Par nesložnih misli u glavi. Par čudnih pitanja.

Try to remind myself that I was happy here Before I knew that I could get on a plane and fly away...


Nekako zatvorena. U svom svetu, u imaginarnom svetu, u sobi. Izvan onoga što je napolju, izvan noći i dana, izvan leta i zime.
Izvan ljubavi i mržnje.

I tek onda, u ovim trenucima, kad se ništa ne dešava, misli ni ne postoje, shvatam koliko je sve to budalasto. I to nerviranje i svi ti ljudi i ja. Ja ponajviše.

Možda je to od neke temperature, a možda je samo meni previše dosadno. Ali život ja zamršen. Ljudi su budale.

Možda je i to osećaj ravnodušnosti iz mene. A i taj glupi osećaj asocijalnosti. Želim da prestane, ali opet, slika je tako čista odavde. Nema nekakvih osećanja da se mešaju.

Kad se život zakomplikuje ja promenim nešto. Boju kose, detalj u sobi, komad odeće.

Ali šta raditi kad nema više šta da se menja?
Kad ne znaš gde želiš da budeš?
Kad jedini izlaz koji vidim je otići negde, bilo gde, u drugi svet gde nisam ja ja, a ni ljudi nisu ovi koje znam?

To ne mogu da uradim.

Valjda će stvari biti jasnije kad izađem odavde. Odem među ljude, smejem se, popijem po koje piće. Ko zna, možda se stvari i zaista vrate na staro.

A možda - da, ipak i dalje gajim tu nadu - se pojavi novi izlaz. Nova vrata i neko novi.

Mada sumnjam.
Predugo sam pokušavala da usadim svoje korene ovde.
Ako nasilno pokušam da ih isčupam...

osušiće se.

Iskreno,
Nja.