Neke gluposti. I jedna, meni, vrlo važna priča. Uživajte u praznicima.

5... 4... 3... 2... 1... znate šta sledi.



Mislim da sam već sve rekla što sam mogla o 2oo9. i o Novoj Godini. Mnogo buke ni oko čeka, uostalom. Željnije sam iščekivala svoj rođend...

Čekaj malo.

Nisam.

No svejedno. Recimo željnije sam iščekivala kontrolni iz psihologije.

I ZABORAVITE da sam manijak opterećen psihologijom. Zaista nemam ideju šta drugo.

Ali eto. Možda bi trebalo da napravim popis šta sam dobro i šta loše uradila u ovoj godini?
A možda i ne bi jer je previše onih, "When I'm good I'm very good, but when I'm bad I'm better" momenata. Jednostavno, zanimljivije mi je kad ne znate šta sam radila i u čemu sam uživala.

Što se novogodišnih odluča tiče, htela sam da prestanem da budem toliko sebična. Ali ćemo videti šta će biti od toga. Ipak sam radila 16 i po godina na tome da postanem sebična - ima i to svojih čari.

A možda je, eto, zanimljivije da PRESKOČIM malo Novu Godinu? Za promenu.

Umesto toga, evo nešto što sam našla rovareći po kompjuteru. Smatrajte da je to kao poklon. Jer inače, ponavljam, ne volim da ljudi čitaju moje priče. Osećam se velikodušno. Nadahnuto. Božićno.
...
Koga ja to zajebavam, samo nemam šta drugo da pišem! xD

Ali, eto, svejedno, uživajte!

Iskrno vaša,
-Nja

~*~

Gluvo doba noći nad burnim gradom.Opet ima ljudi. Kao i uvek.
Prigušena svetla ulica daju atnosferu za zavođenje. U malim zabačenim pabovima se oseća miris požude. Restorani bude strast. Hotelske sobe su pune greha.
Park je jedini ostao netaknut. Kao da je stao u vremenu, kao da smo mi stali u vremenu, seimo na ljuljaškama i gledamo se. Kao deca. Vidim kroz svetlo lampe koja tu i tamo zatreperi tvoj osmeh. Sećam se dana u vrtiću i opet vidim te osmehe. Dečački, veseo osmeh. Isken osmeh. Samo ono pravo...
Zaboravljam zašto smo ovde, zaboravljam kako smo došli ovde. Ako ovako nastavimo, zaboraviću i ko smo bili pre ovog. Zaboraviću da smo bili foliranti kao i svi. Samo foliranti i glumci iza čije maske je samo uplašeno dete. A to dete sedi predamnom. Ja sam i sama to dete.
Predano slušam tvoju priču. Kad ti zaćutiš ja nastavljam. I ti mene slušaš. Odavno me neko nije slušao... Prija mi. Razumeš moje reči i ja razumem tvoje. Smejemo se iskreno. Iskreno obaramo tužne poglede. Iskreno zastajemo na bolnim temama. Iskreno ćutimo.
Ovo što pričam... Ovo što čuješ... To su one iscepane strane mog dnevnika koje sam otrgla da se ne bih stidela pred sobom ili da bih zaboravila bol. Pred tobom se ne stidim. Pred tobom ne boli. Sve je iskreno.
A znam da ti isto osećaš. Znam da su moje reči tvoje. Jer nije bitno da li želiš isto što i ja, da li voliš isto što i ja jer ti razmišljaš isto kao i ja i razumeš me. Osećaš zašto se smejem, a zašto plačem. Zašto hoću, a zašto neću. Osećaš zašto osećam sve ovo.
Gledam pravo u tebe i ne vidim te. Tvoja boja očiju nije važna. Tvoja dužina kose nije važna. Važno je ono ispod toga. Nije mi bitno da li si niži ili viši. Nije bitno da li si, kako ljudi kažu, lep ili ružan. Zar ne misliš da su ovi pridevi precenjeni? Zar ne misliš da su to samo izmišljotine telesnog razmišljanja? Jer mozak i osećanja teško definiše pridev “lep”. Još teže pridev “ružan”.
Tu si pored. Kad bih podigla ruku dodirnula bih te. Ali ja ni u jednom trenu ne dižem ruku jer nemam želju. Nemam potrebu da osetim prstima ono što osećam srcem.
Čula su precenjena. Sad osećam da bih mogla i bez nekih od njih...
Nemam potrebu da te vidim. Nemam potrebu da te osetim.
Samo imam potrebu da čujem i pričam i razmišljam.
Mislim da bih poludela kad bih sad ogluvela. Želim da nastavim da osećam tvoje reči u srcu. To je toliko bliže od dodira. Jer, fizički mi se ne dodirujemo. Psihički, ti si deo mene.
Poljubac možeš da daš svakome. Telo mogu da svi pipnu. Dodire i poglede svima daješ na ovaj ili onaj način. Strast i požuda su samo potreba tela kao i disanje. Ali moje pravo uživanje je ovo. Priča. Razumevanje. Osećaji. Koliko god da sam nekome platila ne bih se bolje osećala.
U ovom trenu odbacijem svoje telo. Poljupce i dodire ostavljam sa strane. Reči i osećaji me obuzimaju. Moj mozak, moja duša i “srce” su izvori celog mog uživanja sad. Prouzrokuju svu moju usplahirenost i moj mir. Vladaju nad mojim razumom.
Ne bi smetalo kad bi nešto puklo i ti me poljubio. Ne bih odgurnula tvoju ruku, ne bih izbegla tvoj pogled.
Ali može sve ovo da prođe, možda i bolje, i bez toga. Mogu lako da uživanja mozga odvojim od uživanja tela. I taj ostatak, to sad nije potrebno.
Kad odeš, a nažalost i to će se desiti, seti ću se tvojih reči, a ne tvojih poljubaca ili tvog tela koje će jednog dana ipak samo isčeznuti.
Jer dodiri prolaze. Požuda nestane. Strasti utihnu. Plamen se ugasi. Ali reči i osećaji i ta bliskost i sreća će ostati uvek u mom “srcu”, utisnuti jače nego i jedan dodir...

