Zajebi ovo, biću striptizeta!

Pa, bio je tu taj baštovan. Baštovan, nazvaćemo ga Alehandro, je bio pored bazena. I bazen je bio pored fensi kuće.
U fensi kući je bila devojka koja je prespavala noć pored bazena dok su je gledali jelenovi aka Bambiji.
Devojka je svirala klavir.
Recimo da se zvala... Viktorija.
I tu je bila ta žena. Žena se tuširala s obzirom da je pre par momenata plivala u bazenu u bašti.
Usput, bazen je bio prljav.
I žena se zvala Miranda. Recimo.
Pa, dok je Viktorija svirala i Miranda se tuširala, Alehandro je kliknuo pored bazena i počeo da traži nešto. On tako zaroni ruke, pa zatim i glavu i skoro upadne u bazen
Miranda se i dalje tušira. Viktorija i dalje svira.
Do sad je već očigledno da Alehandro traži nešto kao što je i očigledno da Viktorija zna dobrod a svira klavir.
Takođe je očigledno da je Miranda glupa jer ne čuje da je devojka aka Viktorija nasumično ušla u kuću i krenula da svira klavir. Oo
I Alehandro nalazi nešto.
Vadi ga napolje i napolje... Veliko je... I dalje pokušava da ga izvuče... (Vikroija svira dramatičnu melodiju, Miranda se dramatično tušira)
I uspeva da izvuče!
To je mrtvi Bambi!
...
WRF MRTVI BAMBI!? O.o

Dakle, ne, ovo nije moj poremećeni um mada je ideja nasumična dovoljno da bi bila moja. Ali neki drugi bolesni i uvrnuti mozak je bio brži pa su napravili ovaj video (koji ima još random momenata i traje 20 minuta i 39 sekundi)
To se zove umetnost.
Ovaj video možete pogledati na 51. oktobarskom salonu.
Sad je moj život mnogo lakši kad znam da ću se mučiti 4 godine na akademiji umetnosti da bih bila VELIKI i NEVEROVATNI umetnik koji će izložiti svoje delo o mrtvom Bambiju iz jezera.
...
ILI IPAK NE.

Kao što naslov sam kaže - zajebi ovo! Biću striptizeta!
-Ja.

100 utisaka jeseni. Onih lepih, divnih, prelepih.

Zeleno. Šuškanje lišća. Miris kiše. Rođendani. Mandarine. Studenjak. Damien Rice. Subota ujutru. Mraz na prozoru. Zubato sunce. Debele jakne. Bakarno. Sajam knjiga. Vlažna zemlja. Barice. Upaljena klima. Čaj. Male prehlade. Vetar u prolazu kod škole. Puni kafici. Zadimljene prostorije. Vetar. Samoća. Pisanje. Plišane pidžame. Petnica. Osušena trava. Kišobrani kao modni detalj (nikako za korišćenje). Gumenjaci. Debele čarape. Zeleni džemperic. Miris snega. Žuto (a nije heroin). Spavanje do kasno. Kuvano vino. Noć Veštica. Prazan Kosančićev Venac. Narandžasto. Ulična svetla. Kovrdžanje kose. Način na koji mi se zagreju uši kad uđem sa hladnoće u toplo. Kornjača aka Black Turtle Pub. Gledanje Housea. Kapućino. Kratki raspust. Prvi sneg na Kališu. Odsjaj sunca na zgradi preko puta. Mokre noge. Oktobarski salon. Mix It. Kontrolni. Pismeni. Smeh. Nar. Skupljanje kod kuće. Zlatno. Anime i mange. Andrej. Škola i mi. Apsint. Hladno. Čorba kafe. Pirsing. Toplo ćebe. Psihologija. Trolejbusi. Opekotine. Referati. Kape. Senke. Balašević. Brankov Most. Kampovanje kod filološke. Sreća. Nevreme. Kokteli i tekile. Žurke. Mrak kad izađemo iz škole. Maske. Ledena jutra. Jogurt. Bežanje. Čekanje ljudi kod konja, na hladnoći. Zalazci. 10. oktobar. Prijave. Bridge i džuboks. Mali Princ. One crne cokule i skejterke. Oblaci. Trčanje po Zemunu. Stranci. Zvezda padalica. „Rain“. Vienna Teng. Sumorna jutra. Mrak. Istorija Umetnosti. Budimpešta.

Ekskurzija?

jubilarni post no100 kaže:

MRZIM UTORAK.
nije dobar za zdravlje.
kao ni balašević pred ponoć.

Secanja na zemlju sa druge strane.

