Malo tinejdžerskog trabunjanja. Ništa vredno čitanja, anyway.

Slušam Damiena i vraćam se u svoje divno stanje apatije. Eto, kao da prosto nikad nisam ni izašla iz njega. Pa to je !

Ili ipak ne.

I tako je polako iscureo moj "savršeni raspust", moja prilika da iskoristim maloletstvo (može li se uopšte tako reći?), kao i sva moja vera da zabava postoji. Ili ja previše tražim - a to nećemo isključiti - ili svet jeste dosadan. Uostalom, da li je bitno? Tu sam gde sam, čekam da se neko pojavi i otvori mi rezultate istraživanja koje me baš i ne interesuje i da mogu da završim to što imam i vratim se kući na miru.

Ući ću u sobu, isključiću mobilni, otvoriti prozore, pustiti muziku i leći na krevet. Moj krevet u mojoj sobi. Koliko savršeno može biti?

Ne umem više sa ljudima kao pre. I ono malo kontrole što sam imala nad svojim emocijama i hormonima, nestalo je i isparilo. Razuma više nema, samo depresija sa momentima euforije. I anksioznost. Konstantna anksioznost.

Volela bih kad bih prestala da koristim ove psihološke termine.

To je, kad već pričamo psihološi, kao jedna skala. Moje razvijanje je išlo, polako, uzbrdo i onda u jednom trenu sam pukla i sručila se na pod, postala obični tinejdžer, potpuno nesigurna, sa gomilom sumnji i bespotrebnih, glupih misli, potpuno površna i potpuno bezciljna. Tako ja sebe posmatram. Kao nešto jako, jako obično i nezrelo.

Nisam na to mislila kad sam rekla da ne želim da odrastem.

A možda ni sama ne znam šta hoću.

Nije ni bitno, zaista, i ovo je samo faza, samo bubica u glavi koja će otići i faza će proći. Nepotrebno je i čititai moje budalaštine jer i sama znam da jesu budalaštine kao i gomila gluposti koja se nalazi u mojoj glavi.

Neka.

Možda ću sutra odrasti.

Ako ništa drugo, još mesec i po dana. I to je nešto.

Well, I've been here before, set on the floor in this gray, gray room.

Kiša.

Odjek malih stopala po drvenom pločniku je prigušila kiša. Iako je pod bio šupalj, a stopala hitra i bučna, kiša je toliko udarala i lomila sve da je svaki drugi zvuk bio ugušen.

Bila je uplašena i to ju je hranilo.

Znala je da nije bezbedno i da je sama i da ne zna gde je. Znala je da je hladno, mnogo hladno i da nije zravo to raditi. Ali sam osećaj da drhti i da se smrzava je neprocenjiv. Osećala se tako... tako život.

Sad je trčala po travi i po blatu. Po bosim nogama se skupljala zemlja, a odeća joj je sad bila skroz natopljena i u nekoj potpuno novoj nijansi, nekoj koje nije bila malopre. Kosa joj je kapljala i sad je blata bilo svuda po njoj. Pala je i zadržavši se rukama ogrebla ih na kamen. Krvarilo je. Bolelo je.

A ona se nasmejala, ustala i nastavila da trči.

Odjednom je stala i shvatila da ne može dalje. Bila je tu, na ivici. Grmljavina i udaranje kiše se stapalo u buku okeana ispod nje koji se obrušava tako silovito i tako bezosećajno o stene, lomeći ih malo po malo. Raširila je ruke i pogledala u nebo. Sad je tu. Tu gde se spajaju nebo i zemlja, vatra i voda. Tu gde stoji na zemlji, gde se vatrene munje prostiru po nebu, gde je ispod nje beskranična voda. Tu, gde oseća vazduh, stapa se sa njim i leti, leti sa vetrom tamo gde nikad niko nije bio. Samo ona, jer to može.

