Mogla bih konačno da saberem 2 sa 2 i prestanem da ulazim iz euforije u depresiju. Iz "žašto sam okačila sliku" do "ma ima šanse da dobijem!". Iz "pa ja sam ipak srećna Oo" do "moj život nema smisla". Sve je nekako čudno i lucidno i možda bi ipak trebalo da izađem iz kuće.
Još malo pa raspust. Još malo pa sloboda. Više nije ni ono da bude prelepo vreme, samo da dođe žurka i da dođe raspust. Treba mi život, trebaju mi ljudi‚ - i da zapravo ja izjavljujem da mi trebaju ljudi. Pretpostavljam da to nešto znači.
Imam osećaj raspusta. Onaj osećaj kad se probudiš, a napolju je sunce (iako sad nije), svira Kate Bush, znaš da ćeš uskoro na more (iako ima dobra 3 meseca do toga), da nemaš nisšta danas da radiš (ok, opet pogrešno) i da ćeš videti ljude koje istinski voliš danas. Osećaj da je napolju zeleno i lepo i da je ceo svet tvoj, svako malo parče zemlje.
I pored činjenice da sam pomalo bolesna, da moram u školu, da se cimam oko prokletih likeova, ja sam čudno srećna. Ne znam šta je to. A ako znam, odbijam da znam jer odbijam da bude to.
Ali ipak.
Osećaj je lep.
Zaista, zaista lep.
Prokletstvo.
Iskreno vaša,
Nja.
0 comments:
Post a Comment