A možda... možda sam to samo ja. Možda tražim previše od ljudi. Da, verovatno je to. Tražim previše.
Jako bi mi značilo kad bi bili srećni samnom kad sam ja srećna.
Ili pak da ostave stvari onako diiivno jednostavnim.
Nisam li komplikovana?
Kad su stvari jednostavne, zovem ih plitkima. Kad su komplikovane, muče me. Nikad nisam srećna, nikad zadovoljna.
Mada, znaš kako, imam savršenu sliku i glavi. I to bi možda i bio taj problem. Što sam ja htela, dobila sam, šta sam sebi postavila ispunila sam i sad mogu da te odbacim jer, eto, ne trebaš mi više. Lagaću ako kažem da mi nije zabavno. Jeste. Jako je zabavno igrati se sa ljudima, mozgovima, osećanjima.
A onda se zapitam otakle mi upošte takve ideje?
Zašto volim to što volim, želim to što želim, zašto me privlači sve to mračno, zlobno, pogrešno?
I tako sam ja stvorila tu sliku u glavi i stvorila sam sebi cilj da te pridobijem. Kad sam te pridobila shvatila sam da slika nije takva kakva se činila, nije ni upola tako zanimljiva, pa moja igračka više nije toliko zabavna.
Mogu li biti čudnija?
Ponekad samu sebe zabrinem.
Bože, šta li se dešava u mojoj glavi?
Znate li vi?
Ako znate recite mi. Jer ja - ne znam.
0 comments:
Post a Comment