Watching the painter painting...

U jednom trenu svog života sam počela da volim jutro.

Prva jutarnja kafa i onaj život pre jedanaest... ne, ne pre jedanaest, pre devet! Onda kad sam budna ja i jedva par ptica i kad se sunce presijava na prozorima zgrada preko puta.

I ne znam kako sam ikada mogla da živim bez ovoga sunca.

Držim prozor tvrdoglavo otvoren iako jeste još uvek hladno. Boje i svetlo, ptice i vaduh. Uskoro će izaći oni prvi cvetovi na drveću koji mirišu na proleće. Ili ipak proleće miriše na njih?

Noći su jedine tako dugačke i tamne. Iza sunca dolazi samo mrak i želja da spavam, spavam dugo i čvrsto dok me prvi zrak ne propudi. Nema svrha za buđenjem i nema smeha noću. Čak se i ulice lede noću.

Sunce je jarko narandžasto i spušta se iza Bežanije. Nebo je kajsijasto, preliveno svetlo zelenom i bojom lavande.

Više volim prirodnu nego ljude.