Eni i ja.

Kao da se više ni ne sećam kad je to bilo. Znam da smo imali oko osamnaest, ali, eto, sad kad se setim sve se desilo „kad smo imali oko osamnaest“. Više mi to i nije neka odrednica. Sada krećem sa onim „kad smo bili mladi“. Bože, Eni, zar je toliko prošlo?
Sad se više sećam zapisa u mozgu nego što se sećam likova. Sećam se pomisli „srećna sam“, mada više ne osećam tu sreću. Potpuno sam otupela za sreću kao pa sam valjda otupela i na prisećanje kako to izgleda. Sećaš li se ti možda? A Džon? Da, možda se Džon seća. Uvek je izgledao kao osoba koja će zapamtiti kako da se smeje.
Ali ne i ja, Eni. Ja sam uvek bila ona iz ugla, tanka, tiha, neprimetna, providna reklo bi se. Znaš me. Retko bi me primetili i retko bi kome ostajala u sećanju.
Zato sam sad ovde,a ti tu. A on… ko zna gde je on?
Mada sam osećala sreću, zaista jesam. Možda je to izgledalo tebi kao da sam prazna i kao da je ne osećam i kao da sam tu samo da bih se smejala kad i ti, ali ja jesam bila srećna. Bilo mi je dovoljno da izađem i gledam srećne ljude i gledam njega i nasmešim se. Ja sam jednostavna osoba Eni. Ne kao ti. Nikad kao ti.
A ti… Ti si izgledala kao da bi mogla umreti od sreće. Kao da će ti srce prepući zbog njega, kao da će pući od tolike sreće i ljubavi, kao da će da ti stane od sreće! Ironija, ironija… Kao da jeste.
Ne budi smešna, Eni! Znamo da te nije voleo! Nije on ni mene voleo, taj nije nikoga voleo sem sebe i svoju cenjenu pozadinu u skupom odelu. Ali zavaravala si se, mislila si da može da te voli, da si jedina, najbolja najslađa… Da imaš sve – lepo lice, Džona i mene, najbolju drugaricu koja će te pratiti i slušati i voleti, bezuslovno, bez kompromisa, šta god uradila, uvek, uvek, uvek…
Imala si jednu manu. Bila si, očito, jako glupa.
Jesam ti rekla da paziš sa njim? Nasmejala si se. „Ne znaš ti, Fijona. Ne znaš ti njega, ne kao ja!“ Svetlucale su ti oči.
O znala sam ga Eni. Znala sam ga više nego ti. Dok si ti plesala, ja sam gledala. Dok si ti pričala, ja sam slušala. Dok si se ti smejala glasno, ja sam tiho plakala u sobi. Zato sam ja ovde, a ti, eto tu.
Nemoj to lično da shvatiš. Nemoj da misliš da je to zbog njega. Znaš sad da smo ga delile, zar ne? I toje bilo najbolje što sam mogla dobiti – parče njegovog mesa. Znala sam ja da neće on biti moj, pa bila ti mrtva još toliko! Ali morala sam prosto da uradim to.
A i zar bi iko pomislio da je tiha, istraumirana, uplakana devojka ubila svoju najbolju, naaajbolju drugaricu, bučnu, prelepu devojku koja je ionako znala da izgubi kontorlu. Malo previše alkohola, malo previše pilula za spavanje – ups, tražila si pilule za glavu? Izvini, izgleda da sam pogrešila.
Nije kao da ti sad išta smeta.
Lagano dodirujem tvoje ime. Hladno je pod jutarnjom rosom. Hladno je kao tvoje telo onog jutra, jutra kao ovog. Ispravljam se i blago krivim glavu gledajući te.
A bila si lepotica. Gotovo da je šteta.
Okrećem se od hladne, mermerne ploče i hodam kroz redove smešeći se. Eto, Eni, uvek si želela da se smejem – zar ti nije drago što se sad smejem?
Zar nije?