Reč o rečima.

Trudim se da kažem nešto što već nije rečeno.

Ima toliko mngoo reči na svetu, a opet mi sve izgledaju nekako malo. Ima ih premalo. Stalno ih ima premalo.

I kad god napravim priču, kad god npišem rečenicu, iscepam je i izbrišem jer je tako prokleto poznata. Juče sam je rekla. Sve sam vam već rekla što možete da znate.

Odjednom, sve te misli koje izgledaju tako veliko postaju male kad ih postavim na papir.

Postanu tako obične i shvatim da se jeste nekako malo. I svet i ljudi i njihova osećanja. Nema ko da oseća, nema šta više da se iscrpi.

A reči, reči se samo smanjuju, nestaju svakim danom, ubeđena sam da reči nestaju!

I trudim se da ih ispreplićem, uvezem, zavežem i poslažem u niz, ali sve mi izgleda kao da sam ih već videla, čula osetila, kao da nemam ja sad tu više mnogo da se mešam. Sve je rečeno i to je to.

Mogu da se igram sa tuđim rečima. Mogu da prevrćem svoje i da ih ponovo pišem. Mogu svaki dan da vam pišem iznova na istu temu, što sam i počela da radim. I ništa nije istinski zabavno.

Ni prevrtanje reči, ni prepisivanje reči.

Trebaju mi nove reči.

Treba mi da uzmem i protresem tu kutiju sa rečima i bacim ih na sto i vidim gde će koja da padne i u šta će se pretvoriti. Možda naprave novi niz, nešto što niko nikad nije čuo, nešto najlepše na svetu, nešto kao melodija koja nikad nije postojala pre!

Ali, ne, verovatno će samo biti opet iste

dosadne

stare

reči.

Samo reči.

I samo nizovi reči.



A ako počnem da pišem na engleskom, hoće li to pomoći?