Zato smo se dragi moji okupili ovde danas da bih rekla poslednju reč o mojoj dragoj prijateljici. Jer vas sa žaljenjem ovim putem obaveštavam da je moja želja za socijalizacijom izvršila samoubistvo. Bog nek joj dušu prosti.
Nemojte se osećati krivom zbog toga. Niko nije kriv, ni ja ni ona jadna. Takve stvari moraju da se dese ponekad. Valjda nam svima dosadi nekad da se vrtimo oko sebe, gledajući svaki dan isto, slušajući isto, čujući samo loše, gore, najgore stvari i gomilu svađa i gomilu negativnosti. Za mene i moju pokojnu želju za socijalizacijom to je zaista smrt, u nedostatku bolje reči. Ja nisam nakvikla tako. Navikla sam da letim da trčim da se POKREĆEM.
I jedino što me ubija jeste kad me zatvore.
I tako socijalizacija je bila zatvorena u jedan krug, uzak krug, osećala se klaustofobično i eto. Desilo se. Izvršila je samoubistvo.
Oficijalno se povlačim da patim u samoći i izražavam svoju žalost crninom i ćutanjem. Posle izvesnog vremena će proći i eto, verujem u reinkarnaciju, pa će moja želja za socijalizacijom opet oživeti. Sutra je novi dan, kako nam je Skarlet O'Hara rekla. (doduše, ona jeste imala Rhetta, a ja ga i dalje čekam ili ako ne njega makar Jermeyja ili Housea, ali kako provaljujem ostaje mi samo da čekam i da je citiram)
Ili kako pak Balašević to životnije kaže (damn, uvek je u pravu) - Neka, samo ovu noć da izguram. Sutra ću već naći dobar izgovor.
Ona bi to volela.
(I, za preventivu, kad pišem ovo ni na koga ne mislim i kao što rekoh na početku NISTE mi dosadili. Sama sam sebi dosadna, pretpostavljam. Vratiću se ja, samo da se naspavam.)
Iskreno, u žalosti,
-Nja
0 comments:
Post a Comment