I stajala je. Stajala se i smejala se, umirala je od smeha, nikad tako srećna nikad tako živa. Od trčanja joj je nestalo vazduha. Sela je na blatnjavu zemlju i mokru travu koja se i dalje natapala i noge su joj visile sa litice. Pitala se da li bi okean mogao da je poprska.

SRučila se na travu svom silinom, nije je bilo bitno da li boli ili ne. Raširila je ruke i prstima čupkala vlažne maslačke dok su joj jake kapi padale u oči. "Eto, tu sam" prodahtala je kroz osmeh na lic "Tu sam, sada, u tom savršenstvu. Sama sa sobom. Samo ti i ja. Samo nas dvoje, prirodo."

A ona joj je kupala lice. Zatvorila je oči i blago se smešila, i dalje dišući teško. Toliko se navikla na taj osećaj da je odjednom zasmetalo kad je presalo.

Koliko je zapravo vremena prošlo?

Unutrašnost kapaka je odjednom postala svetlija, a lice je krenulo da se suši, iako je kiša i dalje tapkala. Otvorila je oči taman da vidi leptira koji je, kroz zaostale kapi kiše, leteo iznad njenog lica.

Iznad njega se, jače nego što bi iko očekivao, razvio tepih jarkih boja.

Sama u svom savršenstvu gledala je u dugu i plakala kroz osmeh.

Naše.

Nedostaje mi. Zaista mi nedostaje. Ona, Novi Sad i EXIT. Naš lični EXIT. Naših ličnih 3 dana.

Mislim da to ne mogu opisati koliko god pisala o tome. I dalje me drži euforija, a to nije samo Placebo, nije samo Mika. To je cela atnosfera, svih 12 sati čekanja ispred bine, svaki voz koji je kasnio, gubljenje kartice za mobilni, svaka kola koja su nam zatrubela, svako izgovoreno "Kul i urbano", svaki njen mrki pogled i svaki zajednički smeh. Neprocenjivo.

Imale smo Novi Sad na dlanu. Kao da je sve bilo tu zbog nas, ceo grad i svi ljudi, svaka ulica i svaki zrak sunca. I kad sam i rekla da mi neko nedostaje, nije to smetalo. Nekako mi je bilo bitno da je ona tu, od svih ljudi baš ona i niko drugi. A ko bi me drugi toliko i trpeo?

To je moje leto. Kad mi neko spomene ovo leto, setiću se toga, baš toga. Bilo je lepih stvari, bilo je divnih stvari, ali ta neprocenjiva sloboda i predivan šarm malog grada. Svaki lapsus i svaki smeh i sveki peh. Sve je neprocenjivo i naše. Nije moglo biti bolje, pa sve da se trudilo.

Mogla bih reći da mi nedostaje i da želim opet, ali... da se ponovi ili produži ne bi bilo isto. Da je bilo još njih, ne bi bilo isto. Ovako je nekako posebno. Zatvoreno u malu staklenu kutiju koja se presijava i kojoj se nasmešim svaki put kad zavirim u nju.

Ovako je moje. Njeno i moje.

Naš Novi Sad.

Protect me from what I want. Ili ipak nemoj.

A možda... možda sam to samo ja. Možda tražim previše od ljudi. Da, verovatno je to. Tražim previše.

Jako bi mi značilo kad bi bili srećni samnom kad sam ja srećna.

Ili pak da ostave stvari onako diiivno jednostavnim.

Nisam li komplikovana?

Kad su stvari jednostavne, zovem ih plitkima. Kad su komplikovane, muče me. Nikad nisam srećna, nikad zadovoljna.

Mada, znaš kako, imam savršenu sliku i glavi. I to bi možda i bio taj problem. Što sam ja htela, dobila sam, šta sam sebi postavila ispunila sam i sad mogu da te odbacim jer, eto, ne trebaš mi više. Lagaću ako kažem da mi nije zabavno. Jeste. Jako je zabavno igrati se sa ljudima, mozgovima, osećanjima.

A onda se zapitam otakle mi upošte takve ideje?

