. Da, to se zove tako.
A opet sam tako srećna što je tako jer, eto, posle dužeg vremena zapravo nešto osećam. Osećam potrebu da budem srećna, da ustanem, da se nasmejem, na nekog uhvatim za ruku i da krenem prosto. Negde.

Ka zalasku sunca verovatno.

Divno je. Zaista je divno.

Nemoj nikad otići.



-Lucy

Mali princ i druge priče.

'Ajmo da obrnemu ovu ploču još jedanput.

Čisto onako da vidimo šta se sve desilo.

Za ovih 18 godina fino sam napredovala verujem. Za početak, naučila sam da hodam i pričam. I to je nešto, ne?

Izrasla sam u osobu sa dobrim muzičkim ukusom, bar mi tako ljudi kažu.
Znam da pišem - to je možda i jedina stvar oko koje sam potpuno sigurna i ne možete ni da pokušate da me poljuljate, razbijam.
Ne znam ni jedan sport, ali ako sam do sad preživela, nastaviću.
Imam dva korseta, imam čizme na štiklu, imam viktorijanski kaput - fino, vaistinu, fino.
Smejala sam se, plakala sam, pevala i vrištala. Gubila sam i dobijala sam. Uživala i bolovala.
Ali nekako, sve u svemu, ne mogu reći da nisam zadovoljna. Zadovoljna sam, eto, ako ništa drugom malom armijom ljudi koju imam oko sebe. Probrala sam među stotinu njih one najbolje i nekako za sad se pokazalo fino. Možda ne ostanu zauvek. Možda ne ostanu tu ni do sutra. Ali za sad ih imam. I beskrajno sam im zahvalna.

Kad prođe sledeći petak sve što želim je da se apsolutno ništa ne promeni. Iako ću, formalno, biti godinu dana starija, želim da ostanem ova klinka koja jesam. Moj osobeni teenage angst.
Da ne odrastem.
Da provedem ceo dan sanjareći.
Da budem razmažena i sebična.
Da gledam Barbike po prodavnicama i slušam Diznija.
Da nikad - nikad! - ne prestanem da igram svoj special dance uz Miku i sličnu feedely-dee muzika!
Da putujem, putujem, putujem i pišem, pišem, pišem jer znam da je to moj najveći poklon.
Da se smejem, da plačem, da pevam i da vrištim - posebno da vrištim.
Da zadržim svoju opsesivnu prirodu pa i dalje da držim u glavi oltar za Kate Bush, Damiena, Maynarda, Lisu, Placebo, Housea i sve te male male ljude koji ne znaju da ja postojim a ja ih tako mnogo obožavam.

Eto, jednostavno da ostanem ja.

A ti možeš da me voliš ili ne. Možeš me zvati detinjastom, glupom, budalastom, nezrelom. Sve će to pokazati da si ti takav. Ja znam da sam ja, ipak, zrela.

Jer zanm da je najveće umeće da zauvek, čak i izboran, zadržiš to dete. Tog malog princa.

-Lucy Lovelace

So fuck you anyway! :D

A baš me briga ako bulje u moju kosi. I što se smeju repicima. Baš su Jessicka i mnogo su kul, ne znaju oni ništa.

A ne zanimaju me što su buljili došaptavali se. Imam divne suncokrete i nama je jako zabavno. Ha ha.

I šta ako idem i pevam? Ja bar znam reči pesme na francuskom i znam da pevam 'Poljubi me, gurni mi prst u dupe'. A oni ne znaju.

Šutnula sam skejterke, odvrnula muziku, pola je noći i igram.

Hold your breath and count to ten, and fall apart and start again.

Hladno je i soba mi je kršu. Ustajem za 6 sati, a nisam ni legla.

Mnogo se dobro osećam.

Malo mraka, ali u suštini svetlo. Moj osobeni Teenage Angst!

Mislim da sam se zaljubila.
Ne, ne preterujte i ne donosite prerane zaključke, pa naravno da nije u pitanju neko ko zapravo postoji u bliskoj okolini. Bože, pa za šta me smatrate?

U pitanju je nešto novo, nešto, drugačije, prosto promena.
U pitanju je onaj divan, divan mračni svet korseta, crvene i crne kose, modro-crvenih usana i mračnih tekstova. Ono kad si asocijalan i tebi je apsolutno zabavno da vidiš ljude koji se smeju tvojoj vatreno crvenoj kosi na sred ulice ili pak tvojim srcastim naočarama. Glupi su, ionako.
Počinje da mi se sviđa ono - kako vi to kažete? - Cutthroat bitch.
Možda su to samo Jessicka i Brian krivi i verovatno je to još jedna od onih faza kao i ona kad sam nosila peace, ali nije li u tome lepota toga što sam mlada, glupa tinejdžerka?

Prvi put ću iskoristiti to. Teenage angst all the way!

Ne, nemam želju da izađem, još manje imam želju da vidim ljude. Gade mi se i mnogo mi je bolje sama u svojoj sobi sa olovkom i parčetom praznog papira za nove reči i slike. Ne interesuju me vaši problemi i vaša mišljenja kao što ne želim da znate moje. Imam svoj savršeni krug ljudi koje mogu da nabrojim na prste, divan crveni korset i prelepe slike Budimpešte u glavi. Jebite se. To je nešto što sam odavno htela da vam kažem.

Želim da se ovaj točak okrene i da krene sve drugim putem.
Novi ljudi, nova mesta, nova muzika, nove avanture, nove gluposti... Ko zna šta će biti sutra!?
Jedno je sigurno - sutra neće biti danas.
Neću mu dozvoliti.

Love you, my muff'ns!
-Lucy Lovelace <3

Čaj sa malo ruma.

Zadimljena prostorija i dalek smeh ljudi.
Ili pak samoća u mračnoj sobi pod žutim svetlom.
I osmeh.
Zvuk kiše i voda u cipelama.
Prljavi kišobran, tamne boje i zlato lišća.

Želim jednu šarenu kabanicu, gumene čizme i osmeh. Želim kišobran nad riđom kosom i kišu, onako pravu, jesenju.
Negde tamo, na nekom širokom, čipkanom trgu.
Onako, čisto Evropski. Možda malo Londonski, Italijanski?
Da baš tako.

Negde tamo. Zajedno, smejemo se, vrištimo i pevamo. Delimo verovatno poslednje zajedničke trenutke sreće. Ruke mi se grče od pomisli da toga više neće biti.

