Umri, čoveče u mojoj glavi.
Nestani jer ne postojiš.
Ti si samo zamišljena slika stvorena na osnovu blede senke, blede kopije. Ja sam te svorila i imam svako pravo da te ubijem.
Zašto mi ne uspeva?
Znam da je glupo, neosnovano i da sam te ja izvajala od gline snova, ali ne mogu te ubiti, ne kad si tako divan i savršen. Mogu ja sebi do sutra da ponavljam da me ne voliš. Da ti ne značim. Da si me uništio, oborio, smrskao u miliardu komada. Ali mi neće pomoći.
Rana neće prestati da boli, a ti nećeš nestati.
Jer ti si kao sve one lutke iz mog detinjstva. Kad sam bila mala igrala sam se sa njima, obožavala ih i bile su najlepše lutke. Niko nije imao takve. Onda smo ih sklonili na policu.
Znam šta bi bilo kad bih ih sad spustila. Znam da bi bile ružne, da bi tek sad primetila ožiljke na veštačkom licu i gumene ruke koje ništa ne znače, odrpanu odeću i odvratne tonove roze i zlatne. I zato ih ne želim spustiti odatle jer mi je lepša ta savršena slika u glavi.
Tako i ti truneš negde na polici sa tom razlikom što ja sve vreme skačem da te dohvatim, ali ti odbijaš da siđeš. Stojiš tu, na vrhu police, zlobno se smeješ i ne vidiš me, a ja se i dalje propinjem, plačem, grebem i molim samo za par reči.
Očajna sam i odvratna sama sebi. Posvetila sam sve te reči, prelepe reči, čoveku koji ih ne zaslužuje. Koji ih ne želi. Koji ne želi mene.
I može proleće da dođe još deset puta i sneg da padne duplo toliko, i dalje ću ti pisati. Ovde, tamo, gde god nađem prostora ispisaću po koju reč o tebi, kako te mrzim, kako te volim, kako mi nedostaješ.
Ipak, divim se sebi.
Prvi put javno priznajem da te ne poznajem.
Da ne postojiš.
Da sam te izmislila.
Da si samo bedna slika, bedna kopija nečega što ja želim.
I što znam nikad neću dobiti.
’Ajde, siđi sa te prašnjave police. Siđi da vidim tvoje plastične ruke, veštačko i izgrebano lice. Da sada vidim, kad imam više pameti, kako izgledaš pod pravim svetlom iz očiju jedne devojke koja je ipak prošla kroz više stvari nego ona devojčica koju si ti onda upoznao.
Siđi, molim te, siđi da bih te istinski zamrzela i ubila.
Nestani jer ne postojiš.
Ti si samo zamišljena slika stvorena na osnovu blede senke, blede kopije. Ja sam te svorila i imam svako pravo da te ubijem.
Zašto mi ne uspeva?
Znam da je glupo, neosnovano i da sam te ja izvajala od gline snova, ali ne mogu te ubiti, ne kad si tako divan i savršen. Mogu ja sebi do sutra da ponavljam da me ne voliš. Da ti ne značim. Da si me uništio, oborio, smrskao u miliardu komada. Ali mi neće pomoći.
Rana neće prestati da boli, a ti nećeš nestati.
Jer ti si kao sve one lutke iz mog detinjstva. Kad sam bila mala igrala sam se sa njima, obožavala ih i bile su najlepše lutke. Niko nije imao takve. Onda smo ih sklonili na policu.
Znam šta bi bilo kad bih ih sad spustila. Znam da bi bile ružne, da bi tek sad primetila ožiljke na veštačkom licu i gumene ruke koje ništa ne znače, odrpanu odeću i odvratne tonove roze i zlatne. I zato ih ne želim spustiti odatle jer mi je lepša ta savršena slika u glavi.
Tako i ti truneš negde na polici sa tom razlikom što ja sve vreme skačem da te dohvatim, ali ti odbijaš da siđeš. Stojiš tu, na vrhu police, zlobno se smeješ i ne vidiš me, a ja se i dalje propinjem, plačem, grebem i molim samo za par reči.
Očajna sam i odvratna sama sebi. Posvetila sam sve te reči, prelepe reči, čoveku koji ih ne zaslužuje. Koji ih ne želi. Koji ne želi mene.
I može proleće da dođe još deset puta i sneg da padne duplo toliko, i dalje ću ti pisati. Ovde, tamo, gde god nađem prostora ispisaću po koju reč o tebi, kako te mrzim, kako te volim, kako mi nedostaješ.
Ipak, divim se sebi.
Prvi put javno priznajem da te ne poznajem.
Da ne postojiš.
Da sam te izmislila.
Da si samo bedna slika, bedna kopija nečega što ja želim.
I što znam nikad neću dobiti.
’Ajde, siđi sa te prašnjave police. Siđi da vidim tvoje plastične ruke, veštačko i izgrebano lice. Da sada vidim, kad imam više pameti, kako izgledaš pod pravim svetlom iz očiju jedne devojke koja je ipak prošla kroz više stvari nego ona devojčica koju si ti onda upoznao.
Siđi, molim te, siđi da bih te istinski zamrzela i ubila.
5 comments:
I sve ovo dok smo pričale telefonom...?
I'm trully impressed.
Mislim da znam o kome je reč, zapravo prilično sam sigurna.
haha. ne preteruj, nije dok smo prichale, tad sam samo poslala i nashla sliku xD
ali hvala. ^_^ <3
verujem da i vrapci na grani znaju o kome je rech. samo on ne zna. >_>
malopishonja.
to ne pomazhe.
za pocetak je dovoljno. vremenom ce njegova pisa biti zaboravjena. if you know what I want to say xD
Post a Comment