Zašto volim to što volim, želim to što želim, zašto me privlači sve to mračno, zlobno, pogrešno?

I tako sam ja stvorila tu sliku u glavi i stvorila sam sebi cilj da te pridobijem. Kad sam te pridobila shvatila sam da slika nije takva kakva se činila, nije ni upola tako zanimljiva, pa moja igračka više nije toliko zabavna.

Mogu li biti čudnija?

Ponekad samu sebe zabrinem.

Bože, šta li se dešava u mojoj glavi?

Znate li vi?

Ako znate recite mi. Jer ja - ne znam.

Placebo. Post-efekat. Mnogo opsednutije nego što ste mislili da će ikad biti.

Odstajala sam na Repetitoru na svom jedva nađenom mestu u prvom redu. Nekako smo onda preživele Atari Teenage Riot ali cenim da će nam zauvek ostati misterija KAKO. Onda su nastupili The Horrors - ne pitajte ništa o njima jer ne znam. Ja sam bila negde, premotavajući u glavi setlitu koja je poslednjih godinu dana bila ista. Zato sam bila ubeđena, apsolutno sigurna da će prva pesma biti For What it's Worth.



I gase se svetla polako. Muvanje na bini i ja koja neurotično vrištim. Izlati Brian i sledi potpuno mutno sećanje, potisnuto vrištanjem. Prvih par taktova kreće i prepoznajem pesmu. Samo ne mogu da poverujem.

Da, uvek su mi Nancy Boy i For What It's Worth imale par sličnih taktova na početku - ali ovo je otišlo predaleko. Nemoguće. Nemoguće da je to ono što mislim da je. Oni ne sviraju Nancy Boy još od... još od davno! Međutim...

"Alcoholic kind of mood, lose my clothes, lose the lube"

Okrećem se u afektu i vrištim "NANCY BOY, NANCY BOY!" I zaboga, jeste, NANCY BOY!

Apsolutno sam se uživela u pesmu i momenat "Greatest lay I ever had" će ostati urezan u mom sećanju - nadam se - zauvek.

Kako je krenulo, znala sam da će biti savršeno.

Sledeća je bila pesma Ashtray Heart, koja je - po mom skromnom mišljenju - najgora pesma koju imaju. Izvinjavam se fanovima poslednjeg albuma, iskreno se izvinjavam, ali sve je to previše pop-ish za mene. Međutim, tad nije bilo ni bitno. Drala sam se i igrala i vrištala i kad je krenulo Battle For The Sun, još jedna pesma koju, u suštini, nikad nisam sela i preslušala mada znam sve reči.

A onda kreće dugo zasluženi - Soulmates. Znala sam da Alice odmah iza mene vrišti jer znam da voli tu pesmu isto koliko i ja. "Fuck the goverment! Damn the killing! Fuck the lies!" Potpuni trans i prelepa pesma.

A onda još jedno iznenazđenje. Umesto Speak in Tongues koja inače ide kreće dobro poznati beat prvog albuma - Bionic! Jedna jako jako jednostavna i meni neobično draga pesma od praktično dva stiha - "Harder faster, forever after. None of you can make the grade." Ali ritam prvog albuma je meni apsolutno genijalan i stavljanje jedne tako zaborvaljene pesme je nešto tako divno, divno!

I onda ide verovatno najpopulatnija (ako ne naj, onda među top 5) pesma - Every You Every Me. Možda se tripujem - sasvim moguće - ali ja jesam ubeđena da je mene Brian pogledao tokom ove pesme. Svejedno, kako god bilo, uživela sam se potpuno uz moj omiljeni deo "I know I'm selfish, I'm unkind". Može li biti savršenije?

Može, dokazali su sa Special Needs. Pogledala sam pozadi, međutim u gužvi sam videla samo Anjinu glavu kako se veselo njiše. Njena pesma - zaslužila je!