Ne tražim mnogo, zar ne? Tražim malo smeha ove jeseni. Onako, kao prošle.
Kao što ume da bude.
Onako baš žuto i crno i kišovito.

Polako, tiho, šunja se. Jesen.

Vazduh je danas mirisao na maline.
Ne, ne! Ne na maline. Na šumsko voće.

Dan je svetlo plave nijanse.

Ima puno oblaka i prijalo mi je što su ulice vlažne.
Lepa je sunčev odsjaj, narandžasto-žut, na nebi plavih sivih nijansi. Boli me malo glava, ali neka. Dok sam ovde sama, mnogo je lepo.
Možda i uzmem da pišem nešto.

Možda odemo u Italiju.
Ostvarenje mladalačkih snova.

Dan je tako stvoren za Kate Bush.

Duga šetnja preko Terazija stranog leta neke od onih godina

Dugo sam mu pričala o njemu i on o meni.
Šetali smo tako i, osluškujući korake drugih ljudi, čuli bat naših koraka.
Nekako smo imali svaki pločnik pod stopalima i svaku reč koja postoji.
Nije se smešio. Nisam ni ja.
Ali nismo plakali. A to je ono što je važno.
Polako smo išli i sve više ćutali. Sve je manje bilo toga da se čuje i sve manje toga da se kaže.
Koraci su postali udaljeni, strani. Možda jednostavno mene više nisu zanimali.
Trudila sam se da oslušnem svoje korake, ali ih nisam čula.
Noge su mi bile predaleke.
Nisu to bili moji prsti koji dotačinju pločnik grada, nemoguće!
Probala sam da ih uporedim sa njegovima.
Nisam našla ni jednu sličnost.
I dosta je vremena prošlo pre nego što sam shvatila da on ćuti, a da ćutim i ja.
Nisam imala šta više da mu kažem niti je on imao šta da čuje. Koraci oko nas su bili tihi, neprimetni, zli.
Hiljade i hiljade stopala, toliko drugačijih od mojih koji ne prave nikakav zvuk – ako su, naravno, to moja stopala.
Strah me je bio da podignem glavu i pogledam ga u lice, u oči, jer sam znala da ono što vidim neće biti ono što sam nekad ostavila.
Nastavila sam da hodam mnogo pošto je pala kiša, a on skrenuo drugim putem koji nisam videla.
Nisam čula ni jedan jedini korak.
Nisam jer niko nije bio pored mene.

Otkriće godine!

(nakon onog da krek i kokain nisu isto)


Maybelline korektor sa vitaminom E - Affinitone - pomaže bubuljicama.

Radujte se bubuljičavi ljudi širom sveta samnom!

Dan.

Nebo je danas prošarano oblacima.

To je divno. Ne volim kad je čisto nebo.

Čisto nebo je prazno. Dajte ti utisak da nema ničega, a ovako... Ovako ko zna šta se krije iza paperja iznad nas.

Kroz prozor vidim i kako se drveće ljulja. Ima i vetra. Koliko je to divno!

Nekako deluje kao proleće danas. Kao onda kad smo, kao klinke, se šetale po bloku i beskrajnim krugovima, pričajući o svemu što je malo smisla tada. Koliko bih zapravo želela da je opet tako.

Daš mi dan.
Daš mi jedan, ceo, dan, pun oblačaka, sunca, vetra i bez kapljice kiše i ja odjednom ne znam šta ću sa njim.

Šta se zapravo dešava?

10 original albuma na koje bih ponovo pukla pare, da mogu.

bez nekog posebnog reda. toliko već ne mogu.

10. Für Elise
Klara Würtz, ko god ona bila, na klaviru i pesme koje su nekada davno napisali Beetoven, Schumann, Debussy i Tchaikovsky. To je bio prvi original CD koji sam ikad kupila, tačnije dobila. Godinama sam se uspavljivala uz klasiku i nije izlazio iz plejera. Ponekad se uveke osetim tako da ga prosto opet ubacim i slušam. Nosi to neku melahnoliju. Prvi put sam se susrela sa klasikom i odmah sam se zaljubila u Čajkovskog i Betovena, čak i putem samo 2 minua onog poznatog, starog zvuka muzičkih kutija. Für Elise.
Izvojila bih - bila šta od njih dvojice. Zaista.


9. Songs about Jane
Maroon 5 je verujem prva grupa koju sam volela, ako ne računamo Tap 011. A nećemo. Harder to Breath sam čula na youtube-u, kao i gomilu ostalih budućih omiljenih, a onda sam otišla i kupila CD. Neizmerno bolji od prvog i jedan od najboljih omota sa kojima sam se susrela. Nekako je sve savršeno koliko god pop može biti savršen. I dalje obožavam i njih i CD - možda je drugi pokvario malo utisak, ali Jane ostaje Jane.
Izvojila bih - Harder to Breath, Shiver, The Sun, Through with you, Sunday morning i, favorit do dana današnjeg, Secret.
I ask you how hot can it get and as you wipe of beads of sweat slowly you say 'I'm not there yet!'

8. Waking Hour
Vienna Teng i njen magični klavir! Teško je odlučiti se između ovog albuma i Dreaming Through the Noise, ali iako ovaj drugi ima bolji cover i kulji naziv, može li išta nadmašiti prve pesme koje sam čula? Nađena takođe na youtube-u (zahvaljujući istoj Đini koja me je prosvetila sa Maroon 5-om) i posle hiljadu odgledanih FullMetal Alchemist AMV, jednog napravljenog po njenoj pesmi i ilegalno skinutih albuma, bila sam spremna da dam nekih 13 dolara za ovu magiju kad sam je našla u Barns and Noble. Zato što vredi. Takav spoj zvuka se ne čuje često, a reči... eh, te reči. Kad porastem pisaću kao Vienna.
(koja je inače zaslužna za moju nagradu 'politikinog zabavnika')
Izvojila bih - Between, Drough, Lullaby for the sormy night, Unwriten letter #1, Say Uncle, Eric's song, The Tower, Momentum... ah, ma sve.
Too far is next spring and her jubilant shout. So angels, insideis the only way out.

