Krenem da pišem ovde, ali onda zastanem i obrišem.

Imam svašta da kažem, ali jednostavnonemam potrebu da to kažem naglas.

Moja želja za socijalizacijom je svedena na "želim da sednem u 65 i vozim u krugovima, sama, sa slušalicama i jednostavno, nikad ne stignem u školu."

Verujem da je to bolesno, zar ne?

Nije da me ljudi nerviraju.

Samo sam srećna sama.

Tako srećna.

she lives with an orange tree and a girl that does yoga
got a wolf to keep her warm when he comes over
she gives he gets without giving anything to see
and the day it ends
and the day it
and the day it ends
and there's no need for me

The countdown has started.

Dobro jutro dame i gospodo. Iz zvučnika peva Lisa Hannigan, napolju sija sunce, a moje dve nedelje intenyivnog grbljenja leđa su došle kraju. I još manje od mesec dana.




Iskeno, jedva čekam. Znam da će mi biti teško, znam da će biti čudno i da neće sve biti tako u bajci, ali ovo je zaista "once in a lifetime" prilika i verujem poslednja za nešto što se zove razmena učenika. Svidelo se to meni ili ne, starim. Još malo pa neću biti učenik.

Naučila sam neke stvari koje će mi biti potrebne i shvatila neke stvari o toj Americi i tim Amerikancima i sad sedim na iglama odbrojavajući dane. Biće jako teško da se svrtim na jednom mestu. Osećaj je kao onda kad se zaljubiš (o da, još uvek se sećam toga) kad su ti leptirići u stomaku i plašiš se i raduješ se i jedva čekaš da vidiš tu osobu (ili u ovom slučaju osobe, tj host family) i sve je nekako paperjasto i nevažno. Znam da zvuči glupo, ali to je ipak putovanje. Ono što mi najbolje ide. Posle pisanja.

Počela sam intenzivno da mislim na engleskom. I pre sam to radila, ali ne stalno. Sad kad otvorim usta čujem samo engleske reči i to me ne zamara, jednostavno ni ne razmišljam kad pričam. Postoje naravno reči oko kojih se spetljam (bojler ili saksija na primer), ali to je i poenta, da naučim.

Pripremam podugačku listu CDova i knjiga. Kupovaću drugi kofer zbog CDova i knjiga. Znam da je glupo, ali kako odoleti? I iskreno želim da odem u Disney prodavnicu.

Nedostajaće mi ovo ovde , na neki način. Mama, brat... Neko iz društva. Mada priznajem uglavnom osećam olakšanje da pobegnem. Neće mi svi nedostajati, evo to ovde i javno priznam, ali zapravo postoje ljudi koji hoće.

Najveća briga sad, da budem iskrena, jeste da sunce sine nad Mineapolisom. Jedva čekam da ga vidim i ne bih želela da to bude po kiši ili snegu. Naravno, neću da se durim, ali bi bilo lepo maaalo sunca.

Ovde je kao i počelo. I drago mi je. Sad već počinjem da verujem da će zapravo doći proleće, da će biti toplo i da će biti lepo. Donekle, ne sve, ali će biti.

Ah, treba srediti sobu, treba jesti nešto, treba se pokrenuti. Chop chop, my friends. We've got lots of work to do.

Iskreno vaša,
-Nja.

Par fusnota.

Ne radi mi se sminarski za Petnicu.
Josh manje od mesec dana do Amerike.
Idem u Minneapolis.
Frollo, Sheng, Scar, Hades i Jafar su neopisivo hot.

And so is Esmeralda.

Odo da se bavim etničkim (prokletim) stereotipima, pijem vino i slušam pesme iz Disnya.
God bless me.

-Ja.

Dosta.

Kad sam se jutros probudila broj pročitanih stranica u knjiyi koju sam juče uzela iz biblioteke bio je 0. Kad sam se vratila iz škole taj broj je porastao na 153. Možda vam je ova činjenica jako random i jako nepotrebna, ali ono što ja zapravo želim da kažem jeste koliko zapravo RADIMO u školi i koliko ja zapravo volim tu školu da bi se u njoj družila.



Primećujem kako iz dana u dan sve više tonem u sebe i sve više svekim inčom svog tela prezirem to mesto, te ljude, taj način komunikacije sa njima. Postajem, polako ali sigurno, onaj klasičan primer outcast devojaka iz američkih filmova - u poslednjoj, ili pak prvoj klupi, obučene u crno, konstatno čitaju nešto što nije za školu i bacaju zlobne komentare.

Nije samo činjenica da ja sa tim ljudima nemam apsolutno ni jednu jedinu dotičnu tačku, činjenica je da me nerviraju, da su zlobni i da su glupi. Da nemam želju da sa njima pričam kakvo je vreme danas, da ih pitam šta ima novo, da izađemo van škole, a pogotovo ne da odem na fakultet i zateknem ih tamo.

Profesori su priča za sebe. Svi znaju najbolje, svi mrze one druge, svi su najpametniji, najveći umetnici i "onaj koji vam je pre predavao" ne zna ništa. Za vreme svog školovanja sam čula tri verzije kako se crta i to samo tako i nikako drugačije i iskrena da budem, muka mi je. Zar umetnost nije sloboda? Ima stvari koje moraju da se nauče, ali ima i stvari koje su jednostavno moj lični dojam kako ja vidim nešto. Zato se i zove umetnost, ne matematika.

Ali ne. Tašti umetnici moraju svemu da daju svoje ja i da budu oni najpametniji i da znaju najbolje i samo oni, oni, oni odnosno ja, ja, ja. A i dalje ništa ne radimo, i dalje se ne pomeramo sa mrtve tačke, i dalje je moje znanje jednako onom sa kojim sam upisala tu školu. I imam osećaj da se neću pomaći.

I kad se ja trudim da odem dalje, da naučim, da znam, da promovišem školu, odma se pojavi moj najnoviji najveći strah, a to je takozvani "razredni ispit". Od svih ljudi koji ne rade, a ima ih, zaboga toliko ih ima, oni žele mene da bace na razredni? Hvala. Hvala puno što me nagrađjutete što idem u Petnicu, na razmenu učenika, što hvalim školu na radiu, što spremam predstave, pišem scenarie i što znam.

Mislim da mi je zaista postalo dosta.

Bacite me na razredni, ako hoćete. Radite šta želite. Ja za tu školu prstom više neću pomeriti, a ko želi da je upiše, a da ima mozak, reći ću da ne pravi istu grešku kao ja. Zapala sam u leglo taštine, gluposti i zlobe i jedva čekam da izađem.

Ne smatram da sam prepametna, najbolja, da dajem život za otadžbinu. Ne očekujem da me polivaju laticama i hvale me kačeći moje ime na pano. Jedno što ih molim je da me ostave na jebenom miru i da prestanu da me sputavaju.

Damn.

Iskreno,
ja.