Sve se menja, ali taj prolaz je uvek ostao isti.
Iz dana u dan, hiljadu ljudi, dve hiljade stopa ga utabaju, kao da žele da budu sigurni da se nikad neće promeniti.
Trudili su se neki da ga uletšaju i da ga učine dostojnim prestonice, ali slike se rastrgnu, zidovi iparaju, muzika nestane, a cigani vrate. Ne da se pozivu vremena, taj prolaz.
Prolazim kroz njega jako često. Ponekad svaki dan. Gledam oko sebe sa gnušanjem i razmipljam koliko želim da se promeni. Kao da je prolaz izvor svih moji mržnji prema onome što je iznad njega.
Razmišljam kako sam stranac koji prvi put spušta svoja stopala na zemlju ovoga grada i zamišljam koliko je odvratan taj prolaz onome koji ga prvi put vidi.
Da dođe za deset godina, prolaz bi bio isti.
I sve se menja! Reklame se prelepe, grafini šalju drugu agresivnu poruku, promeni se ponuda jeftinih stvari na kartonskim kutijama, ali prolaz je isti. Isto odvratan i isto gnusan.
Koliko god različitih ljudi tu prođe i koliko god se grad promeni i poboljša, on će ostati, truli i sivi, prepun ljudi koji žure, guraju te, smrde.
A onda izađem na površinu zemlje, iznad njega, tamo gde se protežu sive zgrade ovog grada, tamo gde smog postaje jači nego kiseonik, tamo gde su ljudi isto tako hladni, prljavi i gadni. I onda shvatim da nije to samo prolaz - prolaz možda svoju srž pokazuje i spolja. Ali grad, grad je takav isti samo što to krije. Pokušava da postane nešto, ali ljudi ga vraćaju nazad i nazad i on se nikad neće iskobeljati dok god ti ljudi ne urade nešto.
Možda da neko sredi prolaz, možda bi se stvari promenile iz korena.
