Ipak...

Nemam šta da vam napišem ovde više.

Ne, pogrešno sam se izrazila.

Ne želim da vam napišem.

Kažu da moram da se otvorim, ali ja zaista, iskreno ne vidim svrhu da ti dajem luk i strelu da me ubiješ, a da ja ništa neću dobti iz toga. Nije mi lakše. I što bi mi bilo kad znam da ćeš da slegneš ramenima, okreneš se i odeš. Kao što se već dešavalo, sećaš se?

Nemam razloga da pričam.

Kažu da ono što nas ne uništi učini nas jačim. Ja ću samo da se sarkastično nasmejem i kaežm "ili ipak ne."

Ono što nas ne uništi ostavi duboku, inficiranu ranu koja večno boli, zbog koje ne možemo da spavamo, prevrćemo se u krevetu i jako nas je sramota da je pokažemo jer je jako gnojava i ružna.