(Ne!) putuj Evropo!

Kovitlac reči u glavi.
Toliko toga što želim da kažem, a opet treba da ima neki smisao.
Tako mi očajnički treba nova sveska za dnevnik. Čisto za šaranje.

Evo, da glumim malo pamet i da se dotaknem teme aktualnih dokađaja, ali, za promenu u zemlji Srbiji, aktualnih događaja koji me raduju.
To vaistinu retko dešava.
Ukidanje viza.

Realno, još od Zagreba pre dve godine sam zaključila da nisam sigurno koliko želim da odlazim kući u 9, na vreme za toplo mlekce, po zakonima mozgatih ljudi Evropske unije, ali da tako očajnički želim da putujem. Ne postoji ništa, ali zaista ništa, što se upoređuje se osećajem putovanja.
Duhovni orgazam.
Uvek je lepo. Koliko god užasno ispalo, uvek je lepo.
Čak i kad padnete, oderete koleno, dobijete temperaturu, smeste vas u pogrešni smeštaj, niste na beer festu, porodica vam je nervozna, ipak je lepo.
I tako, novopridošle vesti me itekako raduju. Već pravim planove, Budipešta, Beč, Atina, Sofija. Italija!
Backpacking!?
Jedna od najvećih želja - da stvaim ranac na leđa i idem. Nije bitno gde i nije bitno na čemu ću spavati. Da idem. Spavam po jeftinim hotelima, jedem sendviče na ćošku, pijem instant kafu po pumpama i vidim toliko mnogo sveta.
Želim da vidim sve.
Ne mogu da kažem da želim da odem u pravcu levog ili desnog. Ne mogu da kažem da mi je želja da vidim jednu ili dve zemlje i da je onda sve okej. Ne. Ne mogu biti skromna. Želim da vidim sve.

U planu za sledeću godinu je toliko toga. Budimešta, Beč, Amerika. Zagreb. Negde otići za letnji raspust, ali, ne, ne na more. Negde novo.

Toliko sveta, a život jeste prekratak. Volela bih da na svim mestima mogu da ostavim trag svog stopala. Ne zbog traga. Već zbog traga u meni.

Ipak, tek mi 17.
Evropo, dolazimo.


Do tad, ostaje mi onaj najbrži i najjeftini način putovanja. Okretanjem listova nege lokalne knjige.
Putujem nazad u nacističku Nemačku da se držim sa Lizel, jevrejskim bokserom i smrću.


Puno pozdrava,
Nja.