Malo tinejdžerskog trabunjanja. Ništa vredno čitanja, anyway.

Slušam Damiena i vraćam se u svoje divno stanje apatije. Eto, kao da prosto nikad nisam ni izašla iz njega. Pa to je !

Ili ipak ne.

I tako je polako iscureo moj "savršeni raspust", moja prilika da iskoristim maloletstvo (može li se uopšte tako reći?), kao i sva moja vera da zabava postoji. Ili ja previše tražim - a to nećemo isključiti - ili svet jeste dosadan. Uostalom, da li je bitno? Tu sam gde sam, čekam da se neko pojavi i otvori mi rezultate istraživanja koje me baš i ne interesuje i da mogu da završim to što imam i vratim se kući na miru.

Ući ću u sobu, isključiću mobilni, otvoriti prozore, pustiti muziku i leći na krevet. Moj krevet u mojoj sobi. Koliko savršeno može biti?

Ne umem više sa ljudima kao pre. I ono malo kontrole što sam imala nad svojim emocijama i hormonima, nestalo je i isparilo. Razuma više nema, samo depresija sa momentima euforije. I anksioznost. Konstantna anksioznost.

Volela bih kad bih prestala da koristim ove psihološke termine.

To je, kad već pričamo psihološi, kao jedna skala. Moje razvijanje je išlo, polako, uzbrdo i onda u jednom trenu sam pukla i sručila se na pod, postala obični tinejdžer, potpuno nesigurna, sa gomilom sumnji i bespotrebnih, glupih misli, potpuno površna i potpuno bezciljna. Tako ja sebe posmatram. Kao nešto jako, jako obično i nezrelo.

Nisam na to mislila kad sam rekla da ne želim da odrastem.

A možda ni sama ne znam šta hoću.

Nije ni bitno, zaista, i ovo je samo faza, samo bubica u glavi koja će otići i faza će proći. Nepotrebno je i čititai moje budalaštine jer i sama znam da jesu budalaštine kao i gomila gluposti koja se nalazi u mojoj glavi.

Neka.

Možda ću sutra odrasti.

Ako ništa drugo, još mesec i po dana. I to je nešto.

Well, I've been here before, set on the floor in this gray, gray room.