Duh u mojoj sobi.

Za trenutak pomislim da je stvarno. Ali onda probam da mu pomazim belu – sneg belu – ruku i shvatim. Dođavola, mrtav je.
I dalje, zaista ga čujem i vidim. I zaista ga osećam kad uđe u sobu. Osećam smrad smrti, krivice, požude i kajanja. Ali nekako se navikneš na taj smrad kad i sam počneš da ga nosiš.
Dolazi samo noću. Kad sam sama i kad je tiho. I tako pričamo, dugo i ja ga čujem. I on čuje mene. Jadam mu se, o ljubavi, o sreći, o životu – ili da ipak budem preciznija, o mrznji, o suzama, o smrti. Čudno je koliko jedna mrtva duša može da podnese.
I ja slušam njega. O njegovom životu, o njegovoj sreći (a imao ju je, zaista), o suzama i o smrti. Učim. Učim kako je živeti srećno, sa ljubavlju i sa ljudima.
I kako je umreti sam, jer tako ću ja umreti.
A danju hodam. Ne znam šta drugo, samo hodam. Idem bezgranično dugačkim ulicama, nadajući se da će shvatiti da je dovoljno mirno i doći, ali neće. Znam, ipak znam da neće.
Nemam prijatelje sem njega. Nemam ljubav sem njega. I nemam želje, sem njega.
A znaš li, zaboga, znaš li koliko želim tu jednu želju. Ne tražim ni bogatsvo, ni lepotu, ni drugaricu, ni veliku baštu punu cveća, samo daj mi da mu jednom okusim usne, a da one ne prođu kroz moje kao kakav bezukusan dim. Daj mi da mu pipnem kožu i osetim njenu hladnoću na sebi, osetim smrt. Daj mi da ga pogledam i da znam da je stvaran, da verujem sebi.
Mogu da ga čujem i vidim ga. Kunem se, vidim ga. Osećam njegov miris i osećam ukus kad uđe u sobu. Ukus snažne kiseline smrti i ukus prelepog zadovoljstva koji, verujem, sami ljubavnici osećaju.
Ali čulo dodira me i dalje vara. Poludeću ako ne verujem sebi. Poludeću ako ne uspem da pipnem predmet sve moje sreće i ljubavi, svu moju želju, sve što vidim i čujem. Jer odbijam da poverujem, odbijam da prihvatim njihove reči da sam luda, da mi trebaju ljudi i da ne postoje stvari kao što su mrtvi ljudi koji hodaju zemljom.
Kako ne shvataju da ga vidim? Da me sluša? Da me voli?
I opet će doći večeras. Već se od šest sati lagano njišem, sama na stolici, gledajući netrmice u sat, nesposobna da uzmem knjigu ili olovku da prekratim vreme. Nemam šta da čitam više. Nemam šta da izbacim iz sebe na papir. Ja imam sve što mi treba u njemu. Njega čitam. Njmu izbacujem. On je moj svet. Moja zabava. Moje društvo. Moja porodica, oslonac. Moj život.

A možda su bili u pravu.
Možda zaista postoji problem kad se ceo tvoj život svede samo na smrt.

Prolece, spring, Frühling, весна, kevätkausi!

"Matora kad dodjem kuci hocu da vidim novi blog s mirisom proleca, da ga nagizdas da se sija ko bogorodica trojerucica! "
Reče mi Ana the Hi-Kvadrat. Tako da, ovo je posvećeno njoj!
Ljubi te tvoja fonološka petlja!


Došlo je proleće! It's official now!
Otvorila sam novi album na facebooku, obukla sam žuto i starke (još malo pa ću i žute starke) i pustila Kate Nash. I osećam se divno.

Tako mi malo treba da zapravo budem srećna.

Nema mnogo sunca, ali se oseća u vazduhu. Prosto vidiš kako trava počinje da raste. DA, znam, svesna sam da NEMA trave i da je vreme prošlo pored zelenog, ali girl can dream. Meni je prolece došlo.

Eto. Dočekali ste i to. Ako i dalje zapravo čitate ovo, videćete odjednom nagli preokret u mom rasploženju, a vidim ga i ja. Odjednom mogu sve.

Sem da izaberem temu za Petnicu, ALI. Nećemo cepidlačiti.

