Samo, eto, onako...

Možda nij primereno ovako... možda je glupo... ali ja ne umem drugačije.

Nekako sam uvek znala sve da kažem kad sednem i stavim reči na papir jer kao da reč u vazduhu nije tako moćna. Ne znam. Ali sam sigurna da je napisati ovo jedini način da vam bar približno kažem - hvala!

Znate i sami da me nije bilo briga, da sam se plašila, da sam osećala kao da će mi svet pasti na glavu, svi upirati prstom i da ću postati dosadna, glupa i odrasla. Da neću ostati Mali Princ i da ću prestati da volim 'Društvo mrtvih pesnika', a da će mi a perfect circle, Placebo i Mika postati samo gomila tinejdžerskih gluposti. Užasno sam se plašila da ću odrasti i prerasti sve u roku od samo 24 sata i možda se i dalje plašim. Ali ne toliko.

Jer znam da ću ipak imati ljude na koje mogu da se oslonim.

O da. Patetična sam. Vas.

I to što ste došli i smejali se i pripemili sve... Svaki poklon, svaka želja, svaki osmeh. Sve mi pokazuje da imam grupu od desetak ljudi koji zaista vrede. Mnogo vrede. Nije da mi je jasno čima sam to zaslužila i kao što sam jutros rekla bojim se, jako se bojim da ne znate koliko mi znači. I zato želim da vam kažem da mi znači mnogo. Čak i kad tako ne izgleda, čak i kad jesam cutthrought (bipolar) bitch, čak i kad ubodem, naljutim se i gledam samo na sebe (a znamo svi da jesam takva, jebeš ga), znajte da značite. Mnogo. Samo sam trapava i glupa pa bez olovke i papira ne umem to da izrazim na pravi način kako bih želela. A divni ste. Mnogo.

I volim vas. Onako baš na najgej način koji je poznat ljudskoj vrsti.

Jednostavno, PUNO.

Sad izlazim is Patheticlanda i oprostite mi još jednom što ne umem baš lepo da sročim sve. Postoje u nama neke neprevodive dubine... Postoje u nama neke stvari... Neprevodive u reči... Ne znam...

Puno ljubavi i krofni od
-Ja :D