I tu Brian reče nešto u stilu "All you excellent people here need to remember to breath..."
UNDERWATER! povikala sam u afektu jedne od retkih omiljenih pesama sa novog albuma i krenula da peva. Sledi “Buddhist song” The Never-Ending Why, još jedna simpatična. Stvari postaju sve bolje i bolje i sve oko mene tutnja, ne osećam da me bole nogre, ruke, da sam posekla prst ili da me ubiaj vrat od mlaćenja glavom. Malo sam se stišala uz Bright Lights - za razliku od svih oko mene koji su planuli. Još jedna pesma koju ne volim i iskoristila sam da škljocnem par fotkica taman na vreme jer Brian kreće priču otprilike ovako...

"People usually ask me 'Brian how old are you?' And you know it doesn't matter because living like this and being in rock band made me stay teenager forever!" Negde iza mene sam čula Anju kako se dere, jelte, "ANJAAA!" ali samo krajem mozga jer sam se ja već neurotično drala "TEENAGE ANGST!" Moja pesma, moja pesma, moja teenage pesma! Nije piano verzija koju ja obožavam, ali možda i bolje jer skačem kao manijak već pre refrena.

I onda, lagano, već sam ubeđena da će biti Follow the Cops Back Home, mđutim kreće "I was alone, falling free, trying my best not to forget!" i svi već znamo o čemu je reč. Genijalno i potpuno drugačije izvođenje ogromnog hita i to mi se jako, jako sviđa.

Drago mi je, biću iskrena što nisu nastavili sa novim pesmama - iako su mogli da odsviraju Julien i King of Medicine, to sam zaboravila kad je krenula moja američka pesma -Song to say goodbye. Alice mi tu kaže kako je ova pesma podseća na mene "Osećam se kao da sam opet na putu u Minesoti!" iskreno joj kažem i zaista je tako - kad sam zatvorila oči baš sam imala takav utisak. I setila sam se svih stvari koje me tako neodoljivo podsećaju na ovu pesmu taman pre nego što je Brian rekao da će pevati nešto što mi "just might recognize"

I kreće All Apologies, obrada Nirvanine pesme. Taj psiho, genijalni momenat kad je raširio ruke i rekao "Everyone is gay!" sa tim nekim pogledom je tako divan! Publika je uglavnom prepoznala pesmu.

Bilo mi je drago ali istovremeno i jezivo bolno kad sam čula The Bitter End - znala sam da će kraj brzo. Iskoristila sam da se iskačem da se iživim i da se izvrišim taman pre nego što su "završili" i Steve je bacio palice.

Publia se drala i tapšala i taman što sam pomislila da - ne do bog! - neće izaći na scenu, čuli su se taktovi Trigger Happy.

Čudno je kako mi je ta pesma brzo prirasla srcu! Tako je anti-war i tako je miroljubiva na onaj jak, jak način! Čini mi se, doduše da nije mnogo ljudi znalo reči te sam u trenu čak i spustila glas da ne bi jadni ljudi oko mene (ili čak na bini) bili dužni da slušaju moje dranje još malo. Ali nisam štetal glas kad je rekao "We want hospitals and equal rights instead of fucking wars!". I naravno, moj omiljeni deo, "Squeaky Clean."

Kad su počeli prvi taktovi Post Blue samo sam se okrenula ka Alice i čekala reakciju - i dobila je. To je pesma koju ona definitivno voli više od mene, mada nisam ni ovaj put zaostajala u "pevanju" ili vam nabnormalnom dranju uz "It's in the special way we fuck!". Publika se oduševila i čujem Alice koja kaže "Sad mogu da umrem!"

Shvatam da još malo pa ću i ja zaista tako da se osetim.

Zatim idu, meni nešto manje omiljene, Infra Red i Taste in Man, ali ništa manje kultne, genijalne i pogodne za skakanje. Kad se čuju poslednju taktovi Steve baca palice - naravno što dalje od sredine gde sam ja - i svi prilaze da se pozdrave.

Šta bih dala da su ostali i još jednu pesmu odsvirali.