Kalemegdan, nebo, sunce, Nestea, Sveti Patrik, Kate Nash i Mika, izlasci preko dana, sedenje po travi i zidićima, jakne sa strane helloooo kratke suknje! Moje doba godine, definitivno.

Jedva čekam da sve bude oficijalno, ono kao da dođe dan kad zapravo dolazi proleće. Da zamiriše vazduh, počne da cveta kružni tok, abnormalno gubimo časove, obučem zeleni džemperić i krenem. Jednostavno odem, na Kalemegdan i pijem hladnu kafu iz coffe dream-a ili neke slične fensi "ustanove".

Grad je prelep i ja se osećam prelepo i mogu sve. Zaista, mogu sve. Ne dotiču me ni ljudi, ni komentari, ni škola. Ne stiskam vilicu i spremam se polako. Za april, za maj, za leto. Amerika, Petnica i... London. Plašim se sve i da izgovorim koliko sam srećna.

I optimistična sam. Mislim da, po prvi put, zapravo jesam optimistična. Vidim da će ovo biti dobra godina, da ću se smejati i zezati i trčati i valjati po travi i jednostavno da ću biti. I osećaj je tako poseban i moj. To sam ona ja od pre. I ako mislite da sam do sad bila poremećena, you haven't seen the last if me.

Just wait and see. The yellow is about to atack.

MWAHAHAHAHAHAHAHA
...
khm.
excuse me.

*walks away*

Randomly,
-Nja.

Impresionizam.

Čitam "Izlet" knjigu o Ogistu Renoaru. Nisam daleko stigla, ali opet dovoljno da bi se u meni opet probudila žarka želja za onim boemskim životom sa četkicom u jednoj i čašom pravog apsinta u drugoj ruci. Onaj boemski život kad dane leta provodiš u zelenoj travi pod suncem slikajući najsvetlijim bojama dok ti Dega - oh, Dega! - pravi društvo. Svet pun blagih nijansi, putovanja Senom, mode iz Pariza i prostitutki kao glavnih modela.



Imam utisak da sam se rodila bar sto godina prekasno. Taj osećaj da želim da budem tu, znam te ljude i slikam te slike prosto boli koliko je jak. Te slike, taj impresionzam je ono što bih uvek želela da postignem kad bih postala slikar.

Ali neću.

Jer biti slikar danas ne znači slikati srcam. Znači slikatu novcem, slikati diplomom, slikati bizarnošću, modernim pojmovima i preurbanim idejama koje zaista nemaju smisla. Nekako mi ceo ovaj svet na trenutke nema smisla. Ni ovaj kompjuter, ni ovaj mobilni, ni ove slušalice, ništa. Verujem da sam jedina koja zapravo želi da oseti život tih sto godina kasnije kad ideja električne energije nije bila jedini način života.

Pomalo mrzim internet. I TV. I kompjutere. I igice. Svakako ih koristim, ali kao da to ne želim. A opet, ako nemam vilu pored Sjene, zelene poljane, razdragane modele u lepršavim haljinama i Degaa, šta mi preostaje?

Da čitam, sanjarim i nastavim da živim u svetu koji ne postoji. U mojoj glavi.

Posetiću galerije i gledati Renoara, Monea, Manea, Bertu Morizo, Meri Kasat i Degaa. Čitaću knjige - od kojih svakako najviše preporučujem "Lidija Kasat čita jutarnje novine", gde rečima vi čitate slike, boje i osećanja - i glumiću da moji bedni izlasci po Kalemegdanu danju i smucanje po zabačenim ulicama starog grada zapravo liče na taj boemski život. A znamo da ne liče. Što bi Anja rekla (a ne mislim na sebe), "Ni apsint nije ono što je nekad bio".

Ah impresionizam. Jedna od retkih za koju bih zaista živela u umetnosti, a baš ta stvar je odavno umrla. Jebiga. Jednostavno, jebiga.

Želim da naslikam život impresionističkom četkicom, uljem na pravome platnu.

Jednog dana ću i naučiti.




Impresionističi,
-Nja.

Come and go.

Zar ne želite da se vratite Barbikama i autićima? Ja znam da ja želim da se vratim sebi, putovanjima i novim stvarima. Jako mnogo novim stvarima.




Prvi jutarnji autobus je išao neverovatnom brzinom, kao što to jutarnji autobusi obično rade. Klateći se i osećajući bol u vratu (nikad neću naučiti da mi ne prija mlataranje glavom), čitala sam reči koje su prolazile ispred mene flurescentnim slovima na maloj, crnoj, digitalnoj tabli.

