Čaj sa malo ruma.

Zadimljena prostorija i dalek smeh ljudi.
Ili pak samoća u mračnoj sobi pod žutim svetlom.
I osmeh.
Zvuk kiše i voda u cipelama.
Prljavi kišobran, tamne boje i zlato lišća.

Želim jednu šarenu kabanicu, gumene čizme i osmeh. Želim kišobran nad riđom kosom i kišu, onako pravu, jesenju.
Negde tamo, na nekom širokom, čipkanom trgu.
Onako, čisto Evropski. Možda malo Londonski, Italijanski?
Da baš tako.

Negde tamo. Zajedno, smejemo se, vrištimo i pevamo. Delimo verovatno poslednje zajedničke trenutke sreće. Ruke mi se grče od pomisli da toga više neće biti.

Ne tražim mnogo, zar ne? Tražim malo smeha ove jeseni. Onako, kao prošle.
Kao što ume da bude.
Onako baš žuto i crno i kišovito.