7. Hounds of Love
Kate Bush je postala moj idol zahvaljujući roditeljima koji su mi dali ovaj album kupljen davno, davno u prodavnici carine. Dakle, ne, nisam ga ja lično kupila, ali volela bih da jesam - da li se računa? I ako ne, ne mogu ga propustiti. Jer kao što i ostali fanovi ocenjuju ovo je (skoro) njeno najbolje delo, dragulj alternative, prosto dragulj sam za sebe. Kate i njen glas, kao uvek, neprocenjivi. Nešto što bih svakome preporučila i definitivno najbolje štivo ako želite da počnete da preslušavate Kate.
Izvojila bih - Running up that hill (ko ne bi?), Cloudbusting, And Dream of Sheep, Waking the Witch, Jig of Life, Hello Earth, Morning Fog, a kako ja imam i bonus tracks (haha!), Under the Ivy i My Lagan Love.
Is there so much hate for the ones we love? Tell me, we both matter, don't we?

6. Without you I’m nothing

Placebo je izdao u svojoj karijeri 6 albuma i još gomilu pesama pored. I sve je genijalno. Da, iako poslednji album nije my cup of tea, ne može se poreći da je to ipak Placebo. Iako nikad ne bih mogla da poređam albume po redu preferencije, jedino što znam jeste da bi ovaj bio prvi. Zašto? Pa eto. Savršen je. Savršen nastavak posle prvog albuma koji je dobar, ali se čuje sirov zvuk početka. Savšen nastavak onog što dolazi posle sexa (o čemu peva prvi album) - posledice. Droga, sex, jutro posle, religija, ljubav, opsesija, čežnja, arogancija i samoubistvo. Na ovom albumu svega ima. Da, jeste mračan, i ne, ne možete da na prvo slušanje odmah skapirate sve, ali zato i jeste savršen. Jer to jeste Placebo. Dangerous, mysterious and totally addictive, što Brian sam kaže.
Izvojila bih - Pure morning i Every You Every Me da bi ste počeli. A onda The Crawl, You don't care about us, Allergic (to the thoughts of mother earth), Scared of Girls, My Sweet Prince i, naravno, Without You I'm Nothing jer bez te pesme, ovaj album be bi bio ništa.
I'm unclean, a libertine and every time you vent your spleen I seem to lose the power of speach, your slipping slowly from my reach. You glow me like an evergreen, you never see the lonely me at all.

5. Mer de Noms
A Perfect Circle. Maynard. Billy. I prvi album. Priznajem, nisam ga sama kupila. Kriva sam. Ali samo ga držati u rukama je dovoljno orgazmično.
Hvala ti, Anja. Hvala ti.
Knjiga imena, kako glasi ime kad se prevede, priča gomilu priča u koje morate da se udubite i da znate nešto više od samog imena grupe. Morate da znate da je Maynardova majka bila religiozna iako je pola života bila paralizovana i morate da znate srednje ime njegove verenice. Ali vredi. Svaki sekund koji sam provela dešifrujući korice albuma je zaista vredeo. Jer je ovo alternativni rok za koji, meni, nema zamene. Iako je The Noose moja omiljena pesma, ovo mi jeste omiljeni album. A A Perfect Circle jesu moja omiljena grupa. Baš zbog ovoga.
Izvojila bih - Judith, Magdalena, 3 Libras, Rose, Thinking of You, Breña
Difficult not to feel a little bit disappointed and passed over when I look right through to see you naked but oblivious.

4. Not too late
Norah Jones me je probudila jedno zimsko, zlatiborsko jutro uz Sunrise i, došavši u Beograd, sam otišla da kupim ovaj album. Znate li kakav je to osećaj, buditi se uz njen glas? Kakav je osećaj držati CD u rukama? Sam omot je predivan. A tek pesme...
Mogu da kažu šta hoće, da je ovo najgori album, da to nije Norah, da je dosadan... Ali ja sam ga toliko puta odslušala da mi je čudno da se nije izlizao već. I uvek mu se vratim. Uvek ga ponovo pustim i uvek dobijem inspiraciju. Uvek iznova vidim devojku čiji je ljubavnik otišao u rat, Rosie koja stoji na obali i malu sobicu sa rešetkama na prozorima. Puna slika i njen glas je pravi da ih objasni. Odskače od prva dva albuma, a opet se savršeno uklapa za razliku od četvrtog. Zlatna sredina. Pravi jazzy zvuk za jesenje jutro.
Izvojila bih - Wish I could, Sinkin' Soon, Broken, My dear Country, Be my somebody, Rosie's Lullaby, Not too late.
He's got a broken voice and a twisted smile, guess he's been that way for quite awhile. Got blood on his shoes and mud on his brim - did he do it to himself or was it done to him?

3. O
Damien Rice, za razliku od imena albuma i slike na omotu, nikako nije jednostavan. Njegove pesme su sve osim jednostavne. Iako kad vam neko kaže 'peva uz pratnju gitare' vi pomislite 'Oh, još jedan?', Damien nije još jedan. One je Damien. Što sam vam već mali milion puta pre rekla.
Ali nije na odmet ponoviti.
Opet, Gray Room i Dogs jesu na drugom albumu, ali O je potpun. Onako, teče. Sav melanholičan i tužnjikav, ne ne mogu reći da ga stalno vrtim, jer ne mogu. Toliko emocija ima da ne umem uvek da ih podnesem. Ali kad mogu, to je jedino što može da mi pomogne. Rasplakaću se verovatno i zadubiti u misli, ali ni jednu pesmu neću preskočiti. Jer svaka je svoja, tužna i posebna, a Damien i Lisa jedini svojim glasovima mogu da ih opišu onako, kako valja. Naziv O mogu da protumačim na svoj način - album čini krug, ciklus, kraj i početak.
Izvojila bih - sve. Od Delicate pa do Eskimo i dela na finskom, sve. Mada, eto, posebno ću reći Cannonball. Samo za moju dušu.
Amie, come sit on my wall and read me the story of O.

2. Sea Saw
Lisa Hannigan se posle saradnje, veze i svadje sa Damienom odvojila. She quit smoking and she quit me, kaže Damien. Ali nije sa strane ostavila fantastičnu muziku. Ne, ponela je od Damiena neke od onih najboljih delova, a ostale je, kao i omot za ploču, istkala. I zaista, muziku ko da je šila koncem i iglom, kao da je nizala perlice i igrala se slažući boje i dugmiće, napravivši tako prelep, tako savršen pačvork da je milina gledati ga - odnosno, slušati. Prost kao dečija igra, a komplikovan kao Damien, Lisa sa svojim irskim akcentom, divnim glasom i prelepim tekstovima priča priče o moru, ljudima, sreći i suzama. Ni najbolji krojači ne bi sašili ono što je Lisa ovde uspela.
Slušate na moru. Dajte mu još jednu, četvrtu dimenziju. Znaćete o čemu pričam
Izvojila bih - An Ocean and The Rock, Sea Song, Splishy Splashy, I Don't know, Courting Blues, Pistashio, Lille i, najlepša perla, Teeth.
Put me back in the bottle where the sea meets the sun when the bones and their rattle don't mean anything to no-one.