Linija broj 72 - ZELENI VENAC - AERODROM NIKOLA TESLA.

Na licu mi se pojavio veliki kez. Bila sam, praktično, tri put na aerodromu, od kad sam dva puta plakala (jednom što odlazi, drugi put što se ja vraćam), ali nekako volim to mesto. Daje mi osećaj kao da pripadam.

Koja normalna osoba može da pripada mestu kao što je aerodrom, gde sve teče, kreće se i menja?

Pa pretpostavljam da nisam baš normalna.

Taj osećaj avion, ljudi koji idu, putovanja, promene, odlaska i dolaska, velikih kofera i free shopa na čijoj polici stoji CD Damien Ricea je prosto za mene nerverovatan. I želim da se što više nalazim na tom mestu, tako dalekom od civilizacije, tako daleko od svega što bi moglo da me iznervira.

Da, jedva čekam april. Da odem. Mesec dana, daleko, preko okeana, u novome, zanimljivome i, do sad, potpuno imaginarnom. I mogla sam odavno da odustanem zbog papira, škole i zlobnih pogleda, ali ta jedna činjenica da ću biti tako, u Americi, prosto daleko, me čini srećnijom nego većina stvari trenutno. Nije li to ono sve što volim - promene, putovanje, novi ljudi, nova sredina i druge kulture?

Ne znam gde se bila izgubila ta osoba na trenutke.

Možda će najteže biti vratiti se. Znati da moraš da dođeš opet i opet staviš istu masku i opet igraš po njihovim pravilima i opet se praviš, pretvaraš, lažeš. Ne vidim kako prijateljstvo funkcioniše na osonovama laži. Zato i puca sve.

Želela bih da sam sad tamo, negde. Da Damien i Lisa pevaju pored mene u nekoj zabačenoj kolibici u Irskoj dok kroz prozor izlazi proleće. Da stvari,e to, budu jednostavne. Da postojim samo ja, muzika, ljudi i svet, taj bezgranični svet koji zove i mami. I da ako ne želim ne moram da se vežem, da trpim, da se pravdam i da se smešim.

Verovatno sam još odavno tu pogrešila kad sam počela.

Svaka godina donese nova iskustva i svake godine naučim nešto jako bitno. Mislim da ću ove konačno naučiti da ljudi zaista nisu vredni da se ja svako jutro budim stisnute vilice, ukočenog vrata, da me boli glava i da se i dalje osećam krivom ako nisam tu kad oni zamisle. Ima par jako retkih koji zaslužuju to.

Show must go on. Ali ne na taj način više.

Ah. Amerika.

Smešno - uzela je zlato Plušenku, a ja joj se ipak toliko radujem. No, to jeste ono što sam htela. Jako dugo. Jako, jako dugo.

Da pobegnem.

Iskeno,
-Nja.

Oda proleću.

Bila sam na Kalemegdanu do malopre. Posle zaista dugo vremena zaista sam otišla. Sedele smo tamo, na bedemima na vetru i gledale u tamu, tu tamu koja iz godine u godinu ostaje tako blagosloveno ista.

Išla sam ka suncu. Bilo je rano jutro, a ono je sijalo i ne pamtim kad je bilo više okruglo. Nedostajalo mi je. I tako mi je prijalo. Imala sam osećaj kao rano jutro posle dobrog izlaska sa par čaša dobrog vina, tako divno neispavano i tako ispunjeno sa osećajem smeha u plućima. Bili su mi glupi svi razlozi za tugu, strani svi prolemu i sve obaveze tako daleke. Videla sam kako crna zemlja postaje zelena pod čistim nebom.

Ni oblačak. Ni jedan oblačak.

Seti se kako je to kad ti je vruće, kad možeš da sediš napolju i jedeš puding, sediš na čistoj travi, kad se smeješ vetru, kad se smeješ suncu, ma kad se smeješ za početak! I prija, je l' da? Ko će da se usudi sad da kaže da ne voli proleće?

Videla sam zašto sam nekad volela ovaj grad i osetila da mogu opet da ga volim. Videla sam opet nas na Kalemegdanu pod tvrđavama, držimo fotoaparat i beleženje momenata opet ima smisla. Pijemo našu hladnu kafu iz plastičnih šolja znajući da sad nećemo imati para da kupimo da jedemo. Ali da li je bitno? Smejemo se toj činjenici kao i mnogim drugima, ponajviše onoj da nismo u školi. Pevamo - loše, ali pevamo.