Sve je dobro što se dobro svrši (ne u TOM smislu)

Eto, 3o. decembar. Rezime raspusta i iščekivanje novih pobeda. Divan osećaj. Pored bola u glavi.


Jezivo me boli glava iz nepoznatih razloga. Mrzi me da odem da operem kosu i spava mi se. Možda je to samo neka apatija i par stvari me je sustiglo, ali čini mi se da ću morati ubrzo nečim da punim baterije. Dobar provod ne bi bio na odmet.

Ah, kad samo pomislim na putovanje. Toplo mi oko srca.

Drugi dan kako se drogiram psiho muzikom, ili vam mešavinom jazza i elektornike, the one and onlz, Anja Garbarek, čista alternativa. Mogli bi ste da je poslušate, ako želite nepto sasvim novo. Norvežanka, ćerka Jana Garbareka i sasvim opravdava ono da skandinavci imaju dobru, čudnu muziku. I opravdava svoje ime - Anja!
Ponekad je, eto, presečem Reginom Spektor i A Perfect Circle-om (a šta ste pa vi očekivali???). Čitam, intenzivno i jedem slatkiše.
Intenzivno.

I tako ja zaista koristim raspust, i tek ću. Pre nego što kažete bilo šta meni ovaj raspust jeste iskoršićen. Sedela sam kući, pila toplu čokoladu i čaj, ozdravila, piljila u foxlife, preslušavala sve moguće Maynardove intervijue i osećaj je bogovski, mamu mu. Pročitala sam par divnih knjiga, vratila veru u fantastiku (Gejmen, damn it!) i opelješila Lagunu (ne brinite. ostavila sam im pare). Gledala sam anime, Housea, filmove, tv. Slušala muziku i muziku i tooonu muzike. A pritom se videla sa svim onim divnim ljudima koje dugo nisam videla. Čak sam se i naterala da obavim svoje društvene dužnosti i odem na par rođendana - i čak se i dobro provela. :D

Zima mi služi da napunim baterije. Da iskuliram, da se odmorim, da razmislim. Nešto napišem, preradim roman, zaludim se stvarima i putujem.

Ponoviću, jedva čekam.

Imam utisak da idem, da kucnem u drvo, pravim putem. Ne nerviraj se, lagano, iskoristi dan. Zadivljuće je da umem to. Da ste mi pre dve godine rekli da ću biti ovakva osoba, ovako opuštena i vrlooo zadovoljna - ne bih vam verovala.

Da ste mi prošlog leta rekli da ću bez nekih stvari (čitaj - ljudi. bez jednog ljuda, dodjavola) pređiveti, gađala bih vas nečime.

