Skrivene želje i snovi

Uvek sam mislila kako bi bilo divno imati baštu.

I još kao klinka sam sanjala o limenoj kofici za vodu i trščanoj korpici. Nije da znam za šta bi mi trščana korpica bila, ali u mojoj glavi uz onu haljinicu na tufnice sa keceljom bi išla i korpica.

Trščana.

I tako bih ja živela u nekom seocetu na obodu šume sa svojim krznenim kučetom i gajila cveće. Nikako ruže, verovatno na primer lale. I suncokrete. Obožavam suncokrete. Možda i po neku voćku, čisto da bi se deca sjatila i krala ih, a ja bih se pretvarala da ih kao ne vidim.

Tu bi bilo najlepše kad je proleće, sve bi bilo zeleno, a i puzavicu bi imala, pa bi se ona penjala uz moju kuću od cigala. Imala bih puno knjiga o baštovanstvu i sve bi bilo u prozorima da bi ulazila svetlost. Ujutru bih se rano budila. Uveče bih pravila toplu čokoladu.

A zamislite tek kako bi zimi bilo divno kad se probudim pa mi je mraz na prozoru pa izađem u baštu, a ono je sve belo. Upalila bih kamin iznad koga je imela i čitala.

I podrazumeva se da bih živela u nekoj kul državi kao što je Engleska.

Ili Irska.

I to pored okeana.

Na leto bih izlazila na kamenu plažu i bosa tražila najlepše kamenčiće kojima bih ukrasila moju plažu. Moje veliko, pufnasto kuče bi trčalo zamnom i pokušavalo da me obori u more.

A onda bih se vratila i ukrasila baštu, okopavala, jurila crve i ostale životinjive i sređivala cveće svaki dan, stalno, stalno...

Ne bih morala da brinem ni o čemu. Samo o cveću i korovima i kad treba zaliti baštu. Život bi mi bio pun prirode i biljaka i svežeg vazduha. E to bi bio savršen život.

Jednog dana, kad mi sve propadne u životu, odlučiću se za baštovanstvo!