Ovde jesen, ko je tu?

Šta zapravo raditi jednog ovako savršenog jutra kao što je ovo?

Odgledala sam film sa Audrey Hepburn i juče joše sredila sobu. Audrey je preslatka. Toliko šarma i ljubavi u jednoj osobi.

Naravno, uvek bih mogla da crtam kad bih znala šta. To je problem. Nikad ne znam šta da crtam.
Pustila sam ono što ja zovem "jutarnjom muzikom", pojela doručak, popila čokoladno mleko... Vreme je za hladnu kafu i knjigu, reklo bi se. Na podu na primer. Da.

Život ide poprilično lepo. Imam pravi onaj jesenji utisak. Naravno, uvek bi moglo bolje, ali neka. Fino je. Neću se žaliti.

I počinje da se budi ona fina doza sete koju baš dugo nisam osetila. Onaj osećaj - kako se to beše naziva? - nostalgija...? Da, to je reč. Kao da mi ljudi nedostaju, prvi put posle dugo, dugo vremena.
Kao da mi nedostaje onaj naš smeh i ono kad sedimo na podu iako je hladno. Tu i tamo neko opalo lišće, a mi se šećemo po Knez Mihajlovoj, baš tamo do Kališa. A onda sednemo i provedemo celo veče u smehu. Ne, ne u filosofskim raspravama, smehu. I lupamo gluposti i smejemo se i nije nas ni briga štas će sutra biti dok god imamo sad i tu. I ništa više. Jer to je lepota jeseni. Kad nemaš ništa.

A držiš sve.

Svaki isušeni list, svaki osmeh i pticu, svaku kap kiše i svaki zrak sunca, sve to držiš tako ljubomorno za sebe i tu i tamo ga pokažeš toj osobi do tebe koja zna da uživa u tome koliko i ti.

Podigni pogled ka nebu! Vidiš to sunce? Nije li krasno? Jeste!

Nostalgija. Da, to se zove tako.
A opet sam tako srećna što je tako jer, eto, posle dužeg vremena zapravo nešto osećam. Osećam potrebu da budem srećna, da ustanem, da se nasmejem, na nekog uhvatim za ruku i da krenem prosto. Negde.

Ka zalasku sunca verovatno.

Divno je. Zaista je divno.

Nemoj nikad otići.



-Lucy

Mali princ i druge priče.

'Ajmo da obrnemu ovu ploču još jedanput.

Čisto onako da vidimo šta se sve desilo.

Za ovih 18 godina fino sam napredovala verujem. Za početak, naučila sam da hodam i pričam. I to je nešto, ne?

Izrasla sam u osobu sa dobrim muzičkim ukusom, bar mi tako ljudi kažu.
Znam da pišem - to je možda i jedina stvar oko koje sam potpuno sigurna i ne možete ni da pokušate da me poljuljate, razbijam.
Ne znam ni jedan sport, ali ako sam do sad preživela, nastaviću.
Imam dva korseta, imam čizme na štiklu, imam viktorijanski kaput - fino, vaistinu, fino.
Smejala sam se, plakala sam, pevala i vrištala. Gubila sam i dobijala sam. Uživala i bolovala.
Ali nekako, sve u svemu, ne mogu reći da nisam zadovoljna. Zadovoljna sam, eto, ako ništa drugom malom armijom ljudi koju imam oko sebe. Probrala sam među stotinu njih one najbolje i nekako za sad se pokazalo fino. Možda ne ostanu zauvek. Možda ne ostanu tu ni do sutra. Ali za sad ih imam. I beskrajno sam im zahvalna.

Kad prođe sledeći petak sve što želim je da se apsolutno ništa ne promeni. Iako ću, formalno, biti godinu dana starija, želim da ostanem ova klinka koja jesam. Moj osobeni teenage angst.
Da ne odrastem.
Da provedem ceo dan sanjareći.
Da budem razmažena i sebična.
Da gledam Barbike po prodavnicama i slušam Diznija.
Da nikad - nikad! - ne prestanem da igram svoj special dance uz Miku i sličnu feedely-dee muzika!
Da putujem, putujem, putujem i pišem, pišem, pišem jer znam da je to moj najveći poklon.
Da se smejem, da plačem, da pevam i da vrištim - posebno da vrištim.
Da zadržim svoju opsesivnu prirodu pa i dalje da držim u glavi oltar za Kate Bush, Damiena, Maynarda, Lisu, Placebo, Housea i sve te male male ljude koji ne znaju da ja postojim a ja ih tako mnogo obožavam.

Eto, jednostavno da ostanem ja.

A ti možeš da me voliš ili ne. Možeš me zvati detinjastom, glupom, budalastom, nezrelom. Sve će to pokazati da si ti takav. Ja znam da sam ja, ipak, zrela.

Jer zanm da je najveće umeće da zauvek, čak i izboran, zadržiš to dete. Tog malog princa.

-Lucy Lovelace

So fuck you anyway! :D

A baš me briga ako bulje u moju kosi. I što se smeju repicima. Baš su Jessicka i mnogo su kul, ne znaju oni ništa.

A ne zanimaju me što su buljili došaptavali se. Imam divne suncokrete i nama je jako zabavno. Ha ha.

I šta ako idem i pevam? Ja bar znam reči pesme na francuskom i znam da pevam 'Poljubi me, gurni mi prst u dupe'. A oni ne znaju.