Da ste mi prošle zime to rekli, odmahnula bih rukom.

Ali tako je. I nadam se da će ostati.

Pored svega što se dešava - i dobrog i, zaista, zaista lošeg - dobro se osećam jer znam da se izborim sa time.

Volim vas ljudi.
Zaista vas volim.
XD


Iskeno vaša,
-Nja.

Solarna energija, ali ne sa naučne tačke gledišta

Well it's all too perfect, ime to look back at us now.




Koliko god mi prija sunce koje se vidi kroz prozor, toliko me nervira što nas sve zavarava i tera me da razmišljam kako će uskoro proleće.
A neće.

Vreme me podseća na ono posebno doba godine, jedino podjednako srećno kao i septembar ili avgust, kada, kao što smo u nižim razredima osnovne pisali "izlaze prve visibake i sneg se topi". To što živimo na Balkanu znači da je klima poremećena pa obično nema snega koji se topi, a ja lično nikad nisam videla visibaku kako niče iz snega, ali mislim da znate na šta mislim. Mislim na ono vreme kad se kreće sunce i znamo da će biti toplije vreme, počinjem da dolazim u školu u sve tanjim jaknama i svima ispiram mozak kako "sunce sija, ptičice pevaju, cvece cveta".

To je tačno ono vreme kad krećemo polako da idemo na Kališ, popravljamo/kvarimo ocene, gubimo časove i zaljubljujemo se. Ili sam bar to samo ja.

Lično nemam ništa protiv snega, ali zaista ne bi volela da više pada. Bar ne ove godine.
...
A ni sledeće.

Ja radim na solarnu energiju. Kad ima sunca, ja sam srećna. It's simple as it is. Ne reagujem na hladno vreme i ne radim na sneg. Ne ide, prosto ne ide. Volim letnje pljuskove, volim topli vetar, volim sedenje na zelenoj travi. I tad sam srećna. A kad sam ja srećna, mogu da učinim i druge srećnim. Do the math.

I da, pomalo se plašim Nove Godine. Ne dočeka, već cele godine. Da li će biti bolja od ove? Da li je to moguće? Šta ako ne bude? Volela bih da se neke stvari promene, ali bih isto tako volela da neke ostanu iste. Iako sam zavisna od promena i od kretanja, ne umem da stojim u mestu i da se ne menjam, ipak je ljudski plašiti se da neke navike nestanu.

Lepo mi je ovako u nekim stvarima. I predugo sam radila na činjenici da budu takve da bih sad to tek tako izgubila.

Nadam se da neću.
Potrudiću se.

I eto za kraj, samo jedan stvar.
Lepo je znati da neko misli na tebe. Da te primećuje, iako to i ne pokazuje.
Jer, mnogo ljudi to ne ume. Mnogo njih ne želi.
Drago mi je da postoje i dalje oni koji vide.
Koji vide, ali ne samo očima.

Čudno je kako nas ljudi iznenađuju ponekad. Drago mi je da i dalje umeju prijatno da me iznenade. Hvala. :)


Iskreno,
vaša Nja

Sreća. Eto teme koja nije depresivna.

If I kiss you where it's sore will you feel better, better, better, will you feel anything at all?



Ne umem da pretvorim svoju sreću u reči.

Štagod bih htela srećno da vam napišem, ne ide. Onda jednostavno i odustanem od pisanja. Možda je to razlog zašto više pišem kad se ništa ne dešava.

Mogla bih ja, naravno, da skupim dovoljno depresivnih tema za pisanje - eto baš danas am gledala snimak cunamija - ali ne želim. Ne želim da ova zelena pozadina samo soji tu, a da reči koje je prekrivaju budu crne.

Dobro, svesna sam da reči jesu crne, ako gledamo bukvalno... Ali, ja mislim...

Oh, zaboravite.

Tako da, da, jednostavno ja ne umem da pišem kad sam srećna. To sam hiljadu puta rekla i hiljadu puta ću ponoviti. Nije li nepravedno što postoji toliko mnogoo reči i metafora da se opišu tuga i bes, a srećna, jedno tako jednostavno, čisto osećanje ne možeš opisani da bude drugačije i samo tvoje?

A svaki put je drugačije i samo moje.

Zato, hvatam sebe, kako ne želim sa nekim da podelim srećne vesti. Ne da bih bila sebična, nego tako stavljam ljude na test da vidim da li će primetiti. Da, često ne primete. Nekako ljudima je bitnije kad si tužan.