Euforija, euforija! Trčala sam do bekstejdža iako nisu postojale šanse, i znala sam to, da se slikam sa Brianom. Ipak, povikala sam mu ime, mahnula i dobila mahanje nazad. I videla mu šeširić. Jako kul.

Euforija ne prestaje, tu i tamo bol u nogama, rukama, ogrebotinama i rebrima se pojačava, ali ja i dalje ne mogu da verujem da su stajali tu, Stefan i Brian, baš tu na 5 metara od mene. Samo toliko malo! Čula sam ih uživo, bila sam deo gotovo istorijskog momenta uz Nancy Boy i ponosna sam na svoje znanje textova (mada nisam ni sumnajala u sebe!)

I nek kažu šta oće. Opsednuta sam i dosadna sam i možda me i Brian nije pogledao, ali ja verujem da jeste. U mom svetu je sve tako savršeno, svira Placebo svaki dan, Brian mi maše, a ja sam tamo i dalje u prvom redu i skačem dok se derem "I'll stick to my needle and my favorite waste of time!"

Jeste da nije bio Protégé Moi ni Without You I'm Nothing ni Twenty Years ili Space Monkey, ali biće još koncerata i ići ću na njih. Posle divnih, predivnih sat i po mog života ne nameravam da ne propuštam svaki koncert do kog mogu doći.

A ko zna - možda i a perfect circle jednom zaluta ovde.

Zamislite post koji sledi posle njih.

Ili za vaše dobro - nemojte.

Iskreno, opsednuto, bolesno očaano i euforično,
-Nja.

pi es slike su moje. buahahaha. ja sam slikala Briana i Stefanaiy 1. reda i umrite u ljubomori. buahahahaha.

EXIT. Euforija. Tačka.

Ne znam kako da objasnim, ali presrećna sam. Pomalo se plašim i mnogo sam umorna i imam otečene noge, ali pomislim na sutra i navru sva osećanja, pesem, gužva i Mika i Placebo kako stoje ispred mene.

Biće teško, ali uspeću. Kad me jednom zapljusne adrenalin, neću prestati.

Vi nemate pojma kolika je to neverica. Koliko mi ni malo ne ide u glavu da će oni biti tu, a ja ispred. Da ću videti, zapravo uživot videti, njih koje sam gledala toliko puta na slikama, čiji sam snimljen glas provrtela kroz plejer miliardu puta, čije intervjue znam napamet. Biće tu, neće znati za mene i moju abnormalnu opsesuju, ali zar je bitno?

Čuću We are golden i Every me Every you. Uživo.

Verovtano vam deluje smešno, međutim toliko mi je sve ovo bitno da ne mogu ni da objasnim čak ni pisanjem, a kamoli kad pričam. Muzika je za mene sve. Da nje nema, toliko toga bi bilo prazno i bez smisla. A Mika i Placebo definitvno proizvode dosta smisla u mom živtou. Toliko srećnih trenutaka ne bi bilo ni upola tako magično da nije bil Love Today ili Grace Kelly.

Toliko momenata bi ostalo bez svoje pesme da nisam nikad čula Without you I'm nothing ili Special Needs.

I videću ih. Ljude kojima se zaista divim koliko neko može da se divi nekome koga nije nikad upoznao. Videću ih uživo. Brian će pričati ispred mene - uživo. Ne na youtube-u, ne u snimljenoj pesmi preko slušalica, biće uživo.

Kako je život nekada magičan.

Moj je trenutno savršen.

Ne znam koliko me zapravo razumete. Znam da ćete pomisliti da sam luda, opsednuta, manijak, ali da li mi je bitno? Ja zaista nemam drugih želja sem da dođe sutra. I nikad da ne ode.

Jesam opsednuti manijak, ali makar sam jako srećni, zadooljno opsedbnuti manijak kome je sve ravno "od Mure pa do Morave".

Toliko.



And don't die. Please don't die.
-Nja.