I slušamo. Slušamo jedna drugu, slušamo ptice, slušamo muziku, slušamo smeh i slušamo reku kako protiče pod nama, iako znamo da je ne možemo čuti.

Da li i ti sad vidiš te boje? Sve te čiste nijanse žute, plave, zelene... Nekako se čini da ima smisla ime ovog grada. Nekako se čini da sve stvari odjednom imaju smisla. I ti i ja i ne-baš-skroz suva zemlja i muzika i sunce i smeh. Ponajviše smeh.

Ne možeš reći da ti ne nedostaje. Znam da i ti vidiš slike kao i ja. Tako žive. I osećaš vetar. Čuješ ptice i udaljene ljude. Shvataš da se smeješ. Osećaš kako ti zglobovi bride od hoda, kako te žuljaju crne, raspale starke, kako ti se mrsi kosa. Izgubi se u tim osećajima, kao i ja. Gledaj u suncem zagubi se u sećanju i osećanju i misli kako će opet biti tako.

Proleće. Uvek naše proleće.

Pogledaj ove ruke.
Ove misli nisu tvoje, ovo telo ne pripada tebi.
Ovaj glas koji čuješ ne izlazi iz tvojih usana.
Ma nemoguće je!
Izgleda tako nemoguće.

I bridiš.
Bride ti usne, koža,misli.
Oči vidi samo crno, ruke ne osećaju toplotu.
Samo misliš na jednu stvar, samo misliš na hladnoću i treseš se.
Tako želiš samo da zaplačeš, ali koliko god se tresao ne uspeva ti.

I ko to priča unutar tvoje glave?
Koji je taj glas koji govorim tvom telu da se smiriš, a ne možeš?

Obavi ruke oko ramena.
Pipini glavu i vrat da osetiš da su i dalje tu.
Pogledaj ove ruke.
Pogledaj ih.
Tvoje su.

A opet osećaš kako da malopre nisu bile.

Koliko običnih nedelju dana promeni (malog) čoveka.

Nije da sam spavala tih nedelju dana, tako da možemo uzeti i kao da je bilo duže. Svakako se činilo duže. Kao da su prošle nedelje, možda meseci. Valjda zato što jesam nešto shvatila, naučila ili jednostavno uradila. All by myself.



Sumnjam da ću upisati psihologiju.

Ne zato što sam bila, videla i zamrzela. Ne, naravno. Psihologija je i dalje nešto divno i moja igračka. nešto što čitam na putu za Egipat u avionu.

Ali da bi i tako ostalo, neću je upisati.

Neću da završim rešavajući bezgranične statističke zadatke proklinjući u sebi dan kad sam to izabrala, nadajući se da ću otkriti neki smisao života, jer neću. Psihologija to ne nudi, na kraju sam shvatila. Tako da nastaviću da je učim, one delove koje ja zaista oću i nastaviću da pomno posmatram ljude praveći u glavi zapise njihovih osobina. Jednostavno je tako.

Petnica je bila drugačija. Bila je zabavna i divna, ali na drugačiji način nego prošli put. Otkrila sam nove stvari, upoznala divne ljude, stekla neko samopouzdanje, jako malo spavala, izgubila novčanik, naučila ljude da provlače prste kroz vatru, radila do pola 5 ujutru, izbegavala da jedem da bih radila, postala Frojdova ćerka, shvatila fonološku petlju, bila Dr House (verujem da jesam), grudvala se, bila na onom malom groblju (noću. po snegu.), postala sinonim za psihopatu (well, DUH) i stajala na stolu. Dead Poets Society. Oh captain! My captain!

Napolju je sneg, ovde je toplo u prigušenom svetlu i Lisa Hannigan peva. Ja sedim i razmišljam kako mi se crta i spava i kako jedva čekam proleće. Ali ovaj put ne samo u smislu da pobegnem od zime. Već da je pobedim.

Toliko stvari me čeka. Toliko ljudi da upoznam, toliko odnosa da izgladim i uništim, toliko puta da se smejem i toliko puta da stojim na stolu. Ne želim da se loš osećaj za 2010. ispuni. Uspeću da ga pobedim. Verujem u to.

