Hajde!

Hajde da budemo spontani.

Hajde da sednemo u autobus i odemo ili da prosto kažemo "Danas nećemo u školu."
Hajde da potrošimo poslednje pare na krofne.
Hajde da hodamo po kiši i snegu.
Možemo i da odemo do Novog Sada i šta ako je hladno. Hajde!

Hajde da priđemo onim momcima u uglu, čisto da se smejemo. I da im pričamo o glupostima kao što su ptice na Novom Zelandu ili politici u Azerbejdžanu. Hajde da i ovako o tome pričamo!

Možemo da odgledamo isti film pet puta i pojedemo više kokica nego što bi iko mogao pa da nam bude loše.

Da pevamo u parku i u autobusu i sa prozora.

Da odemo u pećinu ili ostanemo budni celu noć ili dve ili poljubimo stranca ili igramo po kiši. Da uživamo i skačemo i igramo koliko oćemo i kad hoćemo i da se smao glasno nasmejemo kad nas pitaju da li smo pijani.

Toliko smo toga već radili, ali ostalo je još sto puta toliko! Ceo svet je naš sa osamnaest - godina manje ili više.
Samo obuci duboke cipele da ti se ne pokvase noge, ipak je sneg napolju, i hajde, idemo!

Kad?
Sad!

Gde?
Zar je bitno?

Idemo.