Dan.

Nebo je danas prošarano oblacima.

To je divno. Ne volim kad je čisto nebo.

Čisto nebo je prazno. Dajte ti utisak da nema ničega, a ovako... Ovako ko zna šta se krije iza paperja iznad nas.

Kroz prozor vidim i kako se drveće ljulja. Ima i vetra. Koliko je to divno!

Nekako deluje kao proleće danas. Kao onda kad smo, kao klinke, se šetale po bloku i beskrajnim krugovima, pričajući o svemu što je malo smisla tada. Koliko bih zapravo želela da je opet tako.

Daš mi dan.
Daš mi jedan, ceo, dan, pun oblačaka, sunca, vetra i bez kapljice kiše i ja odjednom ne znam šta ću sa njim.

Šta se zapravo dešava?