and some things, they stay the same

Tumarajući po internetu u pauzama od Simsa i Housea nabasala sam na ovaj post sam napisala pre nešto manje nego godinu dana. Sedela sam i čitala ga klimajući glavom da bih shvatila "Pa, nije da se išta promenilo."

Ali jeste.

Otišlo je dole.

Na skali socijalizacije spustila sam se niže od tačke kad sam mislila da ne mogu niže, pa sam sad negde na nivou sa prosečnim igračem WoW-a. Dakle, nisko.

Ali ja i dalje ne vidim problem u tome kad je meni zabavno, a očigledno je i drugima zabavno kad su zaboravili da postojim. Which is fine with me.

I mogla bih sad ovde da vam pričam kako mi je ultimativno dosadno ili vam opisujem doživljaje iz Italije ili još malo, opet, kukam kako ja zaista želim u Budimpeštu... Ali neću. Kao što Haus kaže, lakše je tako.

Čisto, eto, da vidite da i dalje postojim - negde u svemiru i dalje u žalosti za socijalizacijom, da, ali postojim. Mada, da li vas to uopšte interesuje?


Iskreno vaša,
ja.