1. Aerial
Kate Bush, dame i gospodo. Kate Bush opet. Kate Bush i meni njen omiljeni album sačinjen od sve strane - Sea of Honey i Sky of Honey. A cover je kao slika naboljeg slikara.
Dva posebna albuma i dve posebne priče. Ali negde, nebo i more se spoje u jedno i daju taj prelepi, božanski odsjaj kad sunce dotakne vodu. Tako je i ovde, Kate napravila savršen sklop neba i zemlje i napravila nešto što ne samo ona već, ubeđena sam, niko nikada nije. Vazdušnu liniju. Aerial.
Ova muzika kao da, kao vetar, duva, ide, teče, udara i razbaruši ti kosu.
Kratke priče o Elvisu, Jovanki Orleanki, njenom sinu Bertiju, veš mašini (!!!) i njenoj majci ćete naći sa leve strane kad otvorite disk - Sea of Honey.
Ono što mene svaki put iznova zadivi je Sky of Honey, sa desne strane. Cvrkut prica, malo melodije, par glasova, hor i opis dana. Opis ljudi, opis slikara, opis sunca i meseca i mora i nas. Jednostavnost dana pretočena u CD na kome se vidi sva magija svega toga. I eto, želim, da sam tu na plaži, na brdu, pod mesecom, pod suncem, na krovu, gde god da su sve pesme i doživim ih baš kao što ih je Kate. Cvrkut ptica nikad nije bio tako genijalan i tako magičan.
Ta žena čak i ptice pretvara u instrumente i magiju.
Ne bih izvojila ništa. Jer morate prosto čuti sve.
Mommy.
Daddy.
The day is full of birds.
Sounds like they are saying the words.

Ipak...

Nemam šta da vam napišem ovde više.

Ne, pogrešno sam se izrazila.

Ne želim da vam napišem.

Kažu da moram da se otvorim, ali ja zaista, iskreno ne vidim svrhu da ti dajem luk i strelu da me ubiješ, a da ja ništa neću dobti iz toga. Nije mi lakše. I što bi mi bilo kad znam da ćeš da slegneš ramenima, okreneš se i odeš. Kao što se već dešavalo, sećaš se?

Nemam razloga da pričam.

Kažu da ono što nas ne uništi učini nas jačim. Ja ću samo da se sarkastično nasmejem i kaežm "ili ipak ne."

Ono što nas ne uništi ostavi duboku, inficiranu ranu koja večno boli, zbog koje ne možemo da spavamo, prevrćemo se u krevetu i jako nas je sramota da je pokažemo jer je jako gnojava i ružna.

Malo tinejdžerskog trabunjanja. Ništa vredno čitanja, anyway.

Slušam Damiena i vraćam se u svoje divno stanje apatije. Eto, kao da prosto nikad nisam ni izašla iz njega. Pa to je !

Ili ipak ne.

I tako je polako iscureo moj "savršeni raspust", moja prilika da iskoristim maloletstvo (može li se uopšte tako reći?), kao i sva moja vera da zabava postoji. Ili ja previše tražim - a to nećemo isključiti - ili svet jeste dosadan. Uostalom, da li je bitno? Tu sam gde sam, čekam da se neko pojavi i otvori mi rezultate istraživanja koje me baš i ne interesuje i da mogu da završim to što imam i vratim se kući na miru.

Ući ću u sobu, isključiću mobilni, otvoriti prozore, pustiti muziku i leći na krevet. Moj krevet u mojoj sobi. Koliko savršeno može biti?

Ne umem više sa ljudima kao pre. I ono malo kontrole što sam imala nad svojim emocijama i hormonima, nestalo je i isparilo. Razuma više nema, samo depresija sa momentima euforije. I anksioznost. Konstantna anksioznost.

Volela bih kad bih prestala da koristim ove psihološke termine.

To je, kad već pričamo psihološi, kao jedna skala. Moje razvijanje je išlo, polako, uzbrdo i onda u jednom trenu sam pukla i sručila se na pod, postala obični tinejdžer, potpuno nesigurna, sa gomilom sumnji i bespotrebnih, glupih misli, potpuno površna i potpuno bezciljna. Tako ja sebe posmatram. Kao nešto jako, jako obično i nezrelo.

Nisam na to mislila kad sam rekla da ne želim da odrastem.

A možda ni sama ne znam šta hoću.

Nije ni bitno, zaista, i ovo je samo faza, samo bubica u glavi koja će otići i faza će proći. Nepotrebno je i čititai moje budalaštine jer i sama znam da jesu budalaštine kao i gomila gluposti koja se nalazi u mojoj glavi.

Neka.

Možda ću sutra odrasti.

Ako ništa drugo, još mesec i po dana. I to je nešto.

Well, I've been here before, set on the floor in this gray, gray room.

Kiša.

Odjek malih stopala po drvenom pločniku je prigušila kiša. Iako je pod bio šupalj, a stopala hitra i bučna, kiša je toliko udarala i lomila sve da je svaki drugi zvuk bio ugušen.

Bila je uplašena i to ju je hranilo.

Znala je da nije bezbedno i da je sama i da ne zna gde je. Znala je da je hladno, mnogo hladno i da nije zravo to raditi. Ali sam osećaj da drhti i da se smrzava je neprocenjiv. Osećala se tako... tako život.

Sad je trčala po travi i po blatu. Po bosim nogama se skupljala zemlja, a odeća joj je sad bila skroz natopljena i u nekoj potpuno novoj nijansi, nekoj koje nije bila malopre. Kosa joj je kapljala i sad je blata bilo svuda po njoj. Pala je i zadržavši se rukama ogrebla ih na kamen. Krvarilo je. Bolelo je.

A ona se nasmejala, ustala i nastavila da trči.

Odjednom je stala i shvatila da ne može dalje. Bila je tu, na ivici. Grmljavina i udaranje kiše se stapalo u buku okeana ispod nje koji se obrušava tako silovito i tako bezosećajno o stene, lomeći ih malo po malo. Raširila je ruke i pogledala u nebo. Sad je tu. Tu gde se spajaju nebo i zemlja, vatra i voda. Tu gde stoji na zemlji, gde se vatrene munje prostiru po nebu, gde je ispod nje beskranična voda. Tu, gde oseća vazduh, stapa se sa njim i leti, leti sa vetrom tamo gde nikad niko nije bio. Samo ona, jer to može.

