Koliko običnih nedelju dana promeni (malog) čoveka.

Nije da sam spavala tih nedelju dana, tako da možemo uzeti i kao da je bilo duže. Svakako se činilo duže. Kao da su prošle nedelje, možda meseci. Valjda zato što jesam nešto shvatila, naučila ili jednostavno uradila. All by myself.



Sumnjam da ću upisati psihologiju.

Ne zato što sam bila, videla i zamrzela. Ne, naravno. Psihologija je i dalje nešto divno i moja igračka. nešto što čitam na putu za Egipat u avionu.

Ali da bi i tako ostalo, neću je upisati.

Neću da završim rešavajući bezgranične statističke zadatke proklinjući u sebi dan kad sam to izabrala, nadajući se da ću otkriti neki smisao života, jer neću. Psihologija to ne nudi, na kraju sam shvatila. Tako da nastaviću da je učim, one delove koje ja zaista oću i nastaviću da pomno posmatram ljude praveći u glavi zapise njihovih osobina. Jednostavno je tako.

Petnica je bila drugačija. Bila je zabavna i divna, ali na drugačiji način nego prošli put. Otkrila sam nove stvari, upoznala divne ljude, stekla neko samopouzdanje, jako malo spavala, izgubila novčanik, naučila ljude da provlače prste kroz vatru, radila do pola 5 ujutru, izbegavala da jedem da bih radila, postala Frojdova ćerka, shvatila fonološku petlju, bila Dr House (verujem da jesam), grudvala se, bila na onom malom groblju (noću. po snegu.), postala sinonim za psihopatu (well, DUH) i stajala na stolu. Dead Poets Society. Oh captain! My captain!

Napolju je sneg, ovde je toplo u prigušenom svetlu i Lisa Hannigan peva. Ja sedim i razmišljam kako mi se crta i spava i kako jedva čekam proleće. Ali ovaj put ne samo u smislu da pobegnem od zime. Već da je pobedim.

Toliko stvari me čeka. Toliko ljudi da upoznam, toliko odnosa da izgladim i uništim, toliko puta da se smejem i toliko puta da stojim na stolu. Ne želim da se loš osećaj za 2010. ispuni. Uspeću da ga pobedim. Verujem u to.

Iskreno, pospano, sa podočnjacima do poda (i dalje) vaša,
Nja.