Ne pamtim da je maj bio ovako siv. Ne, ne po raspoloženju. Po boji.
Koliko god drveće bilo zeleno, sivo je. Nije to kiša, ja volim kišu, volim pljusak, volim crno nebo. Sve, sve, samo ne sivo. Tako je bezlično, monotono, utopljenički. I ja taman nađem uže za koje ću se izvući iz ovog mora gluposti, kad ono dođe i pokuša opet da me potopi.
Stvari ne idu loše. Idu poprilično lucidno. "Ovo beše čudna nedelej" zaključile smo malopre Anja (ona Anja koja nije ja) i ja (koja jesam ja). Toliko toga se izdešavalo, a ja moram reći da se osećam dobro. Čudno je to. Možda je to jer mi odjednom upisivanje na fax ne izgleda kao mračna rupa, mo+da jer sam našla svoja osećanja (što u Americi, što ovde), možda jer volim svoje prijatelje (a zaista ih sve volim), a možda jednostavno jer mi je kosa, posle tolikih godina, lepa, loknasta i riđa. Nekako su se kockice sklopile i pored svih, izvinućete me, sranja i sivog neba ja plutam na površini mora - mokre kose od borbe, ali spašena.
Neće me to more ponovo potpoiti.
Ponedeljak sa novim nadama, utorak sa puno smeha (i bez fizičkog!), sreda i stvari na svom mestu, četvratk bez temperature, petak ... eh taj petak! i konačno subota tako naopaka i divna i nešto što sam valjda čekala duže vreme. I danas nedelja, jednostavna, siva, ali kovržava i uz malo Housea i dobro obavljenog rada (doduše ne za mene) stvari teku dobro.
Naravno, da, pesma me i dalje proganja. Ali moram i ja patetisati malo zbog glupih stvari. Ipak jesam žensko i jesam tinejdžer koliko god se trudila da se istrgenm stegama tih činjenica.
I dalje sam samo dete.
Iskreno vaša,
-Nja
Stones taught me to fly,
love, it taught me to lie,
life, it taught me to die
so it's not hard to fall
when you float like a cannonball.
2 comments:
ja tebe mnogo volim iako si retardirana.
obe smo.
x)
to se zove pmsasti pubertet ;)
volim te kozo mala <3
Post a Comment