Duga šetnja preko Terazija stranog leta neke od onih godina

Dugo sam mu pričala o njemu i on o meni.
Šetali smo tako i, osluškujući korake drugih ljudi, čuli bat naših koraka.
Nekako smo imali svaki pločnik pod stopalima i svaku reč koja postoji.
Nije se smešio. Nisam ni ja.
Ali nismo plakali. A to je ono što je važno.
Polako smo išli i sve više ćutali. Sve je manje bilo toga da se čuje i sve manje toga da se kaže.
Koraci su postali udaljeni, strani. Možda jednostavno mene više nisu zanimali.
Trudila sam se da oslušnem svoje korake, ali ih nisam čula.
Noge su mi bile predaleke.
Nisu to bili moji prsti koji dotačinju pločnik grada, nemoguće!
Probala sam da ih uporedim sa njegovima.
Nisam našla ni jednu sličnost.
I dosta je vremena prošlo pre nego što sam shvatila da on ćuti, a da ćutim i ja.
Nisam imala šta više da mu kažem niti je on imao šta da čuje. Koraci oko nas su bili tihi, neprimetni, zli.
Hiljade i hiljade stopala, toliko drugačijih od mojih koji ne prave nikakav zvuk – ako su, naravno, to moja stopala.
Strah me je bio da podignem glavu i pogledam ga u lice, u oči, jer sam znala da ono što vidim neće biti ono što sam nekad ostavila.
Nastavila sam da hodam mnogo pošto je pala kiša, a on skrenuo drugim putem koji nisam videla.
Nisam čula ni jedan jedini korak.
Nisam jer niko nije bio pored mene.