Ona se (ne) budi.

Vruće je.
Tako mi je opako vruće da želim da izađem ovako bosa napolje ne sneg.
Ne znam šta je to, ali ja se znojim i otvoren mi je prozor kao da nije minus dva napolju.

Iz nekog razloga, sneg mi ne smeta. Štaviše volela bih da mogu u kaputu da izađem napolje i prosto ga gledam dok se spušta veče.

Vreme. Eto šta mi treba.
Samo malo više vremena da uživam. Osamnaest mi je, prerano je da se brinem za stvari kao budučnost, prerano da mi svaki dan bude popunjen, prerano da budem otpuljena i da ne osećam ništa. Prerano mi je da mi uživanje postane rutina, prerano da se umetnost pretvori u rad.
Poštovani veliki umovi, kako smete da kažete da je umetnost rad?

Rado bih izašla iz ovog otupelog, mračnog veka koji se nije ni malo pomerio od baroka i koji je tako olako sahranio sve boeme, ali, avaj, izašla bih sama.

A ja, sama, na snegu nemam šta da radim.