Dobro jutro svi! Napolju je kišovito i hladno, ali ovde je fino i udobno. Wui!
Opet sam sanjala Budimpeštu. Užasno je iz prostog razloga što me podseća da sam zarovljena u Srbiji još bar mesec dana i da nema šanse da putujem, a dobro znate da je putovanje moj život. Posle pisanja, moja najveća strast! Obooožavam da putujem. Obožavam. Bilo gde.

Ovih dana sam mislila dosta o Bernardu i Elsi koji su bili moji host roditelji dok sam bila u Americi i jako mi nedostaju. Pisala sam im i Elsa me je opet pozvala da dođem u Minnesotu. Ah, to bi bilo divno. Iako ne bih nikad mogla da živim u Ameriki i iako sam u početku bila razočarana što su me stavili u Mineapolis, a ne u San Francisco, zapravo mi nedostaje. Čak i usrani Minneapolis i posbeno njegov twin-city St. Paul. St. Paul je prelep sa malim američkim kućicama i malim centrom gde imate nešto što se zove „Candy Land“ (to nije jedini razlog zašto mi nedostaje, nećete mi verovati)! I sve prodavnice CDova i muzeji… Ahhh. Čak mi nedostaje i onaj vikend kad smo posetili Viskonzin iako je grad u kom smo bili JAKO mali i JAKO tih. Ali izgleda kao iz onih filmova 50-ih, čak imaju i debelu konobaricu sa konjskim repom koja ti donese kafu i priča smešnim akcentom! Otprilike samo čekaš kad će Elvis da uđe!

Takođe je tamo bio najveći shopping mall u Americi gde su me naterali da ostanem 7 sati. Znate, ja mrzim kupovinu. Da, jako je čudno s obzirom da sam devojka, ali mrzim je. Tako da je 7 sati bilo mučenje za mene. Ali čak mi i to nedostaje – nedostaje mi zabavni park sa SunđerBob vožnjom gde sam upoznala nove ’drugarice’ (dve devojčice koje imaju oko 8 godina) i prodavnica Cdova gde nikad nisu čuli za Emilie Autumn (i dalje ne verujem.) i Barns and Noble gde sam kupila Pračetovu knjigu i sedela 3 sata pijući kafu.

Što me podseti – Starbucks! Obožavan Starbucks! Prodala bih dušu za kafu odatle! Ne znam zašto je ta kafa toliko posebna ali ima nešto tu i aaaah, dark cherry mocca!? Bilo kad bilo gde! Tamo sam skapirala da su mi omiljene kafe moccacino i latte.
Sad mi se pije kafa.

I kuća Bernarda i Else je neverovatna! Za dve nedelje koliko sam bila tamo nisam mogla da vidim svaki sitni detalj koji imaju! A ima ih MNOGO! Počev od skeletona mačke koga jaše Hari Poter figurica! Toliko knjiha i Hindu slon na ulazu i kamin i ona kuhinja… Aaaah, volela sam taj osećaj kad se probudim i napravim sebi obrok i jednostavno sedim tamo, pijem kafu i sok od narandže (koji mi takođe nedostaje) i gledam kroz prozor. Nekad bi se mačka popela na mašinu za filter kafu, obično Cica, ona zla. Buahaha, volela sam i nju, bila je čisto zlo! Kad bi došla do tebe da je maziš, nema okretanja natrag jer u suprotnom bićeš povređen. Jako. Verujte mi, ja bih to najbolje znala…

Moja ’soba’ ispod krova je bila podjednako neverovatna. Povelisu nas (Anu sa programa i mene) na treći sprat kuće koji je bio prazan, samo par dušeka pobacanih, i rekli su „Spavajte gde god želite, radite šta želite! Samo nemojte da šarate baš po zidovima.“ Tako da smo napravile naše osobene kutke kako god smo želele i moj je bio odmah ispod krova, onako iskivljenog. Bilo je divno kad je padala kiša, ali takođe i kad je sijalo sunce. Na radiu je stalno bila uključena neka džez stanica i kad se probudiš uz Ređinu Spektor ili Elu Fidzdžerald u Americi dok kiša pada tih iznat tvoje glave – ne možeš da budeš depresivan!

Mislim da imate sliku koliko mi sve nedostaje. To je mesec jednog od najboljih iskustava mog života i iako je program bio čisto sranje, zavolela sam Minnesotu na neki čudan način. Zavolela sam ljude. I mnogo mi nedostaju. Nadam se da ću se jednog dana vratiti tamo. Na isto mesto, ispod krova.

Slika by JA copyright madafaka. "Duga nad St. Paulom"

Iskreno s ljubavlju,
Anja/Lucy <3

Čekajući sneg...