A ja svoju sreću želim da podelim. Želim da kažem zašto sam srećna, želim da kažem kad sam srećna. Želim da i vi budete srećni, ne zbog mene, već zbog nekog drugog, trećeg, petog razloga. Zbog par lepih reči koje napišem.

Ali reči ne idu.

Kad pišem, pišem da bih izbacila nešto iz sebe. Da ga nema. Zao valjda i ne zapisujem sreću. Ne želim da je izbacima. Srećene događaje ne opisujem u dnevnik, kao da se plašim da će da se istroše i odu i nestanu. Zaboravljanje, što kaže psihologija.

Ali svakako i dalje želim da podelim tu sreću. Da je udvostručim i dam ti deo.

Baš tebi.

Ko god da si.

Ovo je moj, skroman, jednostavan, pokušaj da to učinim. :)




Happily ever after,
-Nja.

O gripu - isto to, samo malo drugačije.

Slušam - "Red", Sara Bareilles
Čitam - "Haulov Pokretni Zamak", Dijana Vin Džouns

Valjda previše ležanja u kući zbog fizičkog zdravlja loše utiče na moje mentalno zdravlje. Previše se unosim u neke stvari, zar ne?

Trećeg dana (pr)oduženog gripa, više nemam temperaturu, ali zato nemam ni grlo. Smanjenje temperature bi trebalo da znači da sam van opasnosti pigletovog gripa, dok povećanje bolova u glavi treba da znači da sam ušla u opasnu zonu.

Medicina tako nema smisla.

Mežutim mogućnost da se ponovo krećem i vraćanje želje za životom su dobar znak. Nekako su mi vrati veru da negde tamo ljudi i dalje postoje i - OMG - kreću se! Bez mene, zasigurno, ali se ipak kreću. Iako sam juče, priznajem, bila uplašena za sebe u narednom periodu i razmišljala kolike su šanse da dobijem prase za Novu Godinu, danas sam sigurna da i ako se bude pojavilo ima da ga oteram, da izvinete, u tri pizde lepe materine. Pa neće mene jedan grip dotući. Već je dovoljno što mi je uništio ceo decembar, neće i raspust. Ustala sam, sad ću da nameštam sobu, oprala sam se, a kad paranoik baba ode, opraću i kosu. Boli me kuk iz nepoznatih razloga, ali neka. Preživeću.

Oću.

Povezano sa bolešću i mojim (nepostojećim) imunitetom, stvorila sam neku misao u glavi malopre čitajući "Izuzetna stvorenja", njanoviju knjigu Tracy Chevalier <3. Kaku vezu imaju imunitet i fosili, pitaćete se? Baš nikakvu.

Ali, XIX vek, u kome je smeštena radnja, ima. Primetićemo da likovi, iako su živeli pored mora u Engeskoj, punoj kiše i hladnog vremena, su relativno zdravi. Sem kad je Elizabet obolela od upale pluća, ni jedan lik nije imao ni prehladu ni kijavijcu.

Zašto je ljudski imunitet toliko oslabio tokom dva veka?

A onda sam shvatila da ja sama sam od juče popila 4 fervexa. Čudo je da i dalje imam prirodnog imuniteta kada toliko gradim taj veštački. Opet, bolesti i bolovi postaju sve jači i teži. Ako ne korostimo veštači imunitet, šta ćemo? Prirodni se već toliko izlizao da ne možemo da se oslonimo na njega. Koliko je samo moja rođena majka izdržljivija od mene.

Valjda smo mi te metiljave generacije koje živimo na brufenu i pored svinjskog gripa. Mi ćemo još i preživeti. Ali šta će da rade naša deca i ostale generacije koje nadolaze kada se pojavi grip mungosa, to nam ostaje još da vidimo.

Iskreno filosofski,
vaša Nja.

Damn.

Slušam - Damien Rice - "Elephant"

I tako, da, opet sam bolesna. Sve isto, samo još gore sa većom tmperaturom, bolom u kostima i kožom koja peče. Pa to je sjajno - al' za malo.

Ne znam više ni šta bih rekla jer reči su jednostavno isparile. Jedina svrha mog postojanja je spavanje i povremeno buđenje da bi se popio fervex. Nisam depresivna, besna sam, na život, na bolest, na zimu i na besmopomoćnost.

