Spaljivanje svih sunaca

Nije to tako trebalo da bude. Nije, ali dani kad su oni sami pleli svoju sudbinu su odavno prošli. Oni su u mrežu sudbine upali kao mušice, ali nisu planirali da čekaju da ih pauk proguta. Došli su do ovde. Neće se vraćati. Neće se osvrtati. Vatrom su spalili sećanja, detinjstvo, dom, i sad je ona bila jedini pokazatelj da su imali nešto i pre.

            A ona... Ona je gorela sama za sebe, ali se videlo da nikad neće izgoreti. Njoj sunce nije bilo potrebno; ona, sama, je bila sunce. Pravila je svoju energiju, svoj izvor svetlosti, svoju snagu. Čvrsto je stajala na svoje dve noge. On je znao da je ona, zapravo, jača nego što su oni bili. Ona je pokretala sebe, ali je vukla i njega. Valjda je zato bio uplašen od svojih osećanja prema njoj – samo jednom su Dedel i Ikar leteli preblizu suncu; drugi put nisu mogli. A ona je bila sunce, jače nego bilo koje koje je on video. Nije smeo da joj se približi previše, iako je ona bila tu. Ona je bila ta koja je uvek bila tu.

Ona ga je nosila. Nosila je njegovu telesinu na svojim izgrebanim, hrapavim dlanovima, krv je kapljala po travi, kapljala po njenim stopalima, natapala joj haljinu i mešala se sa njenim znojem i njegovim suzama. Gusta, masna krv se lepila za njen reči „Drži se, moraš izdržati!“ Nosila ga je, jedva je mogla, ali znala je šta radi. Znala je da nosi i njegov i svoj život te noći, i nikad se nije usudila da posustane. Godinama kasnije, ona ga i dalje nosi, njegova krv više ne lipti, ali njemu i dalje trebaju njene reči „Drži se, moraš izdržati!“ da bi on zapravo izdržao. Stoji na svoje dve izmišljene noge, ali zapravo stoji na njenim nogama. Ona ga drži.

Ne zna on mnogo o tome - možda i ne bi zaista izgoreo i buknuo u plamen kao i sve što je imao. Možda treba pokušati, ali šta on zapravo zna? Oni su samo deca bačena u ring osećanja odraslih da se igraju sa oštrim predmetima i opasnim ljudima. Mogu jedino da se dobaciju loptom, jer šta drugo znaju? I tako se igraju, dobacuju se loptama, dobacuju rečima, dobacuju opaskama, dobacuju pogledima. Sve je kao igra, ali je kao stvarno.

Ona ga je nosila i on ne zna šta bi trebalo da joj kaže. Reči zahvalnosti prosto nisu prave. I zato, on bira tišinu.

A ona... Ona samo, tu i tamo, kad sedi pored prozora, čekajući poznate figure da se pojave na horizontu i krenu ka njoj (a nikad nisu oni jer oni dolaze samo kad ih ona ne čeka) ispiše po koju reč. Spaljuje reči u plamen, simbolički, spajajući ih sa svim njihovim uspomenama.

„Eto, ne zaboravi me!

Ne zaboravi me na svom dugačkom putu, tokom avantura, kad te okruže ljudi i lica zabavnija od mog. Ne zaboravi me, ja te čekam. Tu sam, kad ti zatreba dom, kad ti zatreba prijatelj. Ne zaboravi me kad porasteš visok, kad ostvariš snove, kada mase budu slavile tvoje ime – jer znam da hoće. Verujem u tebe. Uvek sam verovala. Kad si umirao i krvario na mojim rukama, nikad nisam prestala. Ne zaboravi me kad odbiješ mleko za večeru, kad te zabole svi nervi u telu, ne zaboravi me ni kad spalim ovo pismo. Naučio si me da se spaljeno ne zaboravlja. To je samo stvar pored koje prolaziš na ovom veklikom putu.

A ja sam spremna za sledeću stanicu.“