Prvi jutarnji autobus je išao neverovatnom brzinom, kao što to jutarnji autobusi obično rade. Klateći se i osećajući bol u vratu (nikad neću naučiti da mi ne prija mlataranje glavom), čitala sam reči koje su prolazile ispred mene flurescentnim slovima na maloj, crnoj, digitalnoj tabli.
Linija broj 72 - ZELENI VENAC - AERODROM NIKOLA TESLA.
Na licu mi se pojavio veliki kez. Bila sam, praktično, tri put na aerodromu, od kad sam dva puta plakala (jednom što odlazi, drugi put što se ja vraćam), ali nekako volim to mesto. Daje mi osećaj kao da pripadam.
Koja normalna osoba može da pripada mestu kao što je aerodrom, gde sve teče, kreće se i menja?
Pa pretpostavljam da nisam baš normalna.
Taj osećaj avion, ljudi koji idu, putovanja, promene, odlaska i dolaska, velikih kofera i free shopa na čijoj polici stoji CD Damien Ricea je prosto za mene nerverovatan. I želim da se što više nalazim na tom mestu, tako dalekom od civilizacije, tako daleko od svega što bi moglo da me iznervira.
Da, jedva čekam april. Da odem. Mesec dana, daleko, preko okeana, u novome, zanimljivome i, do sad, potpuno imaginarnom. I mogla sam odavno da odustanem zbog papira, škole i zlobnih pogleda, ali ta jedna činjenica da ću biti tako, u Americi, prosto daleko, me čini srećnijom nego većina stvari trenutno. Nije li to ono sve što volim - promene, putovanje, novi ljudi, nova sredina i druge kulture?
Ne znam gde se bila izgubila ta osoba na trenutke.
Možda će najteže biti vratiti se. Znati da moraš da dođeš opet i opet staviš istu masku i opet igraš po njihovim pravilima i opet se praviš, pretvaraš, lažeš. Ne vidim kako prijateljstvo funkcioniše na osonovama laži. Zato i puca sve.
Želela bih da sam sad tamo, negde. Da Damien i Lisa pevaju pored mene u nekoj zabačenoj kolibici u Irskoj dok kroz prozor izlazi proleće. Da stvari,e to, budu jednostavne. Da postojim samo ja, muzika, ljudi i svet, taj bezgranični svet koji zove i mami. I da ako ne želim ne moram da se vežem, da trpim, da se pravdam i da se smešim.
Verovatno sam još odavno tu pogrešila kad sam počela.
Svaka godina donese nova iskustva i svake godine naučim nešto jako bitno. Mislim da ću ove konačno naučiti da ljudi zaista nisu vredni da se ja svako jutro budim stisnute vilice, ukočenog vrata, da me boli glava i da se i dalje osećam krivom ako nisam tu kad oni zamisle. Ima par jako retkih koji zaslužuju to.
Show must go on. Ali ne na taj način više.
Ah. Amerika.
Smešno - uzela je zlato Plušenku, a ja joj se ipak toliko radujem. No, to jeste ono što sam htela. Jako dugo. Jako, jako dugo.
Da pobegnem.
Iskeno,
-Nja.
3 comments:
Anja ja naprosto volim ovaj post.
Zraci.
Moracemo jednom zajedno sa rancem da se uputimo negde tamo. Uvek sam to zelela.
Da odem tek tako i gledam, vidim.
The world is mine - rece neko.
:D
why, thank you, dear! :D
meni doshlo prolece ^_^ nishta me ne mozhe dotuci ;)
ooo ja sam isto zhelela! da stavim ranac na ledja, uzmem neshto para i ODEM. prosto ODEM. skoro se nikome ne javim, ne znam ni gde cu, vazhno je samo da imam lepo vreme i zabavno drushtvo. and you are the person for it!
taj koji to reche beshe pametan chika ;)
Post a Comment