Priča o tebi i meni.

Volela bih da neko može da mi kaže da će ovo potrajati. Da će ostati ovaj miris lipe i pokošene trave, da ću nastvaiti da se znojim na suncu i da neće pasti kiša. Da mogu da nastavim da nosim tu sliku mora u mojoj glavi.
Opet, kad bolje razmislim, ta slika mora je tu. Padala kiša ili ne. Tu je.



I uvek imam tu sliku. Ti i ja na plaži odaljeni od sveta.

I kad kažem ti znaj da si to ti. Ko god da čita ovo, bilo da si muško ili žensko, da smo prijatelji ili da ne pričamo toliko, zamisli sad, da smo baš zajedno tu. Na divljoj plaži neke "divlje" evropske zemlje. Jedne od onih zemalja sa neuglednim kafanicama gde možeš dobiti lokalno pivo. Grčka, Irska, Italija... Neka sa dušom, sa otvorenim morem ili okeanom.

Plaža je sva u kamenju i pesku. Mi smo na peščanom delu, tik pored talasa koji su u beloj peni. Bosim nogama hodamo po pesku i gledamo u vodu i nebo koje se spajaju. Sunce je visoko iznad nas, ali ne peče. Prijatno je.

I smejemo se, glasno i iskreno.

Nema nikoga. U daljini tek vidimo neke ljude sa psom koji uživaju poput nas, ali su dovoljno daleki da možemo biti sami. Svetla haljina mi se vijori oko nogu dok trčkaram po pesku i stajem na kamenje koje je baš tu, tik pored nas. Počinjemo da se penjemo i nije bitno što nas bole ruke i noge, nije bitno ako se ogrebeš, ako se oklizneš, uhvatiću te! Smejem se dok održavam ravnotežu na jednom kamenu da bi te sačekala. Zatim sedamo i gledamo u sunce koje počinje da se spušta.

Ima li išta lepše?

Kad se vratimo na pesak sedamo blizu vode i talasi nam zapljuskuju stopala. Sad se sunce spojilo sa bezgraničnom površinom okeana i nebo je prošarano najrazličitijim nijansama. Kao da je neko vukao linije četkicom, kao da je neko slikao akvarel sa narandžastom, lila, indigo, citron, karmin crvenom i žutom. Ceo taj pejzaž boja se razliva i čujem samo šuštanje mora i tvoje spore uzdisaje.
Kao hipotisani ćutimo po prvi put danas i gledamo u vodu, u talase, u nebo, u sunce, u taj prelepi akvarel koji se nalazi pre nama. I ne postoji mesto gde bih radije bila, ne postoji ništa štp bih više želela. Taj zalazak i voda i plaža udaljena od svega je moje mesto, moje mesto za moje misli, moje mesto za tebe.

I svaki put kad zatvorim oči vidim je. Vidim je iznova istu, netaknutu, prošaranu u bojama, prošaranu u suncu. Vidim tebe, vidim tvoj osmeh, da, čujem ga. Pomisli, kako bi bilo kad bi smo zaista mogli da se iskrademo iz ovog života, samo na jedan dan, jedno popodne, jedan zalazak sunce, ti i ja, zajedno, i zajedno pobegnemo kao deca, bosih nogu, na tu plažu. Pomisli da zaista sednemo na pesak i zamisli mene kako okrećem glavu, oči su mi pune boja i sunca i smešim ti se. Široko i iskreno, potpuno iskreno.

Eto. Szatvori oči. Samo čuj šum talasa. Šta? Ne čuješ ga? Ne, oslušni bolje, tu je. Čuješ sad? Da...
I oseti vodu pod nogama, oseti vreli pesak, oseti kamenje, oseti bol od ogrebotine, oseti moju ruku kako te podiže od pada. Čuj moj smeh i vidi kosu koja se vijori na vetriću. Pomisli, pobegni, izađi samo za trenutak i priušti sebi taj momenat u tom raju.

Samo za tebe i samo za mene.