Iskreno, pospano, sa podočnjacima do poda (i dalje) vaša,
Nja.

ja...

sam umrla. od umora.

samo toliko.

nja.

Petnica, kratka pauza i ovde nema latinichnih slova.

Nisam pisala iz jednog prostog razloga. Mrzelo me.

Dodushe i nisam imala vremena (chinjenicu da sam svaki momenat dragocenog vremena troshila na Jeremy Darlinga cemo SUPTILNO preskochiti).

U Petnici sam i sumnjam da cu da previshe pishem dok sam ovde. Slova me nerviraju, nema slika, a i ne vidim razlog zashto bih svoj dragoceni novotkriveni ZHIVOT troshila na kompu.

Upravo tako. Ja IMAM zhivot. ON se krio do sad, ali postoji.

PAR RECHI O MOM (postojecem) ZHIVOTU
Zavrshila sam papirologiju. Nema papira do 10. marta. I to je neshto.
U Petnici sam sa jako extra kul ljudima.
Uchim psihologiju.
Uchim psihologiju CEO dan.
Imam jako kul mushki duks.
Ochekujem prolece (ne. ozbiljno. ochekujem ga)
Uchim nemachki. I nisam potpuno promasheni sluchaj.
And last, gledam Dirty Sexy Money. My new obsession.

Toliko o tome za sad. Mogla bih da ses atirem pisanjem umetnosti, opisivanjem Petnice, svrshavanjem nad Jeremyjem, ALI necu. SUptilno cu ovo poslati i iskljuchiti blog. Za vishe informacija, imate moj mobilni.


Iskreno, odlazi, vasha
Nja.

Poslednji pozdrav socijalizaciji.

Nije da me ljudi nerviraju. Problem je u začaranom krugu. Problem je u dosadi, problem je u negativnosti.



Zato smo se dragi moji okupili ovde danas da bih rekla poslednju reč o mojoj dragoj prijateljici. Jer vas sa žaljenjem ovim putem obaveštavam da je moja želja za socijalizacijom izvršila samoubistvo. Bog nek joj dušu prosti.

Nemojte se osećati krivom zbog toga. Niko nije kriv, ni ja ni ona jadna. Takve stvari moraju da se dese ponekad. Valjda nam svima dosadi nekad da se vrtimo oko sebe, gledajući svaki dan isto, slušajući isto, čujući samo loše, gore, najgore stvari i gomilu svađa i gomilu negativnosti. Za mene i moju pokojnu želju za socijalizacijom to je zaista smrt, u nedostatku bolje reči. Ja nisam nakvikla tako. Navikla sam da letim da trčim da se POKREĆEM.

I jedino što me ubija jeste kad me zatvore.

I tako socijalizacija je bila zatvorena u jedan krug, uzak krug, osećala se klaustofobično i eto. Desilo se. Izvršila je samoubistvo.

Oficijalno se povlačim da patim u samoći i izražavam svoju žalost crninom i ćutanjem. Posle izvesnog vremena će proći i eto, verujem u reinkarnaciju, pa će moja želja za socijalizacijom opet oživeti. Sutra je novi dan, kako nam je Skarlet O'Hara rekla. (doduše, ona jeste imala Rhetta, a ja ga i dalje čekam ili ako ne njega makar Jermeyja ili Housea, ali kako provaljujem ostaje mi samo da čekam i da je citiram)

Ili kako pak Balašević to životnije kaže (damn, uvek je u pravu) - Neka, samo ovu noć da izguram. Sutra ću već naći dobar izgovor.

Ona bi to volela.

(I, za preventivu, kad pišem ovo ni na koga ne mislim i kao što rekoh na početku NISTE mi dosadili. Sama sam sebi dosadna, pretpostavljam. Vratiću se ja, samo da se naspavam.)

Iskreno, u žalosti,
-Nja

When in Rome...

SPOILER - Ovaj post je pun spoilera o seriji "Rome" i ako želite da znate o kraju druge sezone nastavite da čitate. Ali prepostavljam da ne želite.



Oktavija i Agripa su se konačno kresnuli (da izvinete). Muvanje već tri epizode je nešto potpuno čudno i jako DUGO za "Rome" u kome je jedna scena da se ljudi upoznaju, a druga da su u krevetu.

