Watching the painter painting...

U jednom trenu svog života sam počela da volim jutro.

Prva jutarnja kafa i onaj život pre jedanaest... ne, ne pre jedanaest, pre devet! Onda kad sam budna ja i jedva par ptica i kad se sunce presijava na prozorima zgrada preko puta.

I ne znam kako sam ikada mogla da živim bez ovoga sunca.

Držim prozor tvrdoglavo otvoren iako jeste još uvek hladno. Boje i svetlo, ptice i vaduh. Uskoro će izaći oni prvi cvetovi na drveću koji mirišu na proleće. Ili ipak proleće miriše na njih?

Noći su jedine tako dugačke i tamne. Iza sunca dolazi samo mrak i želja da spavam, spavam dugo i čvrsto dok me prvi zrak ne propudi. Nema svrha za buđenjem i nema smeha noću. Čak se i ulice lede noću.

Sunce je jarko narandžasto i spušta se iza Bežanije. Nebo je kajsijasto, preliveno svetlo zelenom i bojom lavande.

Više volim prirodnu nego ljude.

SUNCE POSTOJI!

samo toliko.

Jednostavnost postojanja II

Prva pomisao danas kad sam videla svoju kožu posekavši kažiprst na žilet bila je

"Haha. Izgleda kao špaget."

somewhere in between

We went up
to the top of
the highest hill

And stopped.

Still...



it was just so beautiful
it was just so beautiful
it was just so beautiful
it was just so beautiful
it was just so beautiful
it was just so beautiful
it was just so beautiful

Jednostavnost postojanja.

Danas sam usisala čarapu.


A onda sam je spasila.

Kul i urbano, samo kul i urbano.

Your in-depth results are:

Gregory House - 10
Eric Foreman - 7
Lisa Cuddy - 7
Robert Chase - 5
James Wilson - 4
Allison Cameron - 2


WTF, Foreman? -.-

Ona se (ne) budi.

Vruće je.
Tako mi je opako vruće da želim da izađem ovako bosa napolje ne sneg.
Ne znam šta je to, ali ja se znojim i otvoren mi je prozor kao da nije minus dva napolju.

Iz nekog razloga, sneg mi ne smeta. Štaviše volela bih da mogu u kaputu da izađem napolje i prosto ga gledam dok se spušta veče.

Vreme. Eto šta mi treba.
Samo malo više vremena da uživam. Osamnaest mi je, prerano je da se brinem za stvari kao budučnost, prerano da mi svaki dan bude popunjen, prerano da budem otpuljena i da ne osećam ništa. Prerano mi je da mi uživanje postane rutina, prerano da se umetnost pretvori u rad.
Poštovani veliki umovi, kako smete da kažete da je umetnost rad?

Rado bih izašla iz ovog otupelog, mračnog veka koji se nije ni malo pomerio od baroka i koji je tako olako sahranio sve boeme, ali, avaj, izašla bih sama.

A ja, sama, na snegu nemam šta da radim.

Prolaz.

Sve se menja, ali taj prolaz je uvek ostao isti.
Iz dana u dan, hiljadu ljudi, dve hiljade stopa ga utabaju, kao da žele da budu sigurni da se nikad neće promeniti.
Trudili su se neki da ga uletšaju i da ga učine dostojnim prestonice, ali slike se rastrgnu, zidovi iparaju, muzika nestane, a cigani vrate. Ne da se pozivu vremena, taj prolaz.
Prolazim kroz njega jako često. Ponekad svaki dan. Gledam oko sebe sa gnušanjem i razmipljam koliko želim da se promeni. Kao da je prolaz izvor svih moji mržnji prema onome što je iznad njega.
Razmišljam kako sam stranac koji prvi put spušta svoja stopala na zemlju ovoga grada i zamišljam koliko je odvratan taj prolaz onome koji ga prvi put vidi.
Da dođe za deset godina, prolaz bi bio isti.
I sve se menja! Reklame se prelepe, grafini šalju drugu agresivnu poruku, promeni se ponuda jeftinih stvari na kartonskim kutijama, ali prolaz je isti. Isto odvratan i isto gnusan.
Koliko god različitih ljudi tu prođe i koliko god se grad promeni i poboljša, on će ostati, truli i sivi, prepun ljudi koji žure, guraju te, smrde.

A onda izađem na površinu zemlje, iznad njega, tamo gde se protežu sive zgrade ovog grada, tamo gde smog postaje jači nego kiseonik, tamo gde su ljudi isto tako hladni, prljavi i gadni. I onda shvatim da nije to samo prolaz - prolaz možda svoju srž pokazuje i spolja. Ali grad, grad je takav isti samo što to krije. Pokušava da postane nešto, ali ljudi ga vraćaju nazad i nazad i on se nikad neće iskobeljati dok god ti ljudi ne urade nešto.

Možda da neko sredi prolaz, možda bi se stvari promenile iz korena.

Hajde!

Hajde da budemo spontani.

Hajde da sednemo u autobus i odemo ili da prosto kažemo "Danas nećemo u školu."
Hajde da potrošimo poslednje pare na krofne.
Hajde da hodamo po kiši i snegu.
Možemo i da odemo do Novog Sada i šta ako je hladno. Hajde!

Hajde da priđemo onim momcima u uglu, čisto da se smejemo. I da im pričamo o glupostima kao što su ptice na Novom Zelandu ili politici u Azerbejdžanu. Hajde da i ovako o tome pričamo!

Možemo da odgledamo isti film pet puta i pojedemo više kokica nego što bi iko mogao pa da nam bude loše.

Da pevamo u parku i u autobusu i sa prozora.

Da odemo u pećinu ili ostanemo budni celu noć ili dve ili poljubimo stranca ili igramo po kiši. Da uživamo i skačemo i igramo koliko oćemo i kad hoćemo i da se smao glasno nasmejemo kad nas pitaju da li smo pijani.

Toliko smo toga već radili, ali ostalo je još sto puta toliko! Ceo svet je naš sa osamnaest - godina manje ili više.
Samo obuci duboke cipele da ti se ne pokvase noge, ipak je sneg napolju, i hajde, idemo!

Kad?
Sad!

Gde?
Zar je bitno?

Idemo.