Osećam se kao da imam svu energiju ooga sveta i ni jedno jedino mesto na koje bih mogla da tu energiju potrošim. Sve što je nekad bilo zabavno, više nije. Sve što mislim da će biti dobro ispadne prosečno.
Nije loše. Dosadno je.
Kao da sam pala na neki nivo i sve je ravno. Kao da ništa ne može da me pokrene i uzdrma.
A imamo 17 godina.
17 prokletih godina.
Ne sme da bude tako.
Sa 17 godina imamo život pred sobom, imamo sve stvari na svetu, sav smeh, svaku pesmu, svaki pogled, svaki zrak sunca, svako parče zemlje, svaki list i svaku pticu.
I konstantno ih puštamo da idu pored nas.
Imam energiju da izađem, da trčim, da se smejem, da skačem, da plešem, da pevam, da pravim budalu od sebe u javnosti, da se kotrljam, da prosto živim. Da radim sve one stvari koje sam nekad radila koje su bile neverovatno zabavne. Da, eto, opet budem dete , ne na način da se vratim u detinjstvo već jednostavno da živim.
A kao da nemam sa kim.
Lonely, but never alone.
Monday, June 7, 2010
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
4 comments:
zelim ja da pravim budalu od sebe.
uvek draga <3
ajd idemo jedan dan!
preko dana idemo na kalish i kupimo sehcernu vunu i umackamo se ko svinje i skachemo i pevamo miku i slikamo se i da nas svi gledaju onako chudno :D
<3
sacekaj nestrpljivko da zavrsim ovu godinu uspesno i ne vidim hemiju nikad vise u zivotu!
ako ne padnem, mislim da ce ovo biti najzasluzeniji raspust, unapred smisljen za pametno koriscenje. x)
naravno da sam nestrpljiva. chekam celu zimu, chekam i duzhe. niko nema zhivota i svi neshto chekaju.
ne mogu vishe da chekam.
ocu da zhivim sada. -.-
Post a Comment