Beg.

Izašla sam pomalo razmazane šminke, mada je to više bila senka. Čudno je kako tuga uvek ima veće podočnjake.
Pevalo je tiho u ušima i taman prava pesma. Psychedelic yuppie flu. A šta je drugo moglo da bude? Glupačo.
Pod je popločan žutim lišćem. Malo sam zarčala preko ulice da shvatim da prija. Najbolji način da ode stres... Za trenutak sam pomislila...
Ma ne...
Ali opet...
Pogledala sam desno i videla par ljudi, ali na levo nije bilo nikog. I potrčala sam. Nije to pesma za trčanje niti su suknja i kaput pogodni, ali nekako se uklapalo. Za minut sam prošla ono za šta inače trošim vreme da uživam. Nije me bilo briga, to lišće će biti tu i sutra, ali ta ogromna crna rupa mora da ode sad, odmah, da nestane, makar to značilo da radim ono što nikako ne zna, a to je da trčim.
Tek me je crveno svetlo zaustavilo da ne padnem sa nogu. Gledajući u semafor čije su boje bile razmazane, osećala sam bol, ali makar sam znala da sam ga ovaj put zaslužila.
Pesma je išla dalje, a pluća su stezala od pokušaja da se nagutam hladnog, nezdravog vazduha. Ne samo da nemam kondiciju za trčanje već nemam ni pluća, ali to nije bilo bitno jer je pod pravim bolom teret reči splasnuo. Zlim, detinjim mislima poželeh da je zima, da se smrznu, da im je hladno oko srca kao i meni i da ja uživam sama u odsustvu boja belog i crnog i baš u toj pesmu.
Prokleta rečenica i prokleta usta. Prokleta sećanja.
Razmazano crveno se razlilo u zeleno i hvala nebesima sa njima se razlio još jedan deo kamena među grudima, tu malo levlje.
Uzdahnula sam pokušavajući da prigrabim kiseonik da olakša stenu još malo i potrčala tako da sam osetila poglede između farova na sebi. Nosite se, i devojka u crnom kaputu može da trči.
Bol, baš kod pluća i u grlu koja ne puštaju više vazduh, bol u istegnutoj nozi, ali na odvratan, mazohistični način se kezim i uživam.
Nije da može biti gori od bola praznih reči i sećanja serviranih za jednu osobu. Bola puknutog osmeha i pomisli ’da li to išta i vredi’.
Glupačo.
Fizički bol ionako jedini može zameniti bol želje.