"Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo sunčev zalazak..."

Toliko o tome. Subota uveče i sedim u kući razmišljajući da sredim sobu. Nisam jadna pa da nemam gde da izađem. Nemam snage da se suočim sa spoljnim svetom i izležavanje u krevetu izgleda mnogo privlačnije. Pustiću muziku - neku opijajuću, onako, depresivno, po mogućstvu Damien, a perfect circle ili Placebo - i gledaću u plafon.

slika zalaska by Ja i sem trademark zvezdice nije obradjivana. ha.
Nema ništa lepše, ubeđena sam da nema ništa lepše od zalaska sunca. Kad gledam u narandžastu loptu sakrivenu iza oblaka koji su obojeni najrazličitijim tonovima od žute pa do ljubičaste - to je osećaj da sam živa. To je onaj osećaj vazduha u plućima, osećaj slobode i osećaj kao da sam zaista srećna.

Ubeđena sam da sam baš danas, mada ne znam gde, pročitala da je osećaj slobode onda kad nemaš više apsolutno išta. Zvuči glupo, ali složiću se. To jeste sloboda. Kad si sam, a srećan, kad nemaš ništa, a jednostavno ti ni ne treba. Kad možeš da priuštiš sebi da gledaš zalazak.

I to je taj osećaj leta. To je osećaj da me ne čeka ništa i da me ne čeka niko, da mogu da sedim tu, gledam zalazak i ne razmišljam da li ću biti umorna sutra ujutru ili gde treba da idem ili kome sam obećala šta. To je jednostavno osećaj da sediš i prepustiš se bojama. Kao da gledam najlepšu ipresionističku sliku, kao da moram da proučim svaki pokret četkice, svaku boju, svaku nijansu plave, žute, ljubičaste i zelene. A svih tih nijansi ima na jednom zalasku.

I onda kad se razlije po oblacima, nekako čujem Kate Bush i Aerial, Sky of Honey, u svojim ušima. Zatvorim oči na trenutak i udahnem duboko. Udahnem vazduh, udahnem život i udahnem leto. Udahnem sreću i kao da je sve, sve što me je mučilo ili moglo da me muči, nestalo.

Da ne znate ništa o njemu mogli bi ste pomisliti da je zalazak sunca luksuz.

Ali to je najveća čar - nije! Kad god poželiš možeš se istkrasti, lagano, na terasu i gledati ga i praviti se da te ništa ne muči, da ne moraš ustati sutra rano za školu, da te ne bole noge, da ti se ne spava, da te niko ne nervira, da voliš ceo svet i - da je leto. Makar tih par trenutaka možeš nestati u sebi, opustiti se i biti šta god poželiš gde god poželiš.

Otputovala sam tako, večeras, nekih deset godina unazad u ono vreme kad sam se svako veče šunjala na terasu da bih sebi priuštila gledanje boja i uživanje. Mali princ me je tome naučio. Mali princ i njegovih četrdeset i tri zalazaka sunca. Nešto najlepše na svetu.

Imao je on pravo kad je rekao da ljudi vole da gledaju zalazak sunca kad su tužni. Jer tad ti je najpotrebnije da nemaš ništa i da nemaš nikog samo te boje, to sunce i slobodu, svo slobodu sveta pod tim išaranim nebom.

-Zar si bio toliko tužan onog dana kad je sunce zalazilo četrdeset i tri puta?
Ali mali princ ne odgovori.

Iskreno
-Nja.