Jako su slatki zajedno, za promenu Oktavija nije sa nekim zbog rodaje (Pompej) ili sa rođenim bratom (mislim da i dalje imam posledice od ONOGA). Nekako su tako slatki, zaljubljeni i sva ta tajna veza je osvežavajuća. Pored Pula i Irene jedan od retkih normalnih parova.

Mada koliko ja znam, Pulo i Irena neće opstati, iako je ona trudna (glupa Gaja). Nije mi jasno kako će se ve izdešavati kad imam još samo 4 epizode, a Oktavijan treba da zaratuje (opet) sa Antonijem, Antonije da se oženi Oktavijom, onda ode u Egipat i bude sa Kleopatrom, Oktavijan da se oženi Livijom, Servila da izvrši samoubistvo etc etc

Ako ste ikada želeli da odgledate "Rome", nećete morati jer sad otprilike znate sve. No koliko god ja upućena bila u sve to, ja i dalje gledam jer je NEVEROVATNO zabavno gledati gomilu tako savršeno nesavršenih likova kako se kolju međusobno. Krv i glave na sve strane - jeeej.

Definitivno mi je prva sezona bolja, ali moguće je da je to zbog moje pristrastonsti prema Cezaru. A i Nioba je bila zabavna. Posebno kad je skočila sa terase. Jeeej.

Antonije je i dalje hot, ali je i dalje svinja, a Servila i Acija su i dalje kučke. Volim ih, obe. Oktavijan doduše nije više kao pre. Da, verovatno jesam pristrasna i prema Maxu Pirkisu, mojoj prvoj celebrety ljubavi, ali Simon Woods me PLAŠI. Ozbiljno. Oktavijan je pre bio prepreden, pametan i odmeren, a sad je životinja sa vodenim očima.

Mada jeste zabavan.

Vorenusa bih tako spalila često, mada njegovu ćerku još više. Pulo je drag - jeste da ubija ljubavnike svoje simpatije, ali bože moj, svi imamo mane. Tako da, moram priznati, osim možda Irene, nemam omiljenog lika - svi su tako bolesni, odvratni, realni i - zabavni!

Žao mi je što nema dalje, jer ko zna šta bi uradili - bio bi to žestok cat fight između Acije i Livije što bi bilo vredno videti. Mada sam svesna da bi to bilo ponavljanje u neku ruku "I, Claudius", volela bih da vidim sve šta se dalje dešava u očima HBOa. Nije sve istorijski tačno (ok, nije većina), ali je zabavnooo i krvavooo. A krvavo je zabavno.

E sad, ako ste sve ovo zaista pročitali i pitate se ZAŠTO pišem o "Rome" kao da je jedina stvar na svetu (a nije. imam i dirty sexy money.) to jer jer u principu nemam život.

U stvari imam, ali neću da vam kažem.

Mnogo je zabavno kad ljudi ne znaju šta vam je u glavi i ko ste vi zapravo.

Postajem manipulatorski skot s vremena na vreme. Though, dosadno mi je.

Till next time,
Ave Cezare,
-Nja.

Manipulacija.

Dozvoli mi da se predstavim. Ja sam tvoja sumnja. Svaki put kad čuješ onu drugu stranu, to sam ja.

Ja sam zlo i požuda. Teram te na stvari na koje ne bi pristao. Dajem ti ideje, a ti ih ostvaruješ - sam. Ko može da me okrivi? Niko me i ne zna takvu. Pa ni ti.

Radim iz prikrajka. Nećeš posumnjati na mene jer kao da ne znaš da sam tu. Ali dovoljno je da se zlobno nasmešim i da ti dobiješ ideju, da dobiješ želju da povrediš, mrziš, raščerečiš... ubiješ.

Ja sam poput đavola na tvom ramenu. Pratim te i nećeš me oterati. Veruješ mi i voliš me. Jagnješce naivno. Ti glupo, glupo biće. Lutko na konopcu. Delu mase.

Ja sam deo tvog života. Svakodnevnog. Neizbežna sam. Misliš da te volim, ali ti mi samo trebaš. Ti si samo deo plana. Ubijam dosadu. Kad drugi dođe, ostaviću te. Ostaviću praznu ljušturu iz koje sam isisala život i ljubav i sreću i ostavila samo prazno korito mora.

Ja sam strah i sreća i tvoje zlo.

Ja ne živim zbog ljudi. Oni umiru zbog mene.