Naše.

Nedostaje mi. Zaista mi nedostaje. Ona, Novi Sad i EXIT. Naš lični EXIT. Naših ličnih 3 dana.

Mislim da to ne mogu opisati koliko god pisala o tome. I dalje me drži euforija, a to nije samo Placebo, nije samo Mika. To je cela atnosfera, svih 12 sati čekanja ispred bine, svaki voz koji je kasnio, gubljenje kartice za mobilni, svaka kola koja su nam zatrubela, svako izgovoreno "Kul i urbano", svaki njen mrki pogled i svaki zajednički smeh. Neprocenjivo.

Imale smo Novi Sad na dlanu. Kao da je sve bilo tu zbog nas, ceo grad i svi ljudi, svaka ulica i svaki zrak sunca. I kad sam i rekla da mi neko nedostaje, nije to smetalo. Nekako mi je bilo bitno da je ona tu, od svih ljudi baš ona i niko drugi. A ko bi me drugi toliko i trpeo?

To je moje leto. Kad mi neko spomene ovo leto, setiću se toga, baš toga. Bilo je lepih stvari, bilo je divnih stvari, ali ta neprocenjiva sloboda i predivan šarm malog grada. Svaki lapsus i svaki smeh i sveki peh. Sve je neprocenjivo i naše. Nije moglo biti bolje, pa sve da se trudilo.

Mogla bih reći da mi nedostaje i da želim opet, ali... da se ponovi ili produži ne bi bilo isto. Da je bilo još njih, ne bi bilo isto. Ovako je nekako posebno. Zatvoreno u malu staklenu kutiju koja se presijava i kojoj se nasmešim svaki put kad zavirim u nju.

Ovako je moje. Njeno i moje.

Naš Novi Sad.