Iskeno, jedva čekam. Znam da će mi biti teško, znam da će biti čudno i da neće sve biti tako u bajci, ali ovo je zaista "once in a lifetime" prilika i verujem poslednja za nešto što se zove razmena učenika. Svidelo se to meni ili ne, starim. Još malo pa neću biti učenik.
Naučila sam neke stvari koje će mi biti potrebne i shvatila neke stvari o toj Americi i tim Amerikancima i sad sedim na iglama odbrojavajući dane. Biće jako teško da se svrtim na jednom mestu. Osećaj je kao onda kad se zaljubiš (o da, još uvek se sećam toga) kad su ti leptirići u stomaku i plašiš se i raduješ se i jedva čekaš da vidiš tu osobu (ili u ovom slučaju osobe, tj host family) i sve je nekako paperjasto i nevažno. Znam da zvuči glupo, ali to je ipak putovanje. Ono što mi najbolje ide. Posle pisanja.
Počela sam intenzivno da mislim na engleskom. I pre sam to radila, ali ne stalno. Sad kad otvorim usta čujem samo engleske reči i to me ne zamara, jednostavno ni ne razmišljam kad pričam. Postoje naravno reči oko kojih se spetljam (bojler ili saksija na primer), ali to je i poenta, da naučim.
Pripremam podugačku listu CDova i knjiga. Kupovaću drugi kofer zbog CDova i knjiga. Znam da je glupo, ali kako odoleti? I iskreno želim da odem u Disney prodavnicu.
Nedostajaće mi ovo ovde , na neki način. Mama, brat... Neko iz društva. Mada priznajem uglavnom osećam olakšanje da pobegnem. Neće mi svi nedostajati, evo to ovde i javno priznam, ali zapravo postoje ljudi koji hoće.
Najveća briga sad, da budem iskrena, jeste da sunce sine nad Mineapolisom. Jedva čekam da ga vidim i ne bih želela da to bude po kiši ili snegu. Naravno, neću da se durim, ali bi bilo lepo maaalo sunca.
Ovde je kao i počelo. I drago mi je. Sad već počinjem da verujem da će zapravo doći proleće, da će biti toplo i da će biti lepo. Donekle, ne sve, ali će biti.
Ah, treba srediti sobu, treba jesti nešto, treba se pokrenuti. Chop chop, my friends. We've got lots of work to do.
Iskreno vaša,
-Nja.
0 comments:
Post a Comment