Kiša.

Odjek malih stopala po drvenom pločniku je prigušila kiša. Iako je pod bio šupalj, a stopala hitra i bučna, kiša je toliko udarala i lomila sve da je svaki drugi zvuk bio ugušen.

Bila je uplašena i to ju je hranilo.

Znala je da nije bezbedno i da je sama i da ne zna gde je. Znala je da je hladno, mnogo hladno i da nije zravo to raditi. Ali sam osećaj da drhti i da se smrzava je neprocenjiv. Osećala se tako... tako život.

Sad je trčala po travi i po blatu. Po bosim nogama se skupljala zemlja, a odeća joj je sad bila skroz natopljena i u nekoj potpuno novoj nijansi, nekoj koje nije bila malopre. Kosa joj je kapljala i sad je blata bilo svuda po njoj. Pala je i zadržavši se rukama ogrebla ih na kamen. Krvarilo je. Bolelo je.

A ona se nasmejala, ustala i nastavila da trči.

Odjednom je stala i shvatila da ne može dalje. Bila je tu, na ivici. Grmljavina i udaranje kiše se stapalo u buku okeana ispod nje koji se obrušava tako silovito i tako bezosećajno o stene, lomeći ih malo po malo. Raširila je ruke i pogledala u nebo. Sad je tu. Tu gde se spajaju nebo i zemlja, vatra i voda. Tu gde stoji na zemlji, gde se vatrene munje prostiru po nebu, gde je ispod nje beskranična voda. Tu, gde oseća vazduh, stapa se sa njim i leti, leti sa vetrom tamo gde nikad niko nije bio. Samo ona, jer to može.

I stajala je. Stajala se i smejala se, umirala je od smeha, nikad tako srećna nikad tako živa. Od trčanja joj je nestalo vazduha. Sela je na blatnjavu zemlju i mokru travu koja se i dalje natapala i noge su joj visile sa litice. Pitala se da li bi okean mogao da je poprska.

SRučila se na travu svom silinom, nije je bilo bitno da li boli ili ne. Raširila je ruke i prstima čupkala vlažne maslačke dok su joj jake kapi padale u oči. "Eto, tu sam" prodahtala je kroz osmeh na lic "Tu sam, sada, u tom savršenstvu. Sama sa sobom. Samo ti i ja. Samo nas dvoje, prirodo."

A ona joj je kupala lice. Zatvorila je oči i blago se smešila, i dalje dišući teško. Toliko se navikla na taj osećaj da je odjednom zasmetalo kad je presalo.

Koliko je zapravo vremena prošlo?

Unutrašnost kapaka je odjednom postala svetlija, a lice je krenulo da se suši, iako je kiša i dalje tapkala. Otvorila je oči taman da vidi leptira koji je, kroz zaostale kapi kiše, leteo iznad njenog lica.

Iznad njega se, jače nego što bi iko očekivao, razvio tepih jarkih boja.

Sama u svom savršenstvu gledala je u dugu i plakala kroz osmeh.