Sreća. Eto teme koja nije depresivna.

If I kiss you where it's sore will you feel better, better, better, will you feel anything at all?



Ne umem da pretvorim svoju sreću u reči.

Štagod bih htela srećno da vam napišem, ne ide. Onda jednostavno i odustanem od pisanja. Možda je to razlog zašto više pišem kad se ništa ne dešava.

Mogla bih ja, naravno, da skupim dovoljno depresivnih tema za pisanje - eto baš danas am gledala snimak cunamija - ali ne želim. Ne želim da ova zelena pozadina samo soji tu, a da reči koje je prekrivaju budu crne.

Dobro, svesna sam da reči jesu crne, ako gledamo bukvalno... Ali, ja mislim...

Oh, zaboravite.

Tako da, da, jednostavno ja ne umem da pišem kad sam srećna. To sam hiljadu puta rekla i hiljadu puta ću ponoviti. Nije li nepravedno što postoji toliko mnogoo reči i metafora da se opišu tuga i bes, a srećna, jedno tako jednostavno, čisto osećanje ne možeš opisani da bude drugačije i samo tvoje?

A svaki put je drugačije i samo moje.

Zato, hvatam sebe, kako ne želim sa nekim da podelim srećne vesti. Ne da bih bila sebična, nego tako stavljam ljude na test da vidim da li će primetiti. Da, često ne primete. Nekako ljudima je bitnije kad si tužan.

A ja svoju sreću želim da podelim. Želim da kažem zašto sam srećna, želim da kažem kad sam srećna. Želim da i vi budete srećni, ne zbog mene, već zbog nekog drugog, trećeg, petog razloga. Zbog par lepih reči koje napišem.

Ali reči ne idu.

Kad pišem, pišem da bih izbacila nešto iz sebe. Da ga nema. Zao valjda i ne zapisujem sreću. Ne želim da je izbacima. Srećene događaje ne opisujem u dnevnik, kao da se plašim da će da se istroše i odu i nestanu. Zaboravljanje, što kaže psihologija.

Ali svakako i dalje želim da podelim tu sreću. Da je udvostručim i dam ti deo.

Baš tebi.

Ko god da si.

Ovo je moj, skroman, jednostavan, pokušaj da to učinim. :)




Happily ever after,
-Nja.