Šutnula sam skejterke, odvrnula muziku, pola je noći i igram.

Hold your breath and count to ten, and fall apart and start again.

Hladno je i soba mi je kršu. Ustajem za 6 sati, a nisam ni legla.

Mnogo se dobro osećam.

Malo mraka, ali u suštini svetlo. Moj osobeni Teenage Angst!

Mislim da sam se zaljubila.
Ne, ne preterujte i ne donosite prerane zaključke, pa naravno da nije u pitanju neko ko zapravo postoji u bliskoj okolini. Bože, pa za šta me smatrate?

U pitanju je nešto novo, nešto, drugačije, prosto promena.
U pitanju je onaj divan, divan mračni svet korseta, crvene i crne kose, modro-crvenih usana i mračnih tekstova. Ono kad si asocijalan i tebi je apsolutno zabavno da vidiš ljude koji se smeju tvojoj vatreno crvenoj kosi na sred ulice ili pak tvojim srcastim naočarama. Glupi su, ionako.
Počinje da mi se sviđa ono - kako vi to kažete? - Cutthroat bitch.
Možda su to samo Jessicka i Brian krivi i verovatno je to još jedna od onih faza kao i ona kad sam nosila peace, ali nije li u tome lepota toga što sam mlada, glupa tinejdžerka?

Prvi put ću iskoristiti to. Teenage angst all the way!

Ne, nemam želju da izađem, još manje imam želju da vidim ljude. Gade mi se i mnogo mi je bolje sama u svojoj sobi sa olovkom i parčetom praznog papira za nove reči i slike. Ne interesuju me vaši problemi i vaša mišljenja kao što ne želim da znate moje. Imam svoj savršeni krug ljudi koje mogu da nabrojim na prste, divan crveni korset i prelepe slike Budimpešte u glavi. Jebite se. To je nešto što sam odavno htela da vam kažem.

Želim da se ovaj točak okrene i da krene sve drugim putem.
Novi ljudi, nova mesta, nova muzika, nove avanture, nove gluposti... Ko zna šta će biti sutra!?
Jedno je sigurno - sutra neće biti danas.
Neću mu dozvoliti.

Love you, my muff'ns!
-Lucy Lovelace <3

Čaj sa malo ruma.

Zadimljena prostorija i dalek smeh ljudi.
Ili pak samoća u mračnoj sobi pod žutim svetlom.
I osmeh.
Zvuk kiše i voda u cipelama.
Prljavi kišobran, tamne boje i zlato lišća.

Želim jednu šarenu kabanicu, gumene čizme i osmeh. Želim kišobran nad riđom kosom i kišu, onako pravu, jesenju.
Negde tamo, na nekom širokom, čipkanom trgu.
Onako, čisto Evropski. Možda malo Londonski, Italijanski?
Da baš tako.

Negde tamo. Zajedno, smejemo se, vrištimo i pevamo. Delimo verovatno poslednje zajedničke trenutke sreće. Ruke mi se grče od pomisli da toga više neće biti.

Ne tražim mnogo, zar ne? Tražim malo smeha ove jeseni. Onako, kao prošle.
Kao što ume da bude.
Onako baš žuto i crno i kišovito.

Polako, tiho, šunja se. Jesen.

Vazduh je danas mirisao na maline.
Ne, ne! Ne na maline. Na šumsko voće.

Dan je svetlo plave nijanse.

Ima puno oblaka i prijalo mi je što su ulice vlažne.
Lepa je sunčev odsjaj, narandžasto-žut, na nebi plavih sivih nijansi. Boli me malo glava, ali neka. Dok sam ovde sama, mnogo je lepo.
Možda i uzmem da pišem nešto.

Možda odemo u Italiju.
Ostvarenje mladalačkih snova.

Dan je tako stvoren za Kate Bush.

Duga šetnja preko Terazija stranog leta neke od onih godina

Dugo sam mu pričala o njemu i on o meni.
Šetali smo tako i, osluškujući korake drugih ljudi, čuli bat naših koraka.
Nekako smo imali svaki pločnik pod stopalima i svaku reč koja postoji.
Nije se smešio. Nisam ni ja.
Ali nismo plakali. A to je ono što je važno.
Polako smo išli i sve više ćutali. Sve je manje bilo toga da se čuje i sve manje toga da se kaže.
Koraci su postali udaljeni, strani. Možda jednostavno mene više nisu zanimali.
Trudila sam se da oslušnem svoje korake, ali ih nisam čula.
Noge su mi bile predaleke.
Nisu to bili moji prsti koji dotačinju pločnik grada, nemoguće!
Probala sam da ih uporedim sa njegovima.
Nisam našla ni jednu sličnost.
I dosta je vremena prošlo pre nego što sam shvatila da on ćuti, a da ćutim i ja.
Nisam imala šta više da mu kažem niti je on imao šta da čuje. Koraci oko nas su bili tihi, neprimetni, zli.
Hiljade i hiljade stopala, toliko drugačijih od mojih koji ne prave nikakav zvuk – ako su, naravno, to moja stopala.
Strah me je bio da podignem glavu i pogledam ga u lice, u oči, jer sam znala da ono što vidim neće biti ono što sam nekad ostavila.
Nastavila sam da hodam mnogo pošto je pala kiša, a on skrenuo drugim putem koji nisam videla.
Nisam čula ni jedan jedini korak.
Nisam jer niko nije bio pored mene.