I stajala je. Stajala se i smejala se, umirala je od smeha, nikad tako srećna nikad tako živa. Od trčanja joj je nestalo vazduha. Sela je na blatnjavu zemlju i mokru travu koja se i dalje natapala i noge su joj visile sa litice. Pitala se da li bi okean mogao da je poprska.

SRučila se na travu svom silinom, nije je bilo bitno da li boli ili ne. Raširila je ruke i prstima čupkala vlažne maslačke dok su joj jake kapi padale u oči. "Eto, tu sam" prodahtala je kroz osmeh na lic "Tu sam, sada, u tom savršenstvu. Sama sa sobom. Samo ti i ja. Samo nas dvoje, prirodo."

A ona joj je kupala lice. Zatvorila je oči i blago se smešila, i dalje dišući teško. Toliko se navikla na taj osećaj da je odjednom zasmetalo kad je presalo.

Koliko je zapravo vremena prošlo?

Unutrašnost kapaka je odjednom postala svetlija, a lice je krenulo da se suši, iako je kiša i dalje tapkala. Otvorila je oči taman da vidi leptira koji je, kroz zaostale kapi kiše, leteo iznad njenog lica.

Iznad njega se, jače nego što bi iko očekivao, razvio tepih jarkih boja.

Sama u svom savršenstvu gledala je u dugu i plakala kroz osmeh.

Naše.

Nedostaje mi. Zaista mi nedostaje. Ona, Novi Sad i EXIT. Naš lični EXIT. Naših ličnih 3 dana.

Mislim da to ne mogu opisati koliko god pisala o tome. I dalje me drži euforija, a to nije samo Placebo, nije samo Mika. To je cela atnosfera, svih 12 sati čekanja ispred bine, svaki voz koji je kasnio, gubljenje kartice za mobilni, svaka kola koja su nam zatrubela, svako izgovoreno "Kul i urbano", svaki njen mrki pogled i svaki zajednički smeh. Neprocenjivo.

Imale smo Novi Sad na dlanu. Kao da je sve bilo tu zbog nas, ceo grad i svi ljudi, svaka ulica i svaki zrak sunca. I kad sam i rekla da mi neko nedostaje, nije to smetalo. Nekako mi je bilo bitno da je ona tu, od svih ljudi baš ona i niko drugi. A ko bi me drugi toliko i trpeo?

To je moje leto. Kad mi neko spomene ovo leto, setiću se toga, baš toga. Bilo je lepih stvari, bilo je divnih stvari, ali ta neprocenjiva sloboda i predivan šarm malog grada. Svaki lapsus i svaki smeh i sveki peh. Sve je neprocenjivo i naše. Nije moglo biti bolje, pa sve da se trudilo.

Mogla bih reći da mi nedostaje i da želim opet, ali... da se ponovi ili produži ne bi bilo isto. Da je bilo još njih, ne bi bilo isto. Ovako je nekako posebno. Zatvoreno u malu staklenu kutiju koja se presijava i kojoj se nasmešim svaki put kad zavirim u nju.

Ovako je moje. Njeno i moje.

Naš Novi Sad.

Protect me from what I want. Ili ipak nemoj.

A možda... možda sam to samo ja. Možda tražim previše od ljudi. Da, verovatno je to. Tražim previše.

Jako bi mi značilo kad bi bili srećni samnom kad sam ja srećna.

Ili pak da ostave stvari onako diiivno jednostavnim.

Nisam li komplikovana?

Kad su stvari jednostavne, zovem ih plitkima. Kad su komplikovane, muče me. Nikad nisam srećna, nikad zadovoljna.

Mada, znaš kako, imam savršenu sliku i glavi. I to bi možda i bio taj problem. Što sam ja htela, dobila sam, šta sam sebi postavila ispunila sam i sad mogu da te odbacim jer, eto, ne trebaš mi više. Lagaću ako kažem da mi nije zabavno. Jeste. Jako je zabavno igrati se sa ljudima, mozgovima, osećanjima.

A onda se zapitam otakle mi upošte takve ideje?

Zašto volim to što volim, želim to što želim, zašto me privlači sve to mračno, zlobno, pogrešno?

I tako sam ja stvorila tu sliku u glavi i stvorila sam sebi cilj da te pridobijem. Kad sam te pridobila shvatila sam da slika nije takva kakva se činila, nije ni upola tako zanimljiva, pa moja igračka više nije toliko zabavna.

Mogu li biti čudnija?

Ponekad samu sebe zabrinem.

Bože, šta li se dešava u mojoj glavi?

Znate li vi?

Ako znate recite mi. Jer ja - ne znam.

Placebo. Post-efekat. Mnogo opsednutije nego što ste mislili da će ikad biti.

Odstajala sam na Repetitoru na svom jedva nađenom mestu u prvom redu. Nekako smo onda preživele Atari Teenage Riot ali cenim da će nam zauvek ostati misterija KAKO. Onda su nastupili The Horrors - ne pitajte ništa o njima jer ne znam. Ja sam bila negde, premotavajući u glavi setlitu koja je poslednjih godinu dana bila ista. Zato sam bila ubeđena, apsolutno sigurna da će prva pesma biti For What it's Worth.



I gase se svetla polako. Muvanje na bini i ja koja neurotično vrištim. Izlati Brian i sledi potpuno mutno sećanje, potisnuto vrištanjem. Prvih par taktova kreće i prepoznajem pesmu. Samo ne mogu da poverujem.

Da, uvek su mi Nancy Boy i For What It's Worth imale par sličnih taktova na početku - ali ovo je otišlo predaleko. Nemoguće. Nemoguće da je to ono što mislim da je. Oni ne sviraju Nancy Boy još od... još od davno! Međutim...

"Alcoholic kind of mood, lose my clothes, lose the lube"

Okrećem se u afektu i vrištim "NANCY BOY, NANCY BOY!" I zaboga, jeste, NANCY BOY!

Apsolutno sam se uživela u pesmu i momenat "Greatest lay I ever had" će ostati urezan u mom sećanju - nadam se - zauvek.

Kako je krenulo, znala sam da će biti savršeno.

