Tick-tock.

Nisam vas dugo obaveštavala šta mi se dešava u životu. Možda je to zato jer mi se ništa i ne dešava. Ali, realno pogledajmo, dešava se. To samo ja nikako da emotivno proživim događaje. Sem, možda, par njih.




Lonely soldier go home, lonely but never alone.

Imam takav utisak. Iako stalno imam nekog, najmanje usamljeno se osećam sama, u sobi, radeći apsolutno ništa. Gledajući u plafon, slušajući muziku, prikupljajući likeove na sliku i pišući glupi blog. Mogla bih ovo i rukom da pišem u svesku, samo kad bih zanla gde je sveska. Mrzi me da je nađem jer me, jelte, mrzi da sredim sobu.

No, to ovde nije poenta. Poneta je ovo glupo osećanje koje ne mogu da objasnim. Osećam se tako tinejdžerski što automatski podseća na "zaljubljeno". Naravno, nije da znam u koga ili šta, ali ono. Bitno je da osećam, zar ne?

Idem iz osećanja usamljenosti u neverovatnu euforiju, a čak nisam ni u PMSu. To počinje da me nervira jer za koju god slamku da se uhvatim ona isklizne jako brzo i više ne znam ni za šta da se hvatam. Zato i stojim ovde prokleto usamljena, poprilično uplašena i ne znam šta dalje da radim.

Ne bih da prenagljujem. Možda, ali samo mooožda, počinjem da vraćam svoja osećanja sa godišnjeg oodmora. Trebaće im neko vreme da doleze, ali evo, ona nostalgija, usamljenost, nedostajanje, tuga i plakanje u 2 ujutru se vratilo, jelte. Bolje je i da boli nego da budem prazna.

I želim to. Želim da se zaljubim, pa čak i ako boli. Želim da pravim gluposti, ludujem, igram, plešem po kiši, razbolim se i tvrdoglavo ipak izađem, odem na žurku, poljubim neznanca, igram sa najboljom drugaricom i jedniostavno živim. Sve ono što sam pre radila.

Možda i srećnije.

Da jednostavno iskoristim ovo vreme do tog, takozvanog, osamnaestog rođendana. Da iskoristim svaku priliku. Jer eto ono Tick-Tock mi konstanto odzvanja u glavi, a to nije samo jer konstantno slušam Without you I'm nothing. To je mali satić koji mi govori "Kad zazvonim više nisi maloletna. Ha ha ha."

A kad pređem tu granicu izgleda kao da stvari više neće biti zanimljivije.

Zato idem napred. Počinjem i da pravim listu stvari koje trebam da uradim, počev od "Pročitati 'Malog Princa' (opet)" do "Upoznati Placebo" (u čemu ćete mi VI pomoći ako kliknete like na http://www.facebook.com/?ref=logo#!/photo.php?pid=31306193&id=1118968231&subject=127544060594841&ref=mf . znam, očajnik sam.).

I eto tako. Satić će iskucati, ali će mi biti lakše. Možda. Samo možda.

I za kraj:

Time, there's always time
On my mind.
So pass me by, I'll be fine
Just give me time...
Jedan. Jedini. Nezamenjiv. Ladies and gentlmen, Damien Rice.


ja.