Niti tamo niti ovde.

Amerika. Iskreno, nisam napisala ništa konkreto o mom putu od kad sam se vratila. Nisam napisala ni ejdan divan utisak odande niti sam napisala išta o tome koliko mi sve nedostaje. Koliko mi nedostaju ljudi, ulice, miris, sunce, vazduh i prosto, eto, Amerika.



Sanjala sam sinoć Vašington. Sanjala sam široke ulice, radionice, Juliu i Kaylove, national mall, Starbucks i sunce, sve one predivne stvari koje mi neverovatno nedostaju. Sanjala sam čak i onaj osećaj kako nemamo slobodnog vremena i kako želim da se vratim kući, a opet u glavi mi je bilo "Opet si ovde, opet si u Americi, uživaj!"

Kad bih se vratila, bilo bi tako, kao što je i bilo - bila bih opet rastrzana između velike želje da se vratim kući i velike želje da ostanem. A u stvari najjača je želja da jednostavno idem.

Ne umem da stojim u mestu - prosto mi ne ide. Moram da se krećem, putujem, idem, trčim, letim, plivam. I to mi verovatno najviše smeta. Tamo smo stalno bili u pokretu, stalno smo imali nešto, išli negde. I ona dođeš u Beograd koji je lep, ali u poređenju sa Vašingtonom je siv trenutno i u kome stvari stoje. Imaš školu, imaš žurke, imaš ljude, ali nekako se ne dešava ništa konkretno. Ni lepo ni ružno, prosto ništa. Samo stojim, gledam i čekam.

Nije to da mi nedostaje Amerika. Jednostavno mi nedostaje putovanje. Nedostaje mi iščekivanje gde ćemo danas ići, u koji ćemo metro ući, sreća što sam zapamtila ulice i nedostaje mi šezdesetoro ljudi od kojih ni polovin nisam istinski upoznala.

Ne umem da živim kad mi je dosadno. Ne postoji ništa gore od toga.

Samo nek počne raspust više.

Samo da uđem u autobus za Užice i dobijem onaj osećaj da se opet krećem.

Da sam na svojoj teritoriji.

Da putujem.

Nema druge, u prošlom životu sam bila nomad.

Iskreno vaša,
Nja.