Sledeća je bila pesma Ashtray Heart, koja je - po mom skromnom mišljenju - najgora pesma koju imaju. Izvinjavam se fanovima poslednjeg albuma, iskreno se izvinjavam, ali sve je to previše pop-ish za mene. Međutim, tad nije bilo ni bitno. Drala sam se i igrala i vrištala i kad je krenulo Battle For The Sun, još jedna pesma koju, u suštini, nikad nisam sela i preslušala mada znam sve reči.

A onda kreće dugo zasluženi - Soulmates. Znala sam da Alice odmah iza mene vrišti jer znam da voli tu pesmu isto koliko i ja. "Fuck the goverment! Damn the killing! Fuck the lies!" Potpuni trans i prelepa pesma.

A onda još jedno iznenazđenje. Umesto Speak in Tongues koja inače ide kreće dobro poznati beat prvog albuma - Bionic! Jedna jako jako jednostavna i meni neobično draga pesma od praktično dva stiha - "Harder faster, forever after. None of you can make the grade." Ali ritam prvog albuma je meni apsolutno genijalan i stavljanje jedne tako zaborvaljene pesme je nešto tako divno, divno!

I onda ide verovatno najpopulatnija (ako ne naj, onda među top 5) pesma - Every You Every Me. Možda se tripujem - sasvim moguće - ali ja jesam ubeđena da je mene Brian pogledao tokom ove pesme. Svejedno, kako god bilo, uživela sam se potpuno uz moj omiljeni deo "I know I'm selfish, I'm unkind". Može li biti savršenije?

Može, dokazali su sa Special Needs. Pogledala sam pozadi, međutim u gužvi sam videla samo Anjinu glavu kako se veselo njiše. Njena pesma - zaslužila je!

I tu Brian reče nešto u stilu "All you excellent people here need to remember to breath..."
UNDERWATER! povikala sam u afektu jedne od retkih omiljenih pesama sa novog albuma i krenula da peva. Sledi “Buddhist song” The Never-Ending Why, još jedna simpatična. Stvari postaju sve bolje i bolje i sve oko mene tutnja, ne osećam da me bole nogre, ruke, da sam posekla prst ili da me ubiaj vrat od mlaćenja glavom. Malo sam se stišala uz Bright Lights - za razliku od svih oko mene koji su planuli. Još jedna pesma koju ne volim i iskoristila sam da škljocnem par fotkica taman na vreme jer Brian kreće priču otprilike ovako...

"People usually ask me 'Brian how old are you?' And you know it doesn't matter because living like this and being in rock band made me stay teenager forever!" Negde iza mene sam čula Anju kako se dere, jelte, "ANJAAA!" ali samo krajem mozga jer sam se ja već neurotično drala "TEENAGE ANGST!" Moja pesma, moja pesma, moja teenage pesma! Nije piano verzija koju ja obožavam, ali možda i bolje jer skačem kao manijak već pre refrena.

I onda, lagano, već sam ubeđena da će biti Follow the Cops Back Home, mđutim kreće "I was alone, falling free, trying my best not to forget!" i svi već znamo o čemu je reč. Genijalno i potpuno drugačije izvođenje ogromnog hita i to mi se jako, jako sviđa.

Drago mi je, biću iskrena što nisu nastavili sa novim pesmama - iako su mogli da odsviraju Julien i King of Medicine, to sam zaboravila kad je krenula moja američka pesma -Song to say goodbye. Alice mi tu kaže kako je ova pesma podseća na mene "Osećam se kao da sam opet na putu u Minesoti!" iskreno joj kažem i zaista je tako - kad sam zatvorila oči baš sam imala takav utisak. I setila sam se svih stvari koje me tako neodoljivo podsećaju na ovu pesmu taman pre nego što je Brian rekao da će pevati nešto što mi "just might recognize"

I kreće All Apologies, obrada Nirvanine pesme. Taj psiho, genijalni momenat kad je raširio ruke i rekao "Everyone is gay!" sa tim nekim pogledom je tako divan! Publika je uglavnom prepoznala pesmu.

Bilo mi je drago ali istovremeno i jezivo bolno kad sam čula The Bitter End - znala sam da će kraj brzo. Iskoristila sam da se iskačem da se iživim i da se izvrišim taman pre nego što su "završili" i Steve je bacio palice.

Publia se drala i tapšala i taman što sam pomislila da - ne do bog! - neće izaći na scenu, čuli su se taktovi Trigger Happy.

Čudno je kako mi je ta pesma brzo prirasla srcu! Tako je anti-war i tako je miroljubiva na onaj jak, jak način! Čini mi se, doduše da nije mnogo ljudi znalo reči te sam u trenu čak i spustila glas da ne bi jadni ljudi oko mene (ili čak na bini) bili dužni da slušaju moje dranje još malo. Ali nisam štetal glas kad je rekao "We want hospitals and equal rights instead of fucking wars!". I naravno, moj omiljeni deo, "Squeaky Clean."

Kad su počeli prvi taktovi Post Blue samo sam se okrenula ka Alice i čekala reakciju - i dobila je. To je pesma koju ona definitivno voli više od mene, mada nisam ni ovaj put zaostajala u "pevanju" ili vam nabnormalnom dranju uz "It's in the special way we fuck!". Publika se oduševila i čujem Alice koja kaže "Sad mogu da umrem!"

Shvatam da još malo pa ću i ja zaista tako da se osetim.

Zatim idu, meni nešto manje omiljene, Infra Red i Taste in Man, ali ništa manje kultne, genijalne i pogodne za skakanje. Kad se čuju poslednju taktovi Steve baca palice - naravno što dalje od sredine gde sam ja - i svi prilaze da se pozdrave.

Šta bih dala da su ostali i još jednu pesmu odsvirali.

Euforija, euforija! Trčala sam do bekstejdža iako nisu postojale šanse, i znala sam to, da se slikam sa Brianom. Ipak, povikala sam mu ime, mahnula i dobila mahanje nazad. I videla mu šeširić. Jako kul.

Euforija ne prestaje, tu i tamo bol u nogama, rukama, ogrebotinama i rebrima se pojačava, ali ja i dalje ne mogu da verujem da su stajali tu, Stefan i Brian, baš tu na 5 metara od mene. Samo toliko malo! Čula sam ih uživo, bila sam deo gotovo istorijskog momenta uz Nancy Boy i ponosna sam na svoje znanje textova (mada nisam ni sumnajala u sebe!)