Želim sneg.

Znam da ste u šoku od onog što ste upravo pročitali, ali da vam potrvdim da je istina, ponoviću.

Želim sneg.

Da znam da je to jako čudno kad ja, queen-sunshine kažem, ali morala sam. Istina je. Samo želim da beli prah padne. A pod ovim ne mislim na kokain.

Nekako je toplije kad padne sneg, makar meni psihički. Uključiću "Winter" or Tori Amos, obući debele čarape i rukavice i gledati kako pada i pada i pada pod uličnim svetiljkama Beograda.

Ako do tad još uvek bude bilo uličnih svetiljka naravno.

I Nova Godina. Taj sveti osećaj Nove Godine i Božića mi jako nedostaje. Dugo ga nisam osetila i želim da ove godine bude posebno. Da zna, kažem to svake godine, ali ove mora biti drugačije. Nije ni bitno oću provesti u kući ili negde tamo sa filolozima (kako treće opcije ni nema, zar ne?) samo nek bude kao onda kad smo bili mali.

Mislim da je vreme da počnem nešto da radim jer sam svesna koliko glupog vremena gubim. Upravo sad.

Ustajem i radim nešto.

Ali zaista.

Love,
Lucy

Jednostavno jutro

Radjeno po motivima pesme "Pure morning" od Placeboa koju, verujem, uz mene svi jako dobro znate.



Otključavam vrata dok ona leži na njima. Poljubim je još jednom. Nasmeši se, a onda se lagano pomeri i otvara vrata iza svojih leđa.
Dok ulazimo u stan vidim kroz prozor da je nebi svetlije. Sunce izlati, a mi zalazimo. I dalje blago navareni, i dalje blaženi, ali polako „silazimo“. Kao i njen osmeh.
Stoji na sred sobe i lagano skida svoju kožnu haljinu. Dok izbacujem dim iz pluća posmatram je i smešim se. Ona me pogleda za tren pre nego što skine bratelu brushalter, ali onda nastavlja bez kolebanja ili stida. Ako išta zna to je kako da se skine.
„Imaš neku majcu?“ pita dok stoji skoro gola ispred mene. Nemo klimam glavom i bacam joj najširu koju imam iako dobro zna gde stoje. Gasim cigaru o zid, bacam patike i, prosto skidajući odeću, ostajem u donjem vešu. Ležem u krevet i zevnem, posmatrajući je još kratko pre nego što joj majca pređe preko grudi. Volim da je gledam kako se oblači. Još više volim da je gledam kako se skida.
„Nisi morala.“ Iskreno joj kažem već paleći sledeću cigaretu.
„Stoko.“ Odgovara nameštajući jastuk. Zenice joj prekrivaju sivilo očiju.
Napolju je sunce već izašlo i zaslepljue me kroz prozor i nemam pojma kako ću, zapravo, zaspati. I dok ostali se spremaju za posao i polako izlaze iz kuća, nas dvoje ovde ležimo u svom svetu, naduvani i sa osećajem kao da smo najveća govna na svetu.
Redak momenat kad pomislim da bih mogao da sredim svoj život.
Par trenutaka ležimo u tišini i samo čujem njeno disanje. Toliko sam se usresredio na ritam podizanja i spruštanja njenih grudi da mi je gotovo zasmetalo kad je progovorila. „E, Brajane...“
„Da?“ i dalje ne skidam pogled.
„Uradila sam test. Negativan je.“
Prijateljica koja krvari je bolja.
Smešim se i podižem najzad pogled. Zenice su joj blago manje. „Drago mi je.“ Iskreno kažem. Je li to dosta? Jesam li trebao to da kažem? I daljese osećam kao govno.
Gleda me i za par trenutaka pomislim da je ljuta. „Oh, i meni“ kaže i nasmeši se, iskeno kako je dugo nisam video.
Grlim je i privijam uz mene. Ne smeta joj. Štaviše osećam da joj srce mirnije kuca. Jednostavno jutro.

Dragi Bože koji si na nebesima...

Ako ima neko ko zaista gleda odozgo, onda mora da mu je mnogo dosadno pa se stalno igra sa mojim mislila i upliće u njih konopce sumnje i bezpotrebnih misli i ideja, pletući ih dok ni sam više ne zna da ih odmrsi, pa me prosto pusti da se mučim sa njima i ludo se zabavlja dok me gleda kako mi natiču prsti od odmotavanja.

Ako neko tamo gore zaista postoji, želim da mu kažem samo jednu rečenicu, neću da mu uzimam više vremena. Samo jednu, prostu rečenicu "Nosi se."

Beg.

