"Kradljivica knjiga" i druge priče.

UPOZORENJE - predstojeći tekst može da upropasti kraj knjige "Kradljivica Knjiga". A ne mora. Može i, jednostavno, da vam bude upozorenje da ne otvarate knjigu bez paketa maramica.
Hvala na pažnji.

PORUKA
Pročitajte knjigu. Ako volite istoriju i ako volite životne priče pogotovo. Ali, iskreno, štagod da volite, pročitajte knjigu. Vredna je toga, svaka stranica je vredna. Kao i svaka suza.

Zaspala sam sinoć oko pola 3 naduvena, otečena i crvena u licu.
Od plakanja.
Za knjigom.
Za Lizet.
Za Rudijem i Hansom.
Za Maksom.
I za hiljade i hiljade ljudi.

Dan bez facebooka je bio u ponedeljak. Bilo je, priznajem, teže obuzdati se. Ali oh, tako neverovatno olakšavajuće. Uzela sam u ruke knjigu koju sam duže vreme meračila. "Kradljivica Knjiga".
A prve reči na poleđini su

EVO JEDNE MALE ČINJENICE.
Umrećete.

Nije li to dovoljno da privuče mene?
I još II svetski rat.
My cup of tea.

Do juče sam pročitala polovinu. Sela sam uveče na krevet i otvorila knjigu. Uzela mandarine, skuvala čaj i čitala.
Prošlo je 1oo strana. Nisam ni primetila.
Pojela sam čips.
Prošlo je još mnogo strana. Prestala sam i da gledam koja je.
U jednom bizarnom trenu sam usputno pogledala na sat i videla da je pola 1. Nisam odustala od čitanja iako, hvala bolesnoj školi, bi trebalo ustatu za 5 i po sati.
Odlučila sam da pročitam "još malo".

A onda sam shvatila.
Ova knjiga neće imati srećan kraj.
Imala sam dve opcije.
1.Sutra u autobusu/školi ću se rasplakati u javnosti kao moron.
2. Ostaću ovde.I čitaću.
I to želim.

I ostala sam, okretajući stranu za stranom, brzo čitajući, ponekad (mada sve ređe) se zasmejavši, a onda sve više pokrivajući usta rukom u šoku. I onda su došle prve suze.

Plakala sam poslednjih 1oo strana knjige bez prestanka. Plakala, ridala, jecala, obrćuću strane, brišući oči od suza, pokušavajući da odmaglim vid. Nije mi se spavalo. Nije mi se ni najmanje spavalo. Samo sam želela da ostanem i d čitam, dugo i da se knjiga srećno završi.

Ali nije.
Nikako nije.

Presudan je trenutak kada Lizet ljubi beživotna usta osobe koju je neizmerno volela. Kad krene da jeca, sama, na ulici među ruševinama.

I više to nisam bila ja koja čitam knjigu. Ja sam postala Lizet, uplašena nemačka devojčica u razrušenoj ulici koja glea oko sebe i beživotna tela svim onih koje sam volela. Ja sam drhtala i plakala umesto nje, ja poželela da im povičem da se vrate.

Volim knjige koje mogu da zavaraju i javu.

Završivši knjigu, navivši (dva) alarma legla sam u krevet, skrhana, slomljena i umorna. Ne od čitanja. Već od onoga što sam upravo proživela. I ceo dan sam bila umorna, ceo dan sam drhtala, na svakih par minuta se prisećajući događaja iz ulice Himel u kojoj sam sinoć bila.

Ako mene pitate, knjiga bi trebala da se koristi kao terapija za lečenje od rasizma. Jer ako i dalje imaš želju za ubistvom posle pročitanih stranica, znači da imaš problem.
Ozbiljan.

Više nego ikad sam imala gađenje prema svim tim ljudima koji su mogli da učine tako nešto. Pokušavala sam, zaista jako dugo, da shvatim koje su traume iz detinjstvar siromašnog dečaka iz Mihena da počne da mrzi sve i svakoga, da češlja razdeljak na pogrešnu stranu, napravi kockaste brčiće i ima snage za onoliko ubijanja. Da šalje u smrt svoje ljude i da ubija druge.

Odakle nekome toliko snage?

I rat. Rat, rat, rat. Nema tu nipta dobro. Borba za otažbinu? Za čast? Za mir?
Dođavola sa time.
Kad će ljudi shvatiti mrtav više ne značiš državi?
Umiranje je uvek isto.
Za otažbinu ili za sebe. Smrt je smrt.

Jer ipak, rođenje i smrt su jedini trenuci života kad smo svi jednaki.
Svi uplašeni.
Svi zbunjeni.
Svi bespomoćni.