I nek kažu šta oće. Opsednuta sam i dosadna sam i možda me i Brian nije pogledao, ali ja verujem da jeste. U mom svetu je sve tako savršeno, svira Placebo svaki dan, Brian mi maše, a ja sam tamo i dalje u prvom redu i skačem dok se derem "I'll stick to my needle and my favorite waste of time!"

Jeste da nije bio Protégé Moi ni Without You I'm Nothing ni Twenty Years ili Space Monkey, ali biće još koncerata i ići ću na njih. Posle divnih, predivnih sat i po mog života ne nameravam da ne propuštam svaki koncert do kog mogu doći.

A ko zna - možda i a perfect circle jednom zaluta ovde.

Zamislite post koji sledi posle njih.

Ili za vaše dobro - nemojte.

Iskreno, opsednuto, bolesno očaano i euforično,
-Nja.

pi es slike su moje. buahahaha. ja sam slikala Briana i Stefanaiy 1. reda i umrite u ljubomori. buahahahaha.

EXIT. Euforija. Tačka.

Ne znam kako da objasnim, ali presrećna sam. Pomalo se plašim i mnogo sam umorna i imam otečene noge, ali pomislim na sutra i navru sva osećanja, pesem, gužva i Mika i Placebo kako stoje ispred mene.

Biće teško, ali uspeću. Kad me jednom zapljusne adrenalin, neću prestati.

Vi nemate pojma kolika je to neverica. Koliko mi ni malo ne ide u glavu da će oni biti tu, a ja ispred. Da ću videti, zapravo uživot videti, njih koje sam gledala toliko puta na slikama, čiji sam snimljen glas provrtela kroz plejer miliardu puta, čije intervjue znam napamet. Biće tu, neće znati za mene i moju abnormalnu opsesuju, ali zar je bitno?

Čuću We are golden i Every me Every you. Uživo.

Verovtano vam deluje smešno, međutim toliko mi je sve ovo bitno da ne mogu ni da objasnim čak ni pisanjem, a kamoli kad pričam. Muzika je za mene sve. Da nje nema, toliko toga bi bilo prazno i bez smisla. A Mika i Placebo definitvno proizvode dosta smisla u mom živtou. Toliko srećnih trenutaka ne bi bilo ni upola tako magično da nije bil Love Today ili Grace Kelly.

Toliko momenata bi ostalo bez svoje pesme da nisam nikad čula Without you I'm nothing ili Special Needs.

I videću ih. Ljude kojima se zaista divim koliko neko može da se divi nekome koga nije nikad upoznao. Videću ih uživo. Brian će pričati ispred mene - uživo. Ne na youtube-u, ne u snimljenoj pesmi preko slušalica, biće uživo.

Kako je život nekada magičan.

Moj je trenutno savršen.

Ne znam koliko me zapravo razumete. Znam da ćete pomisliti da sam luda, opsednuta, manijak, ali da li mi je bitno? Ja zaista nemam drugih želja sem da dođe sutra. I nikad da ne ode.

Jesam opsednuti manijak, ali makar sam jako srećni, zadooljno opsedbnuti manijak kome je sve ravno "od Mure pa do Morave".

Toliko.



And don't die. Please don't die.
-Nja.

Još malo dobro poznate opsesije i euforije. Buahaha.

Ne mogu da spavam, ne mogu da spavam, ne mogu da spavam...



Sa ovim mislima sam se zaspala i sa ovim mislima sam legla - ona bedna 4 sata što sam jako nemirno spavala sanjajući da sam bila 19 na takmičenju i da sam dobila apsolutno ništa od hostovanja, što nije isključeno da će se desiti.

I dalje bih volela pre da mi jave nego da se ja ovde cimam. Od toga mi zavisi i karta za Pulu i gomila drugih socijalnih obaveza i jako, jako sam nervozna. I tekću biti.

Ima još 10 dana do EXITa, dobro de, 9, ali 10 do Placebo. To je dobro, jelte. Ono što NIJE dobro jeste da sam ja već upala u euforiju, da već ne mogu da spavam i da sam predozirana crnom čokoladom iako je podne. I ne interesuje me više ništa - ni gde ću spavati, ni šta ću jesti, ni kako ću stići... Ja idem. Ja idem i videću Briana i čuću Stefanovu gitaru i čuću Every You Every Me uživo. Pomisao na to je dovoljna da me apsolutno ništa ne interesuje, sem hostovanja i karte za Pulu.

I dalje nemam svoj plakat, ali HEJ još 10 dana da ga profi skinem od nekuda ili da nekome dovoljno trepćem. Već sam počela - jadan momak koji deli EXIT novine na trgu, mislim da je samo malo istraumiran. Kao i svi ljudi koji se nađu oko mene kad se pojavi plakat sa Placebom ili Mikom.

Videla sam par verzija setliste. Ne znam da li bih pre želela da odsviraju Special K ili Teenage Angst. Ja bih najradije da sviraju Whithout you I'm Nothing, naravno, ili makar Nancy Boy ali kako to nikad ikad više neće svirati, moraću da se jednostavno utopim u sreću uz Post Blue i Song to Say Goodbye. I moja ultimativna hiperaktivnost već pet minuta ovde kucka o pesmama što je jako jako jaaako pointless, ali HEJ, zamislite šta bi tek bilo da dolaze Damien Rice ili a perfect circle!?

Shvatate sad, zar ne?

Ćutite i trpite.

Proćiće i taj EXIT.

(pa ću sledećih 10 meseci pričati o tome kako je do jaja bilo sve dok a perfect circle ne izda novi album KOJI SNIMAJU, AHAM!)

Krajnje je vreme da popijem kafu ili bar neku vodku da se opravdam što sam ovako prsla.

Hahahaha.

Glavi mi e zbog Nestea. Nema veze.

Ide mi se napolje.

Lets follow the cops back home and rob their houses.

I to će svirati! Jejejejeje!

I, eto, da vas uputim malo, moguća setlista je sledeća
http://www.setlist.fm/setlist/placebo/2010/sant-jordi-club-barcelona-spain-73d41249.html


Volim i ja vas, my bloody crumpets <3>Iskreno euforično i placebasto vaša,
JA.

Misli.

Stajala sam na stanici u bednom pokušaju da odmrsim slušalice i na kraju sam bar došla do normalne dužine istih i odustala. Sasvim lepo sviraju i zamršene.

I onda sam odvrnula Tool.

Sedela sam u busu i motrila da li će kontrola ući.

