Išla sam ka suncu. Bilo je rano jutro, a ono je sijalo i ne pamtim kad je bilo više okruglo. Nedostajalo mi je. I tako mi je prijalo. Imala sam osećaj kao rano jutro posle dobrog izlaska sa par čaša dobrog vina, tako divno neispavano i tako ispunjeno sa osećajem smeha u plućima. Bili su mi glupi svi razlozi za tugu, strani svi prolemu i sve obaveze tako daleke. Videla sam kako crna zemlja postaje zelena pod čistim nebom.
Ni oblačak. Ni jedan oblačak.
Seti se kako je to kad ti je vruće, kad možeš da sediš napolju i jedeš puding, sediš na čistoj travi, kad se smeješ vetru, kad se smeješ suncu, ma kad se smeješ za početak! I prija, je l' da? Ko će da se usudi sad da kaže da ne voli proleće?
Videla sam zašto sam nekad volela ovaj grad i osetila da mogu opet da ga volim. Videla sam opet nas na Kalemegdanu pod tvrđavama, držimo fotoaparat i beleženje momenata opet ima smisla. Pijemo našu hladnu kafu iz plastičnih šolja znajući da sad nećemo imati para da kupimo da jedemo. Ali da li je bitno? Smejemo se toj činjenici kao i mnogim drugima, ponajviše onoj da nismo u školi. Pevamo - loše, ali pevamo.
I slušamo. Slušamo jedna drugu, slušamo ptice, slušamo muziku, slušamo smeh i slušamo reku kako protiče pod nama, iako znamo da je ne možemo čuti.
Da li i ti sad vidiš te boje? Sve te čiste nijanse žute, plave, zelene... Nekako se čini da ima smisla ime ovog grada. Nekako se čini da sve stvari odjednom imaju smisla. I ti i ja i ne-baš-skroz suva zemlja i muzika i sunce i smeh. Ponajviše smeh.
Ne možeš reći da ti ne nedostaje. Znam da i ti vidiš slike kao i ja. Tako žive. I osećaš vetar. Čuješ ptice i udaljene ljude. Shvataš da se smeješ. Osećaš kako ti zglobovi bride od hoda, kako te žuljaju crne, raspale starke, kako ti se mrsi kosa. Izgubi se u tim osećajima, kao i ja. Gledaj u suncem zagubi se u sećanju i osećanju i misli kako će opet biti tako.
Proleće. Uvek naše proleće.
0 comments:
Post a Comment