EXIT. Euforija. Tačka.

Ne znam kako da objasnim, ali presrećna sam. Pomalo se plašim i mnogo sam umorna i imam otečene noge, ali pomislim na sutra i navru sva osećanja, pesem, gužva i Mika i Placebo kako stoje ispred mene.

Biće teško, ali uspeću. Kad me jednom zapljusne adrenalin, neću prestati.

Vi nemate pojma kolika je to neverica. Koliko mi ni malo ne ide u glavu da će oni biti tu, a ja ispred. Da ću videti, zapravo uživot videti, njih koje sam gledala toliko puta na slikama, čiji sam snimljen glas provrtela kroz plejer miliardu puta, čije intervjue znam napamet. Biće tu, neće znati za mene i moju abnormalnu opsesuju, ali zar je bitno?

Čuću We are golden i Every me Every you. Uživo.

Verovtano vam deluje smešno, međutim toliko mi je sve ovo bitno da ne mogu ni da objasnim čak ni pisanjem, a kamoli kad pričam. Muzika je za mene sve. Da nje nema, toliko toga bi bilo prazno i bez smisla. A Mika i Placebo definitvno proizvode dosta smisla u mom živtou. Toliko srećnih trenutaka ne bi bilo ni upola tako magično da nije bil Love Today ili Grace Kelly.

Toliko momenata bi ostalo bez svoje pesme da nisam nikad čula Without you I'm nothing ili Special Needs.

I videću ih. Ljude kojima se zaista divim koliko neko može da se divi nekome koga nije nikad upoznao. Videću ih uživo. Brian će pričati ispred mene - uživo. Ne na youtube-u, ne u snimljenoj pesmi preko slušalica, biće uživo.

Kako je život nekada magičan.

Moj je trenutno savršen.

Ne znam koliko me zapravo razumete. Znam da ćete pomisliti da sam luda, opsednuta, manijak, ali da li mi je bitno? Ja zaista nemam drugih želja sem da dođe sutra. I nikad da ne ode.

Jesam opsednuti manijak, ali makar sam jako srećni, zadooljno opsedbnuti manijak kome je sve ravno "od Mure pa do Morave".

Toliko.



And don't die. Please don't die.
-Nja.