Izašla sam pomalo razmazane šminke, mada je to više bila senka. Čudno je kako tuga uvek ima veće podočnjake.
Pevalo je tiho u ušima i taman prava pesma. Psychedelic yuppie flu. A šta je drugo moglo da bude? Glupačo.
Pod je popločan žutim lišćem. Malo sam zarčala preko ulice da shvatim da prija. Najbolji način da ode stres... Za trenutak sam pomislila...
Ma ne...
Ali opet...
Pogledala sam desno i videla par ljudi, ali na levo nije bilo nikog. I potrčala sam. Nije to pesma za trčanje niti su suknja i kaput pogodni, ali nekako se uklapalo. Za minut sam prošla ono za šta inače trošim vreme da uživam. Nije me bilo briga, to lišće će biti tu i sutra, ali ta ogromna crna rupa mora da ode sad, odmah, da nestane, makar to značilo da radim ono što nikako ne zna, a to je da trčim.
Tek me je crveno svetlo zaustavilo da ne padnem sa nogu. Gledajući u semafor čije su boje bile razmazane, osećala sam bol, ali makar sam znala da sam ga ovaj put zaslužila.
Pesma je išla dalje, a pluća su stezala od pokušaja da se nagutam hladnog, nezdravog vazduha. Ne samo da nemam kondiciju za trčanje već nemam ni pluća, ali to nije bilo bitno jer je pod pravim bolom teret reči splasnuo. Zlim, detinjim mislima poželeh da je zima, da se smrznu, da im je hladno oko srca kao i meni i da ja uživam sama u odsustvu boja belog i crnog i baš u toj pesmu.
Prokleta rečenica i prokleta usta. Prokleta sećanja.
Razmazano crveno se razlilo u zeleno i hvala nebesima sa njima se razlio još jedan deo kamena među grudima, tu malo levlje.
Uzdahnula sam pokušavajući da prigrabim kiseonik da olakša stenu još malo i potrčala tako da sam osetila poglede između farova na sebi. Nosite se, i devojka u crnom kaputu može da trči.
Bol, baš kod pluća i u grlu koja ne puštaju više vazduh, bol u istegnutoj nozi, ali na odvratan, mazohistični način se kezim i uživam.
Nije da može biti gori od bola praznih reči i sećanja serviranih za jednu osobu. Bola puknutog osmeha i pomisli ’da li to išta i vredi’.
Glupačo.
Fizički bol ionako jedini može zameniti bol želje.

Samo, eto, onako...

Možda nij primereno ovako... možda je glupo... ali ja ne umem drugačije.

Nekako sam uvek znala sve da kažem kad sednem i stavim reči na papir jer kao da reč u vazduhu nije tako moćna. Ne znam. Ali sam sigurna da je napisati ovo jedini način da vam bar približno kažem - hvala!

Znate i sami da me nije bilo briga, da sam se plašila, da sam osećala kao da će mi svet pasti na glavu, svi upirati prstom i da ću postati dosadna, glupa i odrasla. Da neću ostati Mali Princ i da ću prestati da volim 'Društvo mrtvih pesnika', a da će mi a perfect circle, Placebo i Mika postati samo gomila tinejdžerskih gluposti. Užasno sam se plašila da ću odrasti i prerasti sve u roku od samo 24 sata i možda se i dalje plašim. Ali ne toliko.

Jer znam da ću ipak imati ljude na koje mogu da se oslonim.

O da. Patetična sam. Vas.

I to što ste došli i smejali se i pripemili sve... Svaki poklon, svaka želja, svaki osmeh. Sve mi pokazuje da imam grupu od desetak ljudi koji zaista vrede. Mnogo vrede. Nije da mi je jasno čima sam to zaslužila i kao što sam jutros rekla bojim se, jako se bojim da ne znate koliko mi znači. I zato želim da vam kažem da mi znači mnogo. Čak i kad tako ne izgleda, čak i kad jesam cutthrought (bipolar) bitch, čak i kad ubodem, naljutim se i gledam samo na sebe (a znamo svi da jesam takva, jebeš ga), znajte da značite. Mnogo. Samo sam trapava i glupa pa bez olovke i papira ne umem to da izrazim na pravi način kako bih želela. A divni ste. Mnogo.

I volim vas. Onako baš na najgej način koji je poznat ljudskoj vrsti.

Jednostavno, PUNO.

Sad izlazim is Patheticlanda i oprostite mi još jednom što ne umem baš lepo da sročim sve. Postoje u nama neke neprevodive dubine... Postoje u nama neke stvari... Neprevodive u reči... Ne znam...

Puno ljubavi i krofni od
-Ja :D