Žleim da budem zdrava. Zaista, jebeno, želim da budem zdrava.

Štagod. Zaista više, štagod.

-Nja.

We'll call it Christmas when the adverts begin

Difficult not to feel a little bit disappointed and passed over. When I look right through to see you naked but oblivious.


Danas sam opet plakala uz 3 Libras. Razlog nije ni bitan. Ne vama bar, ne celome internetu i imaginarnim ljudima koji čitaju. Bitna su osećanja. Pesma. Ta pesma uspe da me omekša nekako ponekad, iako nije tužna. Valjda je ja previše lično shvatam.


Zato volim muziku. Mogu da ispričam ceo život kroz nju.

Volela bih da 2010. sačekam uz čašu omiljenog vina, Maynarda i knjigu. Naravno, kako Maynard očigledno ima druge planove, moraću jednostavno da se zadovoljim slušajući A Perfect Circle, a ako budem u raspoloženju možda pustim Damiena Ricea ili Viennu Teng. Neku onako ubitačnu pesmu, tipa Cannonball ili Lullaby for a stormy night.

Neke stvari zaista nikad neću prerasti.

Shvatili ste možda da nemam ni želju ni nameru da odem negde, na žurku, pijančenje, doček, trg ili bilo šta što je usko povezano sa rečima socijalnost i veliko društvo. Uopstalom, ne vidim zašto bih slavila odlazak 2009. kada je bila izuzetno plodna godina (da, ja zaista želim tako da se izrazim) i ne želim da ode.

Ja želim da odem. A ne 2009.

I tako iz dana u dan sve smo bliži pometnji. Čak je i pao sneg. We'll call it Christmas when the adverts begin, što bi Damien rekao. Znajući mene, sasvim je moguće da završim na nekoj žurci. Ali sa ove tačke gledišta preskočiću to. Zato volim 2009. Naučila sam neke stvari o sebi.

For example, zimi nisam socijalna.

Toliko.


Da, i ja se iskreno nadam da ću prestati da pišem ovako depresivno. A do tad,


Iskreno,
vaša Nja.

Sva dosada sveta je uzela novi obik sada i nalazi se u mom organizmu. How lovely. Really.

Dobro veče dame i gospodo.
Večeras nisam ovde da bih pisala pametne misli jer ih nemam.
Večeras sam ovde jer sam se smorila.
Mnogo.
Baš.
Previše.
-.-



Sve više se osećam kao Lady of Shallot, zatvorena ovde, samo što ne šijem, mada kako stvari teku, možda i počnem. Takođe, da, imam osećaj kao da ću umreti ako izađem napolje i vidim ljude.
Jesam danas bila napolju, ali dođavola, bila sam do lekara. Da li se to računa?

Ne.

I tako, evo me ovde, četvrtak uveče, slušam - šta, šta, šta? - A Perfect Circle i gledam 3 Libras već jedno, paaa, treći put danas? [scena koja se vidi gore je jedna od oh tako normalnih scena za spomenuti spot. zar vas to ne motiviše dovoljno da ga odgledate, npr, odma sad???] Za dva dana 18 epizoda Tears to Tiara, sredila sam sobu, a gledanje članaka o masakrima u američkim školama mi je postala glavna zanimacija.

Potrebna mi je pomoć, vi to shvatate?

Sve više imam osećaj da ću sutra u jednom trenutku da puknem i otrčim u školu, ako treba i u pidžami. Osećaj zatvorenosti me ubija. Zaista.

Takođe osećaj da će vikend ubrzo još više.
Testovi iz engleskog.
Jej.
Al' za malo.

A kako pretpostavljam da nema šanse da Novu Godinu provedem u Los Anđelesu na nastupu Maroon 5-a ili da 12. februara budem u Beču na konceru Emilie Autumn, jedina nada koja mi preostaje jeste da se molim da zaista idem na EXIT i da Norah Jones dođe.

Sad bih kao trebala da kažem nešto u stilu "Nadam se da se vi osećate bolje" ali neću. Biću okorela kučka do kraja i reći ću "Nadam se da je i vama dosadno bez mene kao što je i meni bez vas, pičke jedne, volim vas."
Ah. Bože. Pa postaću čak i sentimentalna.

Uh. Bolje ne. Idem da još jednom odgledam 3 Libras. A mogli bi ste i vi.
Zaista.




