Stajala sam na stanici u bednom pokušaju da odmrsim slušalice i na kraju sam bar došla do normalne dužine istih i odustala. Sasvim lepo sviraju i zamršene.
I onda sam odvrnula Tool.
Sedela sam u busu i motrila da li će kontrola ući.
Osećaj "u Beogradu sam" je jako čudan. Bila sam odsutna samo 3 dana i imam utisak kao da sam toliko toga propustila. Kao da se nešto desilo bez mene, promenili su reklame, promenili su se ljudi koji čekaju na stanici, promenili su postere po gradu... Život je tekao dok ja nisam bila tu. Kao da se mnogo manje stvari promenilo dok sam bila u Americi mesec dana.
Život je jako čudan, vaistinu.
Ne volim da pričam dok putujem. Bilo čime. Vozom, brodom, sutom, avionom... Prosto ne volim. Volim da pustim muziku, volim da pevam ili da ćutim. Da gledam kroz prozor. Ali ne da pričam. Nikako da pričam.
I opet sam na stanici izbegavala poznata lica ne jer ih ne volim već jednostavno ne mogu da pričam. Kad se priča, priča se. Kad putujem, putujem.
Još jedno veče provedeno u autobusu, dan u kolima i uskoro će biti dana i u vozu. A vozi mi se i avionom. Kad smo, onda, gledali avione poželela sam da sam tamo negde, gore, u jednom od njih i letim... prosto letim.
Da idem, da se krećem, da se pomeram, slušam muziku i idem. I makar se ovde izdešavalo svašta, makar deset puta zamenili reklame i redosled autobusa, makar se ljudi sa stanice više nikad ne pojavili, želim da putujem.
Zaista
želim
da
putujem.
2 comments:
koliko se pronalazim u ovom teksu, o Bude mi jako puno.
ali bas bas.
josh jedna od divnih stvari u kojima smo slichne :)
moramo jednom putovati zajedno!
Post a Comment