Osećaj "u Beogradu sam" je jako čudan. Bila sam odsutna samo 3 dana i imam utisak kao da sam toliko toga propustila. Kao da se nešto desilo bez mene, promenili su reklame, promenili su se ljudi koji čekaju na stanici, promenili su postere po gradu... Život je tekao dok ja nisam bila tu. Kao da se mnogo manje stvari promenilo dok sam bila u Americi mesec dana.

Život je jako čudan, vaistinu.

Ne volim da pričam dok putujem. Bilo čime. Vozom, brodom, sutom, avionom... Prosto ne volim. Volim da pustim muziku, volim da pevam ili da ćutim. Da gledam kroz prozor. Ali ne da pričam. Nikako da pričam.

I opet sam na stanici izbegavala poznata lica ne jer ih ne volim već jednostavno ne mogu da pričam. Kad se priča, priča se. Kad putujem, putujem.

Još jedno veče provedeno u autobusu, dan u kolima i uskoro će biti dana i u vozu. A vozi mi se i avionom. Kad smo, onda, gledali avione poželela sam da sam tamo negde, gore, u jednom od njih i letim... prosto letim.

Da idem, da se krećem, da se pomeram, slušam muziku i idem. I makar se ovde izdešavalo svašta, makar deset puta zamenili reklame i redosled autobusa, makar se ljudi sa stanice više nikad ne pojavili, želim da putujem.

Zaista

želim

da

putujem.

Eni i ja.

Kao da se više ni ne sećam kad je to bilo. Znam da smo imali oko osamnaest, ali, eto, sad kad se setim sve se desilo „kad smo imali oko osamnaest“. Više mi to i nije neka odrednica. Sada krećem sa onim „kad smo bili mladi“. Bože, Eni, zar je toliko prošlo?
Sad se više sećam zapisa u mozgu nego što se sećam likova. Sećam se pomisli „srećna sam“, mada više ne osećam tu sreću. Potpuno sam otupela za sreću kao pa sam valjda otupela i na prisećanje kako to izgleda. Sećaš li se ti možda? A Džon? Da, možda se Džon seća. Uvek je izgledao kao osoba koja će zapamtiti kako da se smeje.
Ali ne i ja, Eni. Ja sam uvek bila ona iz ugla, tanka, tiha, neprimetna, providna reklo bi se. Znaš me. Retko bi me primetili i retko bi kome ostajala u sećanju.
Zato sam sad ovde,a ti tu. A on… ko zna gde je on?
Mada sam osećala sreću, zaista jesam. Možda je to izgledalo tebi kao da sam prazna i kao da je ne osećam i kao da sam tu samo da bih se smejala kad i ti, ali ja jesam bila srećna. Bilo mi je dovoljno da izađem i gledam srećne ljude i gledam njega i nasmešim se. Ja sam jednostavna osoba Eni. Ne kao ti. Nikad kao ti.
A ti… Ti si izgledala kao da bi mogla umreti od sreće. Kao da će ti srce prepući zbog njega, kao da će pući od tolike sreće i ljubavi, kao da će da ti stane od sreće! Ironija, ironija… Kao da jeste.
Ne budi smešna, Eni! Znamo da te nije voleo! Nije on ni mene voleo, taj nije nikoga voleo sem sebe i svoju cenjenu pozadinu u skupom odelu. Ali zavaravala si se, mislila si da može da te voli, da si jedina, najbolja najslađa… Da imaš sve – lepo lice, Džona i mene, najbolju drugaricu koja će te pratiti i slušati i voleti, bezuslovno, bez kompromisa, šta god uradila, uvek, uvek, uvek…
Imala si jednu manu. Bila si, očito, jako glupa.
Jesam ti rekla da paziš sa njim? Nasmejala si se. „Ne znaš ti, Fijona. Ne znaš ti njega, ne kao ja!“ Svetlucale su ti oči.
O znala sam ga Eni. Znala sam ga više nego ti. Dok si ti plesala, ja sam gledala. Dok si ti pričala, ja sam slušala. Dok si se ti smejala glasno, ja sam tiho plakala u sobi. Zato sam ja ovde, a ti, eto tu.
Nemoj to lično da shvatiš. Nemoj da misliš da je to zbog njega. Znaš sad da smo ga delile, zar ne? I toje bilo najbolje što sam mogla dobiti – parče njegovog mesa. Znala sam ja da neće on biti moj, pa bila ti mrtva još toliko! Ali morala sam prosto da uradim to.
A i zar bi iko pomislio da je tiha, istraumirana, uplakana devojka ubila svoju najbolju, naaajbolju drugaricu, bučnu, prelepu devojku koja je ionako znala da izgubi kontorlu. Malo previše alkohola, malo previše pilula za spavanje – ups, tražila si pilule za glavu? Izvini, izgleda da sam pogrešila.
Nije kao da ti sad išta smeta.
Lagano dodirujem tvoje ime. Hladno je pod jutarnjom rosom. Hladno je kao tvoje telo onog jutra, jutra kao ovog. Ispravljam se i blago krivim glavu gledajući te.
A bila si lepotica. Gotovo da je šteta.
Okrećem se od hladne, mermerne ploče i hodam kroz redove smešeći se. Eto, Eni, uvek si želela da se smejem – zar ti nije drago što se sad smejem?
Zar nije?

In a cold light of morning...

Bože, pa zar zaista nema ljudi subotom u pola 8 na msnu? Zar zaista sam ja jedina koja je orna i čila došla i sela za komp jer nema šta drugo da radi?

Da, pretpostavljam da jesam.

Tako.

Ruke su mi izgorele kao i deklote i tabani me bole od platformi i kamenja Zemunskih ulica. Moja minđuša nema šrafić i gladna sam, a opet ne mogu da jedem. Imam onaj jutarnji ukus ustima i jedino sam ja budna u rasponu od, pa recimo, 80 kilometara (ili pak do najbliže pijace), ali nije li to sjajno?

I ne onom "ja nemam tatu" fazonu.

To je zaista sjajno.

I martini i apsint i poker i groblje i rosa i Gardoš i grof Kako-god-da-smo-ga-nazvale i čišćenje "tetovaža". I ceo dan pre, ada i Mika i poslednji dan škole i ono što će tek doći - Havana i pokazivanje Beograda i neki reconnecting sa Amerikom.

I zaboga, RASPUST.

Toliko me čeka ovog leta.

Na primer, da shvatim zašto kašljem kad čistim levo uvo.

Iskreno,
-Nja