Oh tako iskreno smoreno,
Nja.

Par nesložnih misli u glavi. Par čudnih pitanja.

Try to remind myself that I was happy here Before I knew that I could get on a plane and fly away...


Nekako zatvorena. U svom svetu, u imaginarnom svetu, u sobi. Izvan onoga što je napolju, izvan noći i dana, izvan leta i zime.
Izvan ljubavi i mržnje.

I tek onda, u ovim trenucima, kad se ništa ne dešava, misli ni ne postoje, shvatam koliko je sve to budalasto. I to nerviranje i svi ti ljudi i ja. Ja ponajviše.

Možda je to od neke temperature, a možda je samo meni previše dosadno. Ali život ja zamršen. Ljudi su budale.

Možda je i to osećaj ravnodušnosti iz mene. A i taj glupi osećaj asocijalnosti. Želim da prestane, ali opet, slika je tako čista odavde. Nema nekakvih osećanja da se mešaju.

Kad se život zakomplikuje ja promenim nešto. Boju kose, detalj u sobi, komad odeće.

Ali šta raditi kad nema više šta da se menja?
Kad ne znaš gde želiš da budeš?
Kad jedini izlaz koji vidim je otići negde, bilo gde, u drugi svet gde nisam ja ja, a ni ljudi nisu ovi koje znam?

To ne mogu da uradim.

Valjda će stvari biti jasnije kad izađem odavde. Odem među ljude, smejem se, popijem po koje piće. Ko zna, možda se stvari i zaista vrate na staro.

A možda - da, ipak i dalje gajim tu nadu - se pojavi novi izlaz. Nova vrata i neko novi.

Mada sumnjam.
Predugo sam pokušavala da usadim svoje korene ovde.
Ako nasilno pokušam da ih isčupam...

osušiće se.

Iskreno,
Nja.

My tea's got cold and I wonder why I got out of bed at all...

Valjda je to kod svih u jednom trenu tako. Ili sam pak to samo ja. Ali nemojte se ljutiti ako budem gruba ili depresivna. Jednostavno, zima je.
Mogli ste da očekujete da će nešto tako da se desi.
Priznajte, ipak sam dobro izdržala.



Nisam mogla da se pomerim iz kreveta. Od kad sam juče ušla u kući - ili bolje reći upuzala - do nekih pet-šest sam spavala. Probudila sam se tak kad sam kroz neki polu-san osetila ukrasnu lampu kako pada na moju ruku, tik pored moje glave.

Jako jako malo je falilo da se dve pauta zveknem u isto mesto za jedan dan.

Vrlo sam umorna i dalje, iako od količine lekova (lekooovi <3) se osećam bolje. Sad samo šmrkljam i boli me glava. Verujte mi, napredak je.
Dobro de, temperatura mi blago raste, ali Bože moj, dešava se.

Vreme popunjavam gledajući anime i crtajući praksu, tu i tamo ustavši da pojedem nudle, napravim kafu i sredim deo u sobi. I nije da mi ne prija, moje malo mesto i mir. Ovih dana mi asocijalnost prija više nego išta, samo... nemojte to lično shvatiti. Dođe mi tako period kad bih se sama zatvorila u sobu, gledala Housea/Pleme/anime/crno-bele filmove i nalivala se kafom i ždrala čokoladu. Nema to veze sa ljudima. Moguće i da je posledica PMS-a.

A možda sam jednostavno i prirodna kučka.

Svejedno. Ako nemam kontakt sa vama uživo (a verujte mi, ne želite to baš danas), ovako ću vam preporučiti par stvari u ovim ledenim, ogavnim zimskim danima-

1. Kradljivica Knjiga - znam da već jesam, ali evo ga opet. Mark Zusak, "Kradljivica knjiga". Pročitajte.
2. Higurashi - anime. Ako volite krv, boleštine, horore i "Elfen Lied" toplo preporučujem ovu bolesnu, krvavu, zastrašujuću i nenormalno zabavnu anime ^^
3. Tears to Tiara - anime. Yet agian. Ova nije bolesna, više je istoriska, pa ako volite vitezove, Artura i slično, ovo ima neke elemente.
4. Izbegavanje facebooka - pomaže. Zaista. Od kad ne idem na facebook, moj muž više ne hrče!
5. Dido - koju abnormalno slušam ovih dana u kombinaciji sa Emilie Autumn, A Perfect Circle i Toolom. Oh, i Kate Bush, ali cenim da se to podrazumeva već. Ako ste za mirniju varijantu, Dido. Ako ste za nešto bolesniju, Emilie. Ako ste za neki tvrđi zvuk sa puno alternative Tool ili A Perfect Circle.
6. "The Fall" - Norah Jones. Novi album. Potpuno drugačiji od bilo koje Norah do sad. Ali neverovatno lep. :D
and last, but not least
8. Izbegavajte udaranje glavom o ivicu stola, prosipanje tuša, guranje kartice od fotoaparata u mobilni i crtanje pod dejstvom bolova i narkotika. Provereno je loše.


Vraćam se svojevrsnom gubljenju vremena i uživanju u tome.

Iskreno vaša,
Nja.

"Kradljivica knjiga" i druge priče.

UPOZORENJE - predstojeći tekst može da upropasti kraj knjige "Kradljivica Knjiga". A ne mora. Može i, jednostavno, da vam bude upozorenje da ne otvarate knjigu bez paketa maramica.
Hvala na pažnji.

PORUKA
Pročitajte knjigu. Ako volite istoriju i ako volite životne priče pogotovo. Ali, iskreno, štagod da volite, pročitajte knjigu. Vredna je toga, svaka stranica je vredna. Kao i svaka suza.

Zaspala sam sinoć oko pola 3 naduvena, otečena i crvena u licu.
Od plakanja.
Za knjigom.
Za Lizet.
Za Rudijem i Hansom.
Za Maksom.
I za hiljade i hiljade ljudi.

Dan bez facebooka je bio u ponedeljak. Bilo je, priznajem, teže obuzdati se. Ali oh, tako neverovatno olakšavajuće. Uzela sam u ruke knjigu koju sam duže vreme meračila. "Kradljivica Knjiga".
A prve reči na poleđini su

EVO JEDNE MALE ČINJENICE.
Umrećete.

Nije li to dovoljno da privuče mene?
I još II svetski rat.
My cup of tea.

Do juče sam pročitala polovinu. Sela sam uveče na krevet i otvorila knjigu. Uzela mandarine, skuvala čaj i čitala.
Prošlo je 1oo strana. Nisam ni primetila.
Pojela sam čips.
Prošlo je još mnogo strana. Prestala sam i da gledam koja je.
U jednom bizarnom trenu sam usputno pogledala na sat i videla da je pola 1. Nisam odustala od čitanja iako, hvala bolesnoj školi, bi trebalo ustatu za 5 i po sati.
Odlučila sam da pročitam "još malo".

A onda sam shvatila.
Ova knjiga neće imati srećan kraj.
Imala sam dve opcije.
1.Sutra u autobusu/školi ću se rasplakati u javnosti kao moron.
2. Ostaću ovde.I čitaću.
I to želim.

I ostala sam, okretajući stranu za stranom, brzo čitajući, ponekad (mada sve ređe) se zasmejavši, a onda sve više pokrivajući usta rukom u šoku. I onda su došle prve suze.

Plakala sam poslednjih 1oo strana knjige bez prestanka. Plakala, ridala, jecala, obrćuću strane, brišući oči od suza, pokušavajući da odmaglim vid. Nije mi se spavalo. Nije mi se ni najmanje spavalo. Samo sam želela da ostanem i d čitam, dugo i da se knjiga srećno završi.

Ali nije.
Nikako nije.

Presudan je trenutak kada Lizet ljubi beživotna usta osobe koju je neizmerno volela. Kad krene da jeca, sama, na ulici među ruševinama.

I više to nisam bila ja koja čitam knjigu. Ja sam postala Lizet, uplašena nemačka devojčica u razrušenoj ulici koja glea oko sebe i beživotna tela svim onih koje sam volela. Ja sam drhtala i plakala umesto nje, ja poželela da im povičem da se vrate.

Volim knjige koje mogu da zavaraju i javu.

Završivši knjigu, navivši (dva) alarma legla sam u krevet, skrhana, slomljena i umorna. Ne od čitanja. Već od onoga što sam upravo proživela. I ceo dan sam bila umorna, ceo dan sam drhtala, na svakih par minuta se prisećajući događaja iz ulice Himel u kojoj sam sinoć bila.

Ako mene pitate, knjiga bi trebala da se koristi kao terapija za lečenje od rasizma. Jer ako i dalje imaš želju za ubistvom posle pročitanih stranica, znači da imaš problem.
Ozbiljan.

Više nego ikad sam imala gađenje prema svim tim ljudima koji su mogli da učine tako nešto. Pokušavala sam, zaista jako dugo, da shvatim koje su traume iz detinjstvar siromašnog dečaka iz Mihena da počne da mrzi sve i svakoga, da češlja razdeljak na pogrešnu stranu, napravi kockaste brčiće i ima snage za onoliko ubijanja. Da šalje u smrt svoje ljude i da ubija druge.

Odakle nekome toliko snage?

I rat. Rat, rat, rat. Nema tu nipta dobro. Borba za otažbinu? Za čast? Za mir?
Dođavola sa time.
Kad će ljudi shvatiti mrtav više ne značiš državi?
Umiranje je uvek isto.
Za otažbinu ili za sebe. Smrt je smrt.

Jer ipak, rođenje i smrt su jedini trenuci života kad smo svi jednaki.
Svi uplašeni.
Svi zbunjeni.
Svi bespomoćni.

(Ne!) putuj Evropo!

Kovitlac reči u glavi.
Toliko toga što želim da kažem, a opet treba da ima neki smisao.
Tako mi očajnički treba nova sveska za dnevnik. Čisto za šaranje.

Evo, da glumim malo pamet i da se dotaknem teme aktualnih dokađaja, ali, za promenu u zemlji Srbiji, aktualnih događaja koji me raduju.
To vaistinu retko dešava.
Ukidanje viza.

Realno, još od Zagreba pre dve godine sam zaključila da nisam sigurno koliko želim da odlazim kući u 9, na vreme za toplo mlekce, po zakonima mozgatih ljudi Evropske unije, ali da tako očajnički želim da putujem. Ne postoji ništa, ali zaista ništa, što se upoređuje se osećajem putovanja.
Duhovni orgazam.
Uvek je lepo. Koliko god užasno ispalo, uvek je lepo.
Čak i kad padnete, oderete koleno, dobijete temperaturu, smeste vas u pogrešni smeštaj, niste na beer festu, porodica vam je nervozna, ipak je lepo.
I tako, novopridošle vesti me itekako raduju. Već pravim planove, Budipešta, Beč, Atina, Sofija. Italija!
Backpacking!?
Jedna od najvećih želja - da stvaim ranac na leđa i idem. Nije bitno gde i nije bitno na čemu ću spavati. Da idem. Spavam po jeftinim hotelima, jedem sendviče na ćošku, pijem instant kafu po pumpama i vidim toliko mnogo sveta.
Želim da vidim sve.
Ne mogu da kažem da želim da odem u pravcu levog ili desnog. Ne mogu da kažem da mi je želja da vidim jednu ili dve zemlje i da je onda sve okej. Ne. Ne mogu biti skromna. Želim da vidim sve.

U planu za sledeću godinu je toliko toga. Budimešta, Beč, Amerika. Zagreb. Negde otići za letnji raspust, ali, ne, ne na more. Negde novo.

Toliko sveta, a život jeste prekratak. Volela bih da na svim mestima mogu da ostavim trag svog stopala. Ne zbog traga. Već zbog traga u meni.

Ipak, tek mi 17.
Evropo, dolazimo.


Do tad, ostaje mi onaj najbrži i najjeftini način putovanja. Okretanjem listova nege lokalne knjige.
Putujem nazad u nacističku Nemačku da se držim sa Lizel, jevrejskim bokserom i smrću.


Puno pozdrava,
Nja.

[staviti neki pametan naziv ovde]

Pretpostavljam da bi kao za prvi post trebala nešto pametno da kažem? Nešto pametno da napišem?

Pa eto. Par reči.
To što sve izgleda zeleno i lepo ne znači da jeste. Napolju je kiša, a ja sam sama u sobi sa sveskom iz muzičkog bedno otvorenom ispred mene i žarkom željom da počnem da učim psihologiju. Ali mi ne ide. Ne zato što ne mogu od muzičkog. Već zato što me mrzi.

Sutra ću rano ustati i mrzeće me da odem u školu.

Koja besmislena priča u prvom postu. Možda će am to i najbolje reći o svemu ovome.
Besmisleno.
Kao i ceo život.
Moj, tvoj, njihov.
Besmislen.

Ali, oh, tako nerverovatno zabavan.

Iskreno